Izvor: Večernje novosti, 27.Feb.2020, 21:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Saborci u noćnim posetama: Evo kako su nastali rovovski noževi (VIDEO)

Veliki rat kako je nazvan prvi sukob svetskih razmera je u svest ljudi urezan kao rovovski rat Veliki rat kako je nazvan prvi sukob svetskih razmera je u svest ljudi urezan kao rovovski rat. Istina, nije bio zamišljen kao takav u glavama vojnih planera, koji su imali viziju izvođenja brzih manevara. Ali zastrašujuća oružja (ili tačnije oruđa), poput mitraljeza i artiljerije svih kalibara, vrlo brzo ga je pretvorio u statično ratovanje. Izlazak iz relativne sigurnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << rova i pokušaj prelaska preko ničije zemlje da bi se zauzeli neprijateljski položaji često je značio sigurnu smrt za hiljade vojnika. BAJONET - LOŠE REŠENjE Tadašnja taktika je predviđala jednovremeni juriš na celom frontu ili jednom njegovom delu uz prethodnu artiljerijsku pripremu. Pešadinci bi tada izašli iz svojih rovova i tranšeja i jurnuli prema neprijateljskim položajima sa ukočenim puškama (da se spreči neželjeno povređivanje saboraca) i montiranim bajonetima. Nastao bi pravi pakao jer bi neprijateljska artiljerija poklopila među prostor ("ničiju zemlju"), a unakrsna mitraljeska vatra dovršila posao. Retki srećnici koji bi uspeli da pređu preko ničije zemlje netaknuti bi onda ručnim bombama i bajonetima pričvršćenim na puške trebalo da uklone protivnika. Brzo se pokazalo da je puška sa bajonetom, u najmanju ruku, neadekvatno rešenje za borbu prsa u prsa. Sami vojnici su ubrzo počeli da ostavljaju puške na početnim položajima, a da u juriše ili noćne posete nose ručne bombe, pištolje ili revolvere i neko hladno oružje, improvizovano u časovima dokolice. U tome su pokazivali vanserijsku domišljatost.Foto wikipedia Bilo je tu raznih ojačanih batina, mlatova i buzdovana, kama, boksera, sekirica, naoštrenih vojničkih ašovčića... Posebno su se ašovčići pokazali efikasnim jer su mogli da se koriste za nanošenje tupih povreda, ali i za sečenje. Čuveni nemački pisac Erih Marija Remark je u svom besmrtnom romanu "Na Zapadu ništa novo" vrlo slikovito opisao upotrebu istog u rovovskoj borbi. KOMBINACIJA BODEŽ-BOKSER U međuvremenu, Amerika, velika ekonomska sila, dugo vremena imala je neutralan stav. Zvanično, nije se mešala u sukob, ali je nezvanično bila na strani Saveznika, stalno im doturajući dragoceni ratni materijal. Posle nekoliko potapanja američkih brodova sa ratnim materijalom i eksplozija u skladištu i fabrici municije na američkom tlu, Kongres je 6. marta 1917. godine doneo odluku o objavi rata Nemačkoj. Aktivne vojne snage Amerike su bile malobrojne, ali je tako mnogoljudna zemlja za potrebe rata vrlo brzo regrutovala čak četiri miliona vojnika. Njihovo lično naoružanje je bilo više-manje slično naoružanju ostalih učesnica sukoba. Ipak, za razliku od Evropljana, Amerikanci su poučeni iskustvima istih odlučili da svoje vojnike što pre adekvatno naoružaju formacijskim sredstvom za najužasniji način ratovanja u savremenoj istoriji, odnosno za rovovske borbe. U vidu su imali rešenja koje su koristili Saveznici, ali i neprijatelj. Proizvođačima širom Amerike su date neke osnovne smernice na osnovu kojih bi trebalo da se uradi novo rovovsko oružje. Ordnance Department (u slobodnom prevodu, Ministarstvo za naoružanje) je u saradnji sa brojnim preduzimačima testirao brojna rešenja i najpovoljnije mišljenje je dobilo ono koje je predložila kompanija "Henry Disston & Sons" iz Filadelfije, koja inače nija bila u nožarskom biznisu. U pitanju je zanimljiva kombinacija bodeža i boksera, vrlo jednostavne i efikasne konstrukcije, kao i niske cene proizvodnje, što je takođe od ogromnog značaja prilikom brzog i masovnog naoružavanja.Foto wikipedia IDEALAN ZA BORBU Zvanično, nož je dobio oznaku Trench knife, Model 1917 i kao što rekosmo, vrlo je zanimljivog dizajna. Kao sečivo, ukoliko se tako može nazvati, upotebljen je trobridi šiljak dužine 235 mm, vrlo sličan bravarskim razvrtačima za čišćenje čelične špene. Ovaj dizajn nije uzet slučajno. Gledajući sa stanovništa otpornosti na lomove, ovakav poprečni presek je vrlo povoljan. Rane nastale ovakvim sečivom-šiljkom su vrlo nezgodne jer teže zarastaju od onih nastalih ubodom običnog bajoneta. Uglavnom je za to odgovoran sam oblik rane, mada i prljavština koja se unosi prilikom uboda sigurno ima svoj doprinos. I na trećem mestu, treba istaći da je ovakav šiljak po pitanju penetracije kroz debelu zimsku uniformu onog vremena iznad mogućnosti bio kojeg noža ili bajoneta sa klasičnim sečivom, pa čak i mnogih dvoseklica-kama. Drška je od lakiranog drveta, sa prilično izraženim utorima za prste, što je trebalo da doprinese čvršćem hvatu. Ono što vizuelno odmah privlači pažnju je štitnik za prste. Urađen je od čeličnog otpreska u maniru tzv. D štitnika, slično nekim sabljama. Kako bi ovaj deo bio znatno upotrebljiviji u borbi služe piramidalna ispupčenja. Na ovaj način se dobija vrlo efikasan bokser. Ukupna dužina noža je 360 mm, a masa 325 grama. Novi nož je ubrzo počeo da dolazi u jedinice u rovovima. I naravno, vojnici su ubrzo uvideli neke od slabosti. Na osnovu njihovih iskustava je napravljena neznatno unapređena verzija noža, odnosno Model 1918. U principu, zadržano je trobrido sečivo, drška je malo redizajnirana (pokazala se sklonost ka lomu drveta) i izmenjen je način izrade boksera, kao i njegovo pričvršćivanje za tang "sečiva". Kao "pojačivači efekta" više nisu korišćeni piramidalna ispupčenja, već su obe bočne strane štitnika nazubljene i savijene prema napred. Ovo se pokazalo kao efikasnije rešenje pri pesničenju, ali i kao zaštita ruke. Donji deo štitnika/boksera više nije pričvršćen raskivanjem tanga već preko stitlizovane matice. Nažalost (ili nečiju sreću) ni ovako doteran novi nož nije bio posebno po ukusu vojnika. Bio je previše specijalizovan, što znači da je svoj osnovni zadatak radio odlično, ali je bio neupotrebljiv za bilo šta drugo. Ili pojednostavljeno, nije bio u stanju da preseče bilo šta, da otvori sanduk sa municijom ili konzervu sa usoljenom govedinom, na primer. Osim toga, povremeno je dolazilo i do loma trobridog sečiva. Razlog je najverovatnije bio metalurške prirode, jer sa stanovišta osnovnog dizajna, to ne bi trebalo da se dogodi. Prema dostupnim podacima najveći proizvođač, "Landers, Frary & Clark" je isporučio 113.000, a "Oneida" iz Njujorka dodatnih 10.000 komada Modela 1918. SVE NAMENE U OPTICAJU Tokom ratnog angažmana su počele da pristižu brojne žalbe od krajnjih korisnika. Polovinom 1918. godine je ranije pomenuti Ordnance Department u Francuskoj odlučio da sprovede testiranje nekoliko postojećih domaćih i stranih modela. Za test su upotrebljena četiri postojeća američka, francuska i britanska modela i sagledane su njihove dobre i loše osobine. Na testiranju se posebna pažnja vodila na to kako se nož ponaša u ruci, da li ometa manipulaciju drugim delovima opreme, brzina upotrebe, da li nož može lako da ispadne iz ruke ukoliko je vojnik onesvešćen ili puže, da li ga je lako izbiti iz ruke prilikom borbe prsa u prsa, težina, dužina i oblik sečiva, kao i oblik drške. Bord je zaključio da se postojeći Modeli 1917 i 1918 ponašaju zadovoljavajuće, ali da su moguća i potrebna unapređenja. Ubrzo je usvojen novi nož Model 1918, Mark 1. Nije potpuno jasno ko je odgovoran za njegov dizajn, iako se u pojedinoj stručnoj literaturi spominje ime majora Džejmsa Mek Narija. Ovaj put je umesto trobridog šiljka za sečivo odabrana klasična kama zatamnjena hemijskim procesom. Dužina sečiva je znatno smanjena i iznosi "skromnih" 170 mm. Kao obrazac za ovo sečivo je poslužilo ono od francuskog rovovskog noža-kame "Couteau Poignard Mle 1916". Sa novim sečivom je bilo moguće ne samo klasično ubadanje protivnika već i sečenje iz zamaha, kao i pravljenje daleko težih rana. Dvoseklo sečivo je poznato po tome što pravi najteže ubodne rane, pogotovo ukoliko je naoštreno da brije. Osim toga, pomenute rane su poznate i po tome što vrlo teško zarastaju, tako da je i oporavak od istih dugotrajan proces. Za razliku od prvobitnih verzija, ovaj put Amerikanci su odbacili drvenu dršku. Nova je urađena od bronze i to tako da je izlivena preko sečiva i u potpunosti izgleda kao klasični bokser. Oni koji su u svojoj mladosti imali priliku da vide, koriste ili na njihovu posebnu žalost osete udarac bokserom, znaju koliko on može biti zastrašujuće oružje, čak i u rukama nejake osobe. Da bi se pojačao efekat udarca, na vrhu svakog "prstena" je stavljen dodatni šiljak. I na kraju, završetak drške je u obliku tzv. scull crusher-a, odnosno razbijača lobanje. Praktično sa nožem je bilo moguće ubosti, poseći (zamah i rez povlačenjem), udariti bokserom ili smrskati lobanju neprijatelja šiljatim završetkom. Pri tome, nož je bilo moguće koristiti podjednako efikasno i sa hvatom nagore i dole. Kanija ili kako se to u domaćoj vojnoj terminologiji kaže nožnica, izrađena je od čeličnog lima i vrlo je zanimljivog dizajna. Na sebi je sa unutrašnje i vanjske strane imala po dva para paralelnih uskih proreza koji su formirali neku vrstu jezička. Pomenuti čelični jezičci su onda utisnut prema unutrašnjem delu i na taj način predstavljaju svojevrsne opruge koje su sprečavale ispadanje noža iz nožnice. Sa vanjske strane su na mestu jezičaka dodatno hartletovana i zanitovana dva savijena čelična ispusta koji omogućavaju kačenje na vojnički opasač. Na taj način, nož je praktično nošen sa unutrašnje strane opasača i bio je vrlo čvrsto fiksiran uz telo. Ovo je bila dodatna mera predostrožnosti da ne dođe do nehotičnog gubljena noža, ali i da se spreči lako otimanje od strane protivnika, a zadrži mogućnost munjevitog vađenja u slučaju nužde. Postojao je i kožni visak koji je omogućavao kačenje nožnice na klasičan način. Francuska verzija je rađena od gvožđa, jer je čelik bio strateški materijal i težilo se svakoj mogućoj uštedi. Nož je rađen u Francuskoj (Au Lion) i Americi (A.A. Simmons & Son; Landers, Frary and Clark; Henry Disston & Son; Oneida Community). Inicijalna narudžba je iznosila impozantnih 1.232.780 komada, da bi zbog završetka neprijateljstava ubrzo bila redukovana na 119.424 komada. POŽELjNI KOLEKCIONARSKI PRIMERCI Inače, paradoksalna je situacija da je potpisivanjem primirja 11. septembra 1918. godine rat praktično završen, a da praktično nijedan primerak izrađen u Americi nije bio u prilici da se iskaže u borbi. Istina, postoje neke informacije da je nekoliko stotina komada izrađenih u Francuskoj ipak bilo podeljeno borbenim trupama i da su navodno korišćeni u noćnim prepadima. Bilo kako bilo, sa završetkom neprijateljstava na Zapadnom frontu, odlučeno je da se izrađeni noževi uredno stokiraju u magacinima i da čekaju "svojih 5 minuta". Ulaskom Amerike u Drugi svetski rat, Model 1918, Mark 1 ih je i dočekao. Bilo je jasno da tako visokospecijalizovan nož nije pogodan da se deli svakom vojniku, već isključivo borbenoj eliti. Tako su ga dobili padobranci, Rendžeri i marinski Rejderi. Osećanja pomenutih vojnika prema njemu su bila podeljena. Jedni su smatrali da je u pitanju odličan borbeni nož, dok su ga drugi kritikovali kao nepraktičan i težak komad opreme sa vrlo ograničenim mogućnostima i slabog kvaliteta. Posebno su zamerali vrlo širok ovalni štitnik za ruku, kod spoja sa sečivom. Ovo je inače bio najčešći deo koji je modifikovan od strane vojnih korisnika. Bilo kako bilo, nož je viđan u rukama američkih vojnika, posebno padobranaca, do samog kraja rata, iako su vremenom postali dostupni neki drugi modeli. Svojih narednih "pet minuta", ali ovaj put filmske slave, je stekao u filmu "Big Red One" (nadimak američke Prve pešadijske divizije), gde ga je koristio glumačka legenda Li Marvin u jednoj od scena na početku filma. Danas su ovde opisani noževi vrlo poželjni kolekcionarski primerci, pogotovo kod Amerikanaca. Prva dva opisana modela mogu lako da dosegnu cenu od 500 dolara, pa i naviše. Poslednji model može da ide i do tri puta više sa cenom, naravno u zavisnosti od stanja očuvanosti. Zbog toga postoji veliki broj regularnih reprodukcija, ali i falsifikata, nažalost. Naš ZOOM dozvoljava civilima posedovanje, ne i nošenje ovakvog tipa noža, što zbog osnovne (i praktično jedine stvarne) namene, što zbog tipa sečiva i na kraju, zbog prisustva boksera. Opisani rovovski noževi nisu nikad doživeli upotrebu u punom mahu, kako je to bilo predviđeno kada su nastali. Ali ipak ostala je priča o njima, kao svojevrsan svedok jednog vremena i jednog užasnog rata.

Nastavak na Večernje novosti...