Izvor: B92, 27.Nov.2021, 12:31
Srbija, istorija i novinarstvo: Ko je bila Nada Marinković - novinarka, putnica i žena "bez usko shvaćenog zavičaja"
Nada Marinković bila je jugoslovenska novinarka nemirnog duha koji ju je vodio u daleke zemlje i književnica čiji je rad zauvek ostao u senci. Neki smatraju - nepravedno.
Bila jednom jedna jugoslovenska novinarka nemirnog duha koji ju je vodio u daleke zemlje.
Zvala se Nada Marinković i imala je "ogromnu radoznalost, sklonost ka maštanju i ljubav prema prirodi", što su reči koje je sama otkucala na pisaćoj mašini, a listovi se danas čuvaju u njenom legatu u >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Istorijskom arhivu Beograda.
Ovu nežnu ženu baršunastog glasa mučila su dva demona - "preosetljivost i nespokojstvo".
Danju je pokušavala da ih utiša radeći kao novinarka i urednica kulture Prvog programa Radio Beograda, o čemu svedoče stotine magnetofonskih traka, složenih u arhivske kutije.
Noću je sopstvene demone ućutkivala pišući prozu, ostavivši više od dvadeset romana.
Nada Marinković rođena je u Karlovcu, gradu u Hrvatskoj.
Njen otac Milorad Oljačić bio je vojno lice, pa se porodica često selila.
Iz Karlovca su otišli u Varaždin, ali je Nada bila toliko mala da prva dva grada najranijeg detinjstva nije uspela da zapamti.
"Prva upečatljiva sećanja i iskustva" stekla je u Valjevu, navodi Marinković u spisima pohranjenim u Istorijskom arhivu Beograda.
Naučila je da piše kao kada je imala pet godina.
Navodi da se kao devojčica "nije igrala lutkama", već je sastavljala pesme i priče.
"Od jednog sanduka, u kojem je donet klavir za ćerku trgovca u čijoj kući smo tada stanovali, načinila sam nešto kao moj radni kabinet.
"Pisala sam, maštala i oslobađala se kroz slova, posredstvom hartije…Tako je sve počelo i dalje teklo", zabeležila je.
Gimnaziju je završila u Zemunu, a potom i romanistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Paralelno sa Filološkim fakultetom, studirala je solo pevanje na Muzičkoj akademiji u Beogradu.
Apsolvirala je, ali nije diplomirala.
Pravo sa studija, Nada Marinković je 1948. otišla na prvi posao, u redakciju propagandnog časopisa Jugoslavija-SSSR.
Bilo je to "kraće savladavanje zanata kod [čuvenog izdavača] Otoa Bihalji-Merine koji je bio urednik", ispričala je novinaru Milošu Jevtiću u emisiji Gost Drugog programa koja je na Radio Beogradu emitovana 1994. godine.
Međutim, te godine je došlo do raskola između jugoslovenskog lidera Josipa Broza Tita i sovjetskog vođe Josifa Visarionoviča Staljina, što je za posledicu imalo jake tenzije u odnosima dve zemlje.
Časopis je ugašen, a ona je "kao mlad novinar koji se već dokazao", 1949. godine otišla u kulturnu rubriku lista Politika.
"Žene iz intelektualnih kruga u to vreme nisu koristile feminitive", kaže o realijama tog vremena novinar Miloš Jevtić.
"Smatrale su da žena ne treba da ima drugačiji tretman, pa su o sebi pričale u muškom rodu - novinar, književnik".
Zahvaljujući poslu u Politici, Nada Marinković je počela da putuje prvo po Evropi, a onda i u egzotične, jugoslovenskoj publici slabije poznate zemlje po Aziji i Africi.
Najviše je išla na Istok, a kada bi se vratila, pripovedala je o Kini, Indoneziji, Kambodži i Indiji na talasima Radio Beograda.
Putovala je, na primer, još u Meksiko i Južnoafričku Republiku.
Prvi putopis koji je napisala nosi naslov Kina, a govori o proputovanju kroz desetak gradova od severa do juga zemlje.
Objavljen je 1958. godine u Zagrebu.
'U Pekingu se Kina oseća, u Šangaju se vidi'
Peking je srce Kine, Šangaj su njene oči.
Putnici koji traže suštinu stvari suprotstaviće Peking Šangaju.
U Pekingu se Kina oseća, to je neposredan način, blizak svačijem razumevanju.
U Šangaju, kažu, Kina se može videti; sve njene rapavosti i svi njeni uglačani detalji.
Šangaj je grad što je rastao bez plana.
U njemu nema dvorova, lepih crvenih bastiona, ni veštačkih jezera; njega nisu gradili pomoću lenjira i šestara.
Šangaj je divlje tkivo, rak-rana.
***
Kraj velikog stepeništa stajala je Kineskinja s detetom u naručju, lepom tamnoputom bebom velikih očiju.
Htela sam da pomilujem dete nalik na živu lutku.
Prišla sam i jedva da sam pružila ruku, a ono je naglo raširilo oči, njegove se crte istegoše, a zatim skupiše, kao da je čitavo lice od gume i kineska beba zavrišta tako silno da svi prodavači, naglo trgnuti iz otmene tišine velikosvetskog hotela, podigoše glave.
Doduše, oni su se smeškali s izvinjenjem, pokušavajući da opravdaju bebu i umanje moje očigledno očajanje, ali ja sam bila uverena da mi prebacuju što sam svojim belim izgledom izazvala užas u naivnoj duši deteta.
Odlomak iz putopisa Kina
Putopisi su joj doneli počasno članstvo u udruženjima pisaca u Indoneziji i Kambodži.
I u Evropi je stekla dragocena iskustva - pila je čaj u domu francuskog filozofa Žan Pol Sartra i njegove životne saputnice Simon de Bovoar, gledala predstave u moskovskom Boljšoj teatru sa liderom SSSR Nikitom Hruščovom, piše list Politika u intervjuu objavljenom 1986. godine.
U Moskvi je intervjuisala poznate sovjetske književne stvaraoce Viktora Šklovskog, Leonida Leonova i Andreja Voznesenskog.
U Parizu se srela sa francuskim pesnikom Žakom Preverom i piscem Alberom Kamijem.
Sumirajući uspomene pred kraj života, Nada Marinković je zapisala da sebe smatra ženom "bez usko shvaćenog zavičaja" i "građaninom sveta".
"Zavičaj je za mnoge ljude tačno omeđeno i određeno mesto", navela je.
"Za mene, to je svet - delići njegovi u kojima žive divni ljudi i moja sećanja zbog kojih se radujem što sam postojala".
Nekoliko mesta joj se posebno urezalo u sećanja - kineski grad Kunming na obalama reke Jangcekjang i prestonica Kambodže Pnom Pen - "grad-cvet srastao uz deltu Mekonga".
Bili su joj dragi još Pariz, ostrvo Goa u Indiji i "onaj donji starinski deo Beograda čije ulice prate tokove reka".
"Putujući, shvatila sam da je svet manje lep zbog onoga što je u njemu lepo, a više zbog onoga što je u njemu dobro", rekla je za Politiku 1986. godine.
Život "na dva razboja"
Novinar Politike pitao je Nadu Marinković da li se više oseća kao novinarka ili kao spisateljica.
Ona je odgovorila da je celi život radila "na dva razboja".
"Mada sam prvenstveno pisac i volim da pišem na duge staze, u tiho, za svojim stolom, kad god je bilo potrebno letela sam za vešću.
"Novinarstvo mi je pomoglo da se izražavam sažeto, da izdvajam bitno od nebitnog. Ništa nije teže nego pisati tako da te razume svako", kazala je.
Za života je objavila više od 20 knjiga proze, a neke od njih su početkom dvehiljaditih ponovo izdate.
Neki romani Nade Marinković
Nadin prvi roman Svirepe godine štampan je 1961. godine u Zagrebu.
Izdavaču ju je preporučio čuveni pisac Miroslav Krleža.
"Mnogo mi je pomogao delom i ličnošću", prisetila se Krleže u intervjuu za Politiku.
"Za mene je bio i ostao uzor velikog čoveka i pisca".
Važna je sama činjenica da je objavljivala, jer u to vreme nije bilo mnogo žena u umetnosti, podseća novinar Miloš Jevtić.
"Ali, Nada se držala i izvan tog ženskog kruga", kaže.
"Cenili su je poznavaoci književnosti, a o njoj su sa poštovanjem govorile književnice Desanka Maksimović, Mira Alečković i Isidora Sekulić".
Prvog muža, operskog pevača Aleksandra Marinkovića - Šilju, Nada je upoznala tokom studija na Muzičkoj akademiji.
Za njega se udala 1943. godine, navodi se u Podacima za leksikon pisaca Jugoslavije koji se čuvaju u Istorijskom arhivu Beograda.
Zajedno su kupili kuću na moru, u gradiću Cavtat nedaleko od Dubrovnika.
Sa Marinkovićem je "sporazumno prekinula bračnu vezu" 1963. godine, da bi i "pored toga ostala sa njim u najboljim prijateljskim i ljudskim vezama sve do njegove smrti".
Iste godine se ponovo udala i to za Aleksandra Tapavicu - Šacu, direktora predstavništva građevinske firme Energoprojekt u zemljama Zapadne Afrike i na Dalekom istoku.
Preselila se u Beograd, ali ostala nostalgija za kućom u kojoj je dugo živela.
"Ponosila sam se svojim cavtatskim domom u koji sam unosila predmete sa dalekih putovanja", navodi u pismu prijatelju Blaži koje nije datirano.
"U toj kući je umro moj prvi muž, a bolno srce lečio drugi".
"Znam da će kucnuti čas kada će se poželeti zemlja kakva smo bili"
Nada Marinković je odrastala u vreme "jugoslovenske euforije, kada se formirala mlada zemlja".
Poživela je do kraja devedesetih, pa je mogla da svedoči raspadu države i sistema koji su obeležili najveći deo njenog života.
U spisima koje je ostavila, ogorčeno razmišlja o događajima koji su stavili tačku na epohu jugoslovenstva.
"Znam da će kucnuti čas kada će se poželeti zemlja kakva smo bili, onako brzopleto rasturena, shvatiće se neophodnost komuniciranja, prirodna potreba za integracijom, najpre ekonomskom, potom kulturnom.
"Poigrali smo se našim sudbinama, porušili dragocene mostove, izmislili razlike i nerazumnošću postupaka izazvali mržnju.
"Mnoge smo stvari pomerili iz ležišta, okrenuli naopačke, pobacali u provaliju.
"Sada smo tu gde smo", navela je.
Nada Marinković je preminula na jesen 1998. godine u Beogradu.
Po njoj se danas ništa ne zove.
"Nepravedno je zaboravljena i u tome nije jedina", ocenjuje novinar Miloš Jevtić.
Zahvaljujemo se kolegama sa Radio Beograda Ranku Stojiloviću i Dragoslavu Simiću, kao i Istorijskom arhivu Beograda.
Aleksandar Hemon - o roditeljima, knjigama i muzici
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Izvor: BBC News na srpskom
.jpg)
