Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 04.Jun.2020, 12:16

Simbol večnosti, zalog za trajnu ljubav i zajednički život za koji su znale i drevne civilizacije

Simbol venčanja i počinjanja zajedničkog života pod okriljem braka svakako je venčano prstenje. Burma nije proizvod današnjice već svojevrsni simbol za koji su znale i drevne civilizacije i koji se sa generacije na generaciju prenosio tokom milenijuma sve do danas.

Pretpostavlja se da su venčani prsten među prvima koristili stari Egipćani, prema nekim izvorima, u 9. veku p.n.e. Oni su ga izrađivali od skupocenih legura i ovaj prsten je za njih predstavljao ne samo simbol >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << sjedinjenja muškaraca i žene već je, s obzirom na to da je bio u obliku kruga, bio i simbol večnosti, zalog za trajnu ljubav i zajednički život. Zato su ga oblikovali u prsten i nosili na domalom prstu leve ruke. Razlog za to je bio što su verovali da vena sa tog mesta vodi pravo do srca.

Burme su korišćene pri ceremonijama venčanja koje su se održavale na obalama Nila u vreme rađanja prirode – u proleće. Za ulazak u „bračne vode” drevni Egipćani namerno su birali ovo godišnje doba, jer je ono označavalo novi početak. Venčano prstenje bilo je i simbol počinjanja zajedničkog bračnog života.

Prema nekim istorijskim podacima, burmu su od drevnih Egipćana preuzeli stari Grci i Rimljani, odakle je ovaj simbol venčanja prenet i u druge krajeve Evrope, ali i na druge kontinente.

Rimljani su burmu nosili isto na domalom prstu leve ruke, ali zato što je to označavalo da žena pripada svom mužu, odnosno da je njegova svojina. Kovali su je od gvožđa.

Za stare Grke burma je imala isto značenje kao i za stare Egipćane.

Od 13. veka burma je postala deo hrišćanskih venčanja i ustalio se običaj da je na domalom prstu nose oba pola, jer su ga do tada nosile samo žene. Postala je simbol toga da su pred Bogom svi ljudi jednaki.

Od 19. veka burma se nosila na obe ruke i na domalom i na srednjem prstu.

Prema nekim izvorima, običaj da mladenci razmenjuju burme podstaknula je američka juvelirska industrija krajem 19. veka, nakon svetske ekonomske krize.

Kod pravoslavaca, burma se nosi na desnoj ruci, dok se kod nekih naroda nosi na levoj. Običaj nošenja burme na desnoj ruci potiče od starih Rimljana, za koje je levo imalo negativno konotaciju i označavalo nešto što je nepovoljno, za razliku od desnog koje je označavalo pozitivne osobine, poput spretnosti i oštroumnosti.

Neki ljudi ne nose burme, iako su venčani, a iz raznih razloga. Zato je odlažu u kutijice, nose na lančiću oko vrata, a pojedini je i tetoviraju na prstu.

Izrada prstenja u početku nije bio nimalo lak posao. Majstori ovog zanata pravili su prstenje od metala, ali se često dešavalo da ovako urađene burme pucaju.

U starom Rimu često se koristilo gvožđe za izradu burmi i one su predstavljale ne samo sjedinjenje dva bračna druga već i jačinu ljubavi muškarca prema svojoj izabranici.

Vremenom su vredne umetničke ruke stvarale od zlata, ali i drugih vrednih ruda, izuzetno lepo prstenje ukrašeno dijamantima i drugim skupocenim ukrasima. Burme su pravljene u paru i po izgledu su bile iste, jedino su se razlikovale u veličini.

U srednjem veku na najstarijem kontinentu bilo je popularno venčano prstenje od srebra koje je naročito korišćeno u Italiji.

Po svemu sudeći, Irci su utvrdili da su burme koje nisu napravljene od zlata baksuzne. Da li zbog toga ili nečeg drugog nije utvrđeno, ali sve do danas najčešće biran materijal za izradu venčanog prstenja je zlato.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...