Izvor: SrbijaDanas.com, 15.Jan.2019, 09:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

TUGA U DOMU PREMINULOG ANDRIJE: Jedva je čekao da se vrati u školu da ga drugovi vide kako je zdrav

Andrija se nadao da će se dva meseca posle operacije odmah vratiti u školu. Jedva je čekao da se vrati da ga deca vide kako je zdrav, priča kroz suze Nenad Lilić, očuh dečaka Andrije Stanišića (14) koji je preminuo posle operacije urođenog deformiteta kičme na beogradskoj klinici ''Atlas''

Tuga je juče nadvladala sve u porodičnom domu malog Andrije. Dok je majka Mirjana Stanišić juče bila u Beogradu zbog procedure oko preuzimanja tela dečaka, tepke misli morile >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << su očuha Nenada Lilića prisećajući se zajedničke borbe za Andrijino zdravlje.

- Prva operacija je trebalo da bude 2017. Dugo smo skupljali novac jer ni ja ni supruga ne radimo, skoro godinu dana. I kada je novac sakupljen, odlagana je. Andrija se prehladio i umalo umro, doživeo je šok. Bio je u Nišu dva-tri meseca u bolnici pa u Turskoj na rehabilitaciji. Onda smo morali opet da sakupljamo pare. Marina Adamović je sakupljala jesenas to što je falilo, oko 400.000 dinara. Operacija kičme i ekspanzija grudnog koša bila je zadnja šansa da ga spasemo. Nadali smo se najboljem - priča Nenad kroz suze.

Nenadova majka Evica Lilić kaže da su Andriju svi u porodici prihvatili kao najrođenijeg.

- On nije moje unuče, ali kao da je naše, nismo ga odvajali od naše dece. Veoma je bio posvećem dvema sestrama od 5,5 godina i 20 meseci. Posle operacije rekao je majci ''Mama, sada da prođu dva meseca pa ja idem u školu''. Kada su ga operisali, tako je rekao - priča Evica.

Dečak je od rođenja imao deformitet kičme koji se povećavao kako je rastao pa mu je pravio probleme u radu srca, pluća i digestivnog trakta. Ali, po želji da uči i saznaje nove stvari, nije se uopšte razlikovao od svojih vršnjaka, čak je i prednjačio.

- Malo mu je trebalo da savlada bilo koje gradivo. U zadnje vreme nije ni video dobro pa smo mu mi čitali. Jedanput mu pročitam tekst, a on odmah zapamti. Mogao je da bude šta hoće. Voleo je geografiju, istoriju, da igra šah. Išao je u školu prilično redovno, osim kada mu se u zadnje vreme pogrošalo stanje. Iz škole su uvek imali razumevanja - priča Nenad.

Upravo zbog toga je Andrijinim drugovima i drugaricama iz odeljenja VII/4 u OŠ ''Ivo Andrić'' jako teško pala vest da njega više nema.

- Andrija je bio odličan učenik i jako bistro dete. Majka je insistirala da on nema neki poseban status niti je bilo potrebno. Nije mogao da se bavi sportom, ali je i tu želeo da učestvuje. Bio je prihvaćen od sve dece. Od kada sam ga dobio kao đaka govorim da je njegov osmeh takva pobeda duha nad telom - rekao je razredni starešina.

On kaže da je u njemu video veliki potencijal.

- Ja sam se nadao da će se baviti nekim računarima pošto je bio tako bistar. Drugovi mu jesu pomagali, ali njemu pomoć zapravo nije bila toliko neophodna. On je bio borac, neko ko je naučio da živi sa svojim deformitetima - priča razredni.

I učiteljica Zorica Dimitrijević pamti Andriju kao dečaka punog života.

- Svi smo se potresli kada smo čuli. Nadala sam se - ne, to nije bio Andrija. Mogli ste da vidite deformitet koji je imao, ali na njegovom licu nije bilo ni traga od bolesti, naprotiv - kaže Dimitrijevićeva.

Kako se saznaje, telo dečaka je po nalogu tužilaštva upućeno na obdukciju. Termin sahrane još nije poznat.

Nastavak na SrbijaDanas.com...