Izvor: N1 televizija, 14.Okt.2018, 17:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Beloj Palanci "preživelo" svega nekoliko kovačkih radnji
Poljoprivredni alat proizveden u kovačnicama u Beloj Palanci, maloj varoši na jugoistoku Srbije, osamdesetih godina se po kvalitetu cenio širom Jugoslavije. Od više desetina kovačkih radnji, u kojima se znanje na nove generacije prenosilo vekovima, preživelo je svega nekoliko.
Posao u radionici "Baš čelik" vodi Zoran Ličić, ali i sam priznaje da o zanatu više zna njegov sedamdesetšestogodišnji stric Asan, koji je u sličnu radionicu ušao čim je u trećoj godini izgubio >> Pročitaj celu vest na sajtu N1 televizija << roditelje, a starijima je počeo da pomaže već sa šest godina.
"To su naši preci ranije radii - pradedovi, dedovi, očevi, stričevi... Pa smo mi onda nastavili. Tu smo rasli, u radnji, takoreći. Kuće su nam bile povezane sa radnjama. Grejali smo se i pomagali šta smo mogli", priča Asan.
Uspeo je da se uz težak posao u radnji i obrazuje, tako da je završio Ekonomsku školu, radio kao knjigovođa, ali ni u jednom trenutku zanat nije zanemarivao.
"I kad sam išao u školu, i kad sam radio, mi smo uvek imali vremena da radimo i u radnji, tako smo naučili da radimo", priča ovaj kovač.
Kako objašnjava, sve romske porodice koje su se tu naseljavale nekada su se bavile ovim zanatom.
Muški članovi su se jednostavnim poslovima učili u najranijem detinjstvu, a dok se sve radilo ručno, često su pomagale i žene.
Najtraženiji proizvodi bile su motike i drugi poljoprivredni alat, jer je zemljoradnja bila veoma razvijena. Sekire, raonici, ašovi, plugovi i tesle prodavali su se dobro, uglavnom na vašarima.
"Kod nas je do skoro, do pre dve godine, bilo oko dvadesetak radnji. Igrom slučaja, sada se to smanjilo, i ostalo ih je četiri-pet. Mi smo bili poznati u celoj Jugoslaviji, onda smo jedini kovači u celoj Srbiji ostali samo mi, u Beloj Palanci", kaže Asan.
Žao mu je što, kako smatra, budućnost ovog zanata nije baš svetla jer odumiranjem sela, odumire i poljoprivreda.
Ovo potvrđuje i statistika: broj stanovnika u belopalanačkim selima je od popisa 1991. do popisa 2002. godine smanjen skoro za trećinu, a trend iseljavanja se nastavlja.
Asan, međutim, nabraja još razloga za propadanje kovačkog zanata.
"Deca većinom uče škole, nisu toliko zainteresovana, budućnost zanata je na izmaku. Posao je težak, nema gde da se prodaju proizvodi, na vašarima ljudi nemaju para, većinom koriste mašinski rad i to je to", priča Asan.
Čak i uz to što poslednjih godina jedva preživljavaju, belopalanačke kovačnice osnovni su izvor prihoda porodicama njihovih radnika. Zato oni ulažu velike napore da ovim nimalo lakim zanatom nastave da se bave sve dok se bar malo isplati.
.jpg)
