Izvor: SrbijaDanas.com, 12.Maj.2020, 07:40

Srbija u "DVORIŠTU" IMA OSAM NUKLEARKI: Koliko su opasne i da li smo dovoljno zaštićeni i spremni za atomske krize?

"Ako bi došlo do nekog nuklearnog akcidenta, građani bi morali da poštuju naše instrukcije. "

Na svojoj koži osetili smo katastrofe rata, biblijskih poplava, nisu nam strani ni zemljotresi, a po prvi put za 100 godina susreli smo se sa biološkom pretnjom koja je paralisala Srbiju.

Sve to iznova je otvaralo pitanja o tome koliko smo spremni za katastorfe kakve nismo ni sanjali da mogu da nas zadese. Da li bismo bili spremni za nuklearni akcident?

Ova opasnost >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << već je dobro izučena i, bez panike, zaista je najmanje očekivana. No, ne treba zaboraviti da naše komšije nižu nuklearne elektrane blizu granica sa Srbijom, a dve najveće mirnodopske katastrofe koje pamtimo zbile su se u svega tri decenije - Černobil i Fukušima.

Kažemo "pamtimo", jer - u svetu je bilo i mnogo gorih stvari šezdesetih godina o kojima se nije mngogo govorilo - proble nuklearnih bombi od kojih su se radioaktivne čestice širile u atmosferu i, naravno, padale na zemlju.

O nuklearnoj bezbednosti u Srbiji brine se SRBATOM, tačnije, Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije.

Odmah da razjasnimo, to nije nikakva "Vinča", ne šetaju se ljudi u skafanderima i ne nose neobične instrumente koji u svakom trenutku mogu da zapište.

Ovo državno telo bavi se zakonskom regulativom nuklearne sigurnosti i bezbednosti, pravilnicima o bezbednosti, merenjima... kao i inspekcijskom kontrolom sprovođenja te regulative. Dakle, na njima je veliki posao da čitavu materiju nuklearne sigurnosti i bezbednosti urede, učine transparentnom i da svaki izvor zračenja drže "pod lupom".

Ali, kada bi se kojim slučajem u regionu dogodila nuklearna katastrofa - sve oči bile bi uprte u njih. Postoji devet stanica širom Srbije koje prate radioaktivnost i bilo šta da se dogodi u Mađarskoj, Sloveniji, Bugarskoj, pa i mnogo dalje, čak i u Rusiji, ne bi moglo da se se sakrije.

- Mi imamo Zakon o zabrani nuklearnih elektrana, ali imamo šest-sedam nuklearki u okruženju, do 300 kilometara od naših granica, kao da su u našem dvorištu. Devet stanica za praćenje je dobro za Srbiju, ali u pregovorima smo da dobijemo još 15. Vi više ne možete da sakrijete da se nešto desilo u svetu. Svako može da vidi koliki je nivo zračenja u evropskim zemljama - ispričao je direktor Velinov.

A šta ako se desi?

- Ako bi došlodo nekog nuklearnog akcidenta, građani bi morali da poštuju naše instrukcije. Ako kažemo "Ne sme da se pije voda", onda zaista ne sme i biće načina da se ta voda obezbedi. Ako se kaže "Ostanite u svojim kućama", to mora da se sluša kako bi se sačuvalo zdravlje - objašnjava direktor.

Ipak, čovečanstvo je mnogo naučilo na lekcijama iz prošlosti. Černobil, kažu sagovornici, jednostavno ne može da se ponovi. Takva ljudska greška je nedopustiva i nemoguća, jer Međunarodna agencija koja se bavi kontrolom nuklearnih reaktora, sa sedištem u Beču, budno motri svaki potez.

Eksperiment stručnjaka, koji nas je 1986. godine skupo koštao, bio je put sa druge strane poznatog, rizičan potez koji je doveo do najveće katastrofe u mirnodopskoj istoriji upotrebe nuklearne energije.

Radionuklidi iz Černobila još mogu da se pronađu i u Srbiji.

Sa druge strane, drugi najpoznatiji incident u Fukušimi, zapravo je pokazao koliko su moderne nuklearne elektrane danas sigurnije, a i otporne na spoljne udare.

- Nakon katastrofe u Japanu bilo je 20.000 žrtava cunamija. I nula žrtava radijacije. Fukušima je projektovana tako da direktno u reaktor može da udari boing i da ne dođe do nuklearne katastrofe - pričaju naši sagovornici.

Kako kažu u SRBATOM-u oni su neretko gosti u nekim od ovih elektrana i nikada nisu bili odbijeni za ulazak u postrojenja.

Šta je zračenje, a šta su čestice

Ono što bi običan čovek trebalo da razume jeste razlika između zračenja nekog izvora - rendgena, radioterapije, kobaltne šipke i sl. i opasnih čestica, radionuklida, koji se mogu naći na zemlji, a preko zemlje dospeti i do hrane i našeg organizma.

Zračenje, svakako, može da bude smrtno opasno. Ali, čim se kobaltna šipka vrati na dno bazena prepunog vode, to zračenje je nula; Čim se rendgen isključi, opasnost je prošla.

Tako, na primer, u Vinči postoji centar za sterilizaciju gama zracima, gde se donosi sva medicinska oprema: špricevi, igle, maske i sl. i izlaže se gama zracima. Apsolutno svi mikrobi tada su eliminisani, jer zračenje raskida DNK lanac. A isto tako moguće je i zračenje hrane, naročito one suve - raznih začina koji bi zbog plesni i bakterija bili lako kvarljiva roba. I sve je to bezbedno, jer kada se ozrači, taj materijal i ta hrana ne mogu da akumuliraju, a potom emituju opasno zračenje.

Sa druge strane, kada se dogodi katastrofa kao što je eksplozija, gde se sam izvor zračenja (npr. uranijumska ili čak kobaltna šipka) rasprsne na sitne komade, u vazduhu se nađe mnoštvo čestica koje su same po sebi radioaktivne, koje zrače okolinu. One putem oblaka i kroz kišu, nažalost, padaju na zemlju.

Ipak, kada je u pitanju Černobil, najviše je bila ugrožena Belorusija i Skandinavija - imali smo sreće da vetar ove čestice ne donese pravo na naše prostore. Sa druge strane, polovina ovih čestica (cezijuma 137), već je prošla fazu raspada, pa samim tim i nije radioaktivna, a onaj ostatak već je prodro dublje u zemlju, pa da bi se detektovao moralo bi malo da se zagrebe ispod površine.

Koliko je Vinča opasna?

Reaktor u Vinči ne radi, ali ono što je ostalo iz naše, ipak prosperitetnije istorije nego današnjice, jeste tečni otpad tog reaktora koji je potrebno držati na sigurnom.

Kako kažu u Direktoratu, njegovo čuvanje nije nebezbedno, ali je potrebno osavremeniti način skladištenja. Tako bi ovaj tečni otpad trebalo pretvoriti u čvrsti ili želatinasti.

Inače, u Srbiji postoji oko 300 izvora radioaktivnosti koji se koriste u industriji za razne svrhe.

Postoji još jedna stvar koju bi trebalo znati - savremeni uređaji ne koriste radioaktivne izvore kao takve, već se efekat ozračivanja postiže ubrzanjem elektrona. Dakle, to su aparati koji su opasni dok rade, a potpuno bezopasni i čisti kada su isključeni. Na primer, savremena medicinska zračna terapija bazira se na takvim "akceleratorima", pa se tumorske ćelije ubijaju snopom elektrona, a ne gama zracima.

- Akcelerator nema u sebi radioaktivni materijal, to je ubrzanje čestica u električnom polju. Snop elektrona iz akceleratora ima iste ili slične efekte kao i zračenje iz radioaktivnog izvora. U svetu počinje da se primenjuje i protonska terapija, koja je još bolja za pacijente, jer protoni ne prodiru dalje u zdravo tkivo, već se zaustavljaju na bolesnom. Proton ima ograničeni domet - objašnjava dr Bojan Radak.

Nastavak na SrbijaDanas.com...