Izvor: SrbijaDanas.com, 29.Avg.2018, 16:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"U TOM TRENUTKU, JA SHVATAM DA NEMA NOGE": Pre nego što sednete za volan, dvaput pročitajte Gavrilovu priču

Bio je petak, 19. avgust  2011. godine. Tog dana, dr Gavrilo Ilić, specijalista stomatološke protetike iImplantologije, imao je sve: devojku, super posao, mnogo prijatelja i porodicu sa kojom je blizak do srži. I imao je 30 godina...

U momentu pre nego što je nastala saobraćajna nezgoda, 40 odsto vozača uopšte nije videlo dvotočkaša u retrovizoru. Kao najčešći razlog navodi se da im je motociklista ili mopedista bio slabo uočljiv, podaci su Agencije za bezbednost saobraćaja. >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << Zato je ovo leto u znaku kampanje „Bezbednost počinje s tobom“, a priča ovog mladog čoveka mogla bi da vam sačuva glavu gotovo koliko i kaciga!

Gavrilo Ilić je na sopstvenoj koži osetio svu snagu čuvenog prokletstva „gde je sreća tu je i nesreća“. Ali, Gavrilo Ilić nije dozvolio nesreći da mu uzme sreću. Pre nego što sednete na motor ili u automobil, dva puta pročitajte ovu priču.

Te večeri, zamalo je sve i izgubio.

Oko 20h, u mestu Majur između Šapca i Loznice, Gavrilo se vozio na motoru sa tadašnjom devojkom. Istim putem, vozila se jedna porodica. Vozač automobila ga nije na vreme video. Gavrilo je imao vremena tek da odluči da je bolje da strada samo on. Oba vozača učinila su, u deliću sekunde, sve da se izbegnu. Nisu se izbegli.

Na putu kraj Majura ostala je Gavrilova noga. On je odleteo u obližnji jarak i onesvestio se. Kada je došao sebi, nije odmah shvatio da je ostao bez noge. Nije osetio ni levu ruku, koja je, slomljena, visila. Pokušavao je da ustane i da krene. Pao je. Opet je ustao. I opet pao. I tada je shvatio. Dok je ležao, čuo je samo tišinu. Zatvorio je oči i čekao da umre.

-Posle sekunde mraka, počinje drugi film. Film za koji nisam ni sanjao da će da se igra. U tom trenutku, ja shvatam da nema noge. Rukom pipam te dronjke, noge nema. Opipam levu ruku, ’ajde, to je dobro... Pokušavam da skinem kacigu, da udahnem vazduh. Ne uspevam jer sam polomio desno rame. U jednom trenutku ipak podignem vizir, bar da dišem. Ne boli me ništa. I onda kažem: dobro, da li je ovo kraj? Da li je ovo sad stvarno kraj? I kažem, dobro, možda sam ja stvarno trošio brzo sve ono što mi je dato. Nemilice. I možda sam stvarno potrošio i vreme i ljude, i energiju i karmu, sudbinu, karte koje sam dobio... Imao sam lep život, u neku ruku. Bio sam uspešan u svim sferama, lepo sam se zabavio, najbolji đak, uspešan student, poznat stomatolog, sportista, devojke su me volele, imao sam bend... San svake tašte (SMEH). Pitam se, da li je moguće da se sada sve to završava. Da li je to kraj? Kažem: dobro, to je kraj. Sada ću da zažmurim i da zaspim. Ali, ne može. Probam ponovo-neće. Nekoliko puta sam pokušavao, ali neće. Neće smrt na silu...

A tog dana, učinio je sve samo da sedne na taj motor. Kaže, po svaku cenu je hteo da ode iz Beograda do Loznice sa devojkom i odlučio da to uradi na motoru svog najboljeg druga. I uopšte nije obraćao pažnju na one sitne, upozoravajuće momente. One sudbinske, kojih se setite tek kad premotate film unazad. Da je obratio pažnju na njih, možda...

Ali nije. Seo je na motor, kao hiljadu puta do sad, siguran i oprezan, kao svaki put. Bez obzira na to što se pridržavao propisa, što je na drumu bio uvek kulturan i beskrajno obazriv, bez obzira na to što je imao odlične reflekse, nije imao sreće. A nečija mala nepažnja, momenat kada ga taj neko nije video u retrovizoru, ili nije pomno pratio zbivanja na putu- zauvek su promenili život ovom mladom, hrabrom čoveku.

Tog petka kada mu je automobil amputirao nogu, po Gavrila nije došla smrt. Odlučio je da živi. Zahvaljujući najjačoj volji na svetu i zahvaljujući prisebnosti. Svi u sudaru bili su lakše i teže povređeni, a  Gavrilo zauvek. Lekari su se lavovski boriili, a on je tada naučio da ništa na ovom svetu nije važno osim – života.

Odlučio je da ustane. I ustao je. Dobio je bioničku nogu, ima i bioničko rame. Ima i snagu koja bi pomerila planine i osmeh kojim razoružava one koji misle da imaju neki problem, a realno ga nemaju.

-Ja sam život počeo da cenim mnogo više. I zdravlje sam počeo da cenim mnogo više. A prijatelje i braću najviše. I najviše su mi, posle, nedostajale stvari koje volim. Morao sam da modifikujem život. Prestao sam da skijam, a to mi je bila velika pasija. Boks i gimnastiku treniram sam, jer mi je i rame veštačko pa ne smem da preterujem... Ne idem na more, odnosno, ne pojavljujem se tako da eksplicitno pokazujem šta se desilo. Ne zato što se ja stidim, već zato što je drugim ljudima nelagodno, deci maloj...

ZBOG SVOJE SUDBINE ZAPLAKAO JE SAMO JEDNOM - NAKON ŠTO MU JE BRAT ALEKSANDAR ISPRIČAO KAKO GA JE SANJAO

Gavrilo je danas jedan od najpoznatijih stomatologa i strpljivo prenosi znanje mladim generacijama budućih stomatologa. Nije zaplakao nijednom zbog svoje sudbine, osim samo jednom, kad ga je njegov brat Aleksandar sanjao. U tom snu, Gavrilo je imao nogu.

I sad je opet avgust, kao pre sedam godina. I sad je pun života i radosti i ljubavi za one koji su ostali uz njega do kraja. Bez straha, bez osvrtanja, bez kukanja i samosažaljenja, Gavrilo čvrsto stoji na zemlji.

-Od tog dana, slušam sebe i sve što mi moje telo i mozak saopštavaju i tim malim znakovima pridajem značaj. I svima koji sedaju na motor, rekao bih: uživajte, zato ste ga i kupili. I nosite opremu, čak i one „smešne“ flourescentne prsluke koje sam ja lično mrzeo. Da li bi zaista tako tragičan bio udes da sam ja imao kombinezon? Pitanje je. A vozačima automobila kažem: gledajte u retrovizore!

Gavrilo Ilić danas je zaštitno lice Agencije za bezbednost saobraćaja kao čovek koji je stradao na motoru i iz te nesreće izašao živ i jači, sa više vere u sebe i u život.

U istraživanju koje je Agencija za bezbednost saobraćaja sprovodila prethodnih godina, došli su do podatka da mladi danas nisu u strahu od kažnjavanja zbog nepropisne vožnje, nego su u strahu od invaliditeta.

-Ovog leta, Agencija za bezbednost saobraćaja organizuje niz interaktivnih aktivnosti da bi unapredila znanja, stavove i svest potrebne za bezbedno učestvovanje u saobraćaju. Glavni cilj je smanjenje broja stradalih vozača i putnika. Snažna i jasna poruka utkana u slogan “BEZBEDNOST POČINJE SA TOBOM” namenjena je svim učesnicima u saobraćaju. Kako bi se smanjio broj stradalih vozača i putnika, javlja se velika potreba za edukacijom ljudi o značaju bezbednog učestvovanja u saobraćaju, kaže Jasmina Milošević, direktor Agencije za bezbednost saobraćaja.

Vrlo je zabrinjavajuć podatak da je prosečna starost pešaka poginulih van pešačkog prelaza je 65 godina, nastradalog mopediste 48 godina, prosečna starost poginulog motorcikliste je 36 godina!

-Vi imate kategoriju ljudi koji su zreli ljudi i pitanje je koja je to prevencija kojom ćete vi delovati na njih i promeniti im ne samo svest. Njima treba u startu da se promeni stav o bezbednom ponašanju, da bismo promenom tog stava imali za posledicu promenjeno ponašanje, odnosno pravilno ponašanje u saobraćaju - kaže Jasmina Milošević.

I na kraju, početak...

-Svaki čovek nosi dozu odgovornosti za svoje postupke. Bez obzira koliko se nama čini da su to situacije „ma nema šanse“, uvek ima šanse. Tretirajte druge u saobraćaju onako kako biste voleli da tretiraju vas. Nesreće će se uvek dešavati, đavo nikad ne spava. Ali, ako mu mi ne damo prostora da se razmaše, računam da ćemo mi bolje proći - kaže Gavrilo.

Nastavak na SrbijaDanas.com...