Izvor: B92, 19.Maj.2022, 14:36

Saobraćaj i Srbija: Zašto Srbi neće u profesionalne vozače

Kako izgleda dan profesionalnih vozača u Srbiji i zašto ih sve više nedostaje za volanom.

Nišlija Miroslav Cvetković je pre tri godine odlučio da posao komercijaliste zameni volanom velikog kamiona.

Kamionska kabina, malo veća od četiri kvadrata, postala mu je kancelarija, dnevna i spavaća soba.

"U kamionu imam sve što je potrebno.

"Imam dva kreveta, frižider, zamrzivač, laptop, ali ta kabina od četiri kvadrata je ujedno i sve što imam. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << U njoj mi se odvija veći deo života", priča Cvetković za BBC.

Prema nedavno objavljenim podacima Nemačke saradnje u Srbiji (GIZ), Srbiji nedostaje oko 12.000 profesionalnih vozača, od kojih 8.000 u drumskom teretnom transportu.

Kako je nedavno izjavio gGoran Aleksić, generalni direktor Srbijatransporta, iako su zarade za ovo deficitarno zanimanje značajno povećane, jednu od velikih prepreka za one koji žele da se njime bave predstavljaju strogi uslovi licenciranja, čak stroži nego u mnogim državama EU.

Miroslav Cvetković kaže da je za obuku i licenciranje morao da izdvoji oko 2.500 evra.

Prošao je obuku za dobijanje CPC sertifikata, što znači da ima potvrdu kompetencije profesionalnih vozača.

"Proces obuke je skup, pa neke moje kolege odlučuju da odu u neku od zemalja Evropske unije, gde polažu za drugu vrstu sertifikata, koja na našim drumovima ne važi", priča Cvetković.

Pogledajte video o vozaču iz Srbije koji je vozio 40 sati bežeći od rata u Ukrajini

Jedan od razloga zbog kojih je Miroslav odlučio da se upusti u ovu avanturu bila je dobra zarada.

"Radio sam kao komercijalista 15 godina, uglavnom za vinarije. Pandemija je dodatno otežala taj posao, jer je veliki broj ugostiteljskih objekata prestao da radi, a meni su oni bili glavni klijenti.

"Posao se smanjio, pa sam video da nema finansijskog napretka", priča Cvetković.

Od kada mu je vožnja postala profesija, Cvetković je pregazio desetine hiljada kilometara, vozeći za tri firme do sada.

"Sada sam u niškoj firmi, radim po desetak dana, pa sam nekoliko dana kod kuće. Tako u krug nekako funkcioniše moja porodica."

Iako je dobio papire za odlazak u inostranstvo i vožnju za stranu firmu, odlučio je da ostane i vozi za domaće poslodavce.

"Ja sam razmišljao da idem, ali kada sam stavio na papir sve i sveo računicu, razlika u zaradi jeste velika, ali odsustvo od kuće nema cenu.

"Ljudi koji rade za strane firme, ostaju po dva, tri meseca u kamionu. Mogao sam da odem u inostranstvo, imao sam ponudu, mogao sam više da zaradim, ali ono što bi porodica trpela, nije vredno toga."

Rad i vožnja evropskim drumovima imaju prednost u tome što nema granica i čekanja na njima, dodaje ovaj Nišlija.

"Na granicama su uvek velika čekanja.

"Generalno se naš posao često svede na čekanje, nekada više čekamo nego što vozimo - čekaj utovar, čekaj granicu, čekaj istovar, čekaj papire."

Kada bi morao da izdvoji mane ovog posla, najveća bi bila nostalgija za porodicom.

"Nisi kod kuće, porodica trpi. Mnogo puta sam vozio i plakao kao dete. Suze same idu, ne znam ni zašto, koji je razlog, ali eto, plačem.

"Problem je što si usamljen, što nemaš normalne uslove za život, kada dođem kući na tih nekoliko dana, bude mi čudno kada legnem u moj krevet", priča Cvetković.

U poslu ga održava zarada.

Osim toga, kaže i da posao profesionalnog vozača ima i druge lepe strane.

"U sklopu posla obiđeš celu Evropu. Ko želi da vidi, može dosta da vidi, da upozna ljude, običaje."

Kada vozi evropskim drumovima bez granica, Miroslav ustaje u tri sata posle ponoći.

Sprema se, doručkuje, i u četiri daje gas.

"Mi imamo radno vreme od 15 sati tri puta nedeljno i od 13 sati naredna tri dana.

"Imamo četiri i po sata vožnje, 45 minuta pauze, pa opet četiri i po sata vožnje", priča Cvetković.

U radne sate ulaze i utovar i istovar robe.

Tokom vikenda nekada kamion mora da bude parkiran i 45 sati.

Radno vreme, kada treba da stane i krene, odbrojava mu tahograf.

"Kazna za probijanje radnog vremena je 80.000 dinara i kod nas su više kazne nego u Evropi."

Kod vožnje van evropskih puteva, zbog granica, radni dan je drugačiji.

Cvetković kaže da je posao vozača zanimljiv.

"Imate dve vrste vozača. Većina vozača samo sedi u kamionu i vozi, ne interesuje ih da vide bilo šta.

"Kada radim vikend pauzu od 45 sati, ja pešačim po 20 kilometara. Parkiram kamion i gledam šta ima interesantno da se vidi."

Jedan od razloga za to je strah od nepoznatog, priča Cvetković.

"Čak i kada prođu obuku i uđu u kamion, ljudi često odustaju, jer se plaše tog izlaska iz zone komfora."

"Drugo, poslodavci često traže iskusne vozače, pa kada ste novi, teško možete da dobijete posao."

S druge strane, kaže da stariji vozači koji rade 20, 30 godina kažu da ne bi menjali posao jer su navikli na to, "naučili su da rade i to je to".

Nikola Antić ima 36 godina i vozač je tramvaja u Beogradu.

Uglavnom vozi tramvaje na liniji broj tri i 12.

Vozački staž mu traje skoro 15 godina i u Gradskom saobraćajnom preduzeću spada u grupu mlađih vozača.

"Najmanji broj vozača su iz one grupe do 30 godina, njih u celom preduzeću ima jedva desetak", kaže Antić.

Već nekoliko godina on je član Saveza ozbiljnih sindikalaca Gradskog saobraćajnog preduzeća.

Pogledajte i video najstarijoj obožavateljki Fiće

Ukratko - mnogo stresa i malo vremena za odmor.

"Vozači rade šest dana u nedelji, po osam sati dnevno i to je nedopustivo", kaže Antić.

Po njemu najbolje voziti "trojku", jer njena putanja jednim delom prolazi kroz centar Beograda.

"Sve su linije gradskog prevoza su teške i zahtevaju posebnu koncentraciju, ali smatram da je najteže voziti tramvaj sedmicu, zbog dužine trase i zbog konstantne gužve u kojoj se nalazite", kaže Antić.

Smatra da je dobra praksa to što se raspored vozača po linijama menja na mesečnom nivou, kako im radni dani ne bi bili monotoni.

Iako Zakon o bezbednosti u saobraćaju nalaže da vozači autobusa, trolejbusa i tramvaja u javnom gradskom prevozu mogu da upravljaju vozilom najduže osam sati uz uslov da na polaznim stajalištima prave pauzu najmanje pet minuta, Antić kaže da oni često nemaju vremena za odmor u toku radnog dana.

Često se dešava da vožnja da ta vožnja traje "nešto duže od sat vremena", ali da se pauza ne pravi, već se odmah kreće nazad, iako je zakonom propisano da po završetku treba da se odmori pet minuta.

Do ovoga dolazi najčešće zbog gužve u saobraćaju ili jer se neko vozilo pokvari.

"Tada se stanice brzo napune i mesta za pauzu nema", objašnjava tramvajdžija.

Komentariše da vozači koji voze međugradske autobuse nemaju vremena da budu na obaveznoj pauzi od 45 minuta posle četiri sata vožnje.

Uz malo za vremena za odmor, problem su stalne gužve u beogradskom saobraćaju.

"Živim u Borči i često mi treba i sat i po vremena da stignem do centra grada", kaže Antić.

Kaže i da su gradske ulice premale za broj vozila koji se na njima nađe svakog dana.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...