Izvor: B92, 21.Sep.2018, 21:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Psi kao ljubimci tradicija od dva veka, a kako su se uvukli u krevete?

Psi su s nama desetinama hiljada godina. U novoj knjizi dr Filip Hauel tvrdi da su Britanci viktorijanskog doba „izmislili” modernog psa, koji je deo porodice i živi s nama u kući. Ali dok su neki psi postali ljubimci, druge su tretirali kao štetočine

Danas, psi su sastavni deo našeg života i naše porodice. S nama žive, jedu, spavaju u našim krevetima. Ali, kad su se ljudi tako snažno zaljubili u pse? Profesor sa Kembridža dr Filip Hauel tvrdi da se to dogodilo u >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Velikoj Britaniji u viktorijansko doba. U tek objavljenoj knjizi „At Home and Astray: The Domestic Dog in Victorian London“ piše da su psi kao ljubimci kakve danas poznajemo „izmišljeni” u Londonu u 19. veku.

Ljubimci

Haul baca svetlost na period u kome se dogodila strmoglava promena odnosa između ljudi i životinja u gradovima. U toj promeni vidimo začetke pet-industrije i prava životinja. Hauel je posebno zainteresovan za prostor i način na koji ga ljudi i životinje dele. Ključnu granicu povlači između privatnih i gradskih javnih zona. Psi u devetnaestom veku postaju privatno vlasništvo – kao ljubimci, ali oni koji su se našli u javnom prostoru počinju da se tretiraju kao lutalice i štetočine. Stvara se slika psa koji po prirodi voli porodicu, a pati kad je beskućnik koji luta ulicama.

Kraj kamina, u spavaćoj sobi…

U drugoj polovini 19. veka došlo je do buma populacije pasa u Londonu. U to vreme nametnuta su stroža sanitarna pravila i domaće životinje su proterane iz grada. Ovce, telad, svinje i guske od tog perioda više se nisu mogle videti u centralnim delovima Londona. Prazan prostor koji je nastao popunili su psi. Deo pasa preselio se iz dvorišta i štenara u dnevnu sobu i pridružio se članovima porodice kraj kamina. Pas je tako stekao ime, svoju priču i, na kraju, mesto za sahranu. Ljudi su žalili za svojim psima i počeli da obeležavaju mesta gde su sahranjeni nadgrobnom pločom. Važilo je i obrnuto – pričale su se potresne priče o psima koji su žalili svoje vlasnike. Pas ne samo da je postao ljubimac, već su ljudi počeli da ih antropomorfizuju.

Vrednost

Kako je rasla ljubav prema psima, rasla je i njihova vrednost, a s tim su došli i prvi kidnaperi pasa. Već 1837. godine policija je imala listu od 141 lopova koji su se specijalizovali za otimce pasa od bogatih dama. Čuven je slučaj otmice koker španijela pesnikinje Elizabet Baret koji će u romanu „Fleš” opisati Virdžinija Vulf.

Prvi azili

Rast popularnosti pratila je povećana briga za životinje na ulicama, što je dovelo do otvaranja prvih azila za lutalice. „Privremeni dom za izgubljene i izgladnele pse” otvoren je u Haloveju 1860. godine. Tajms je u to vreme ismejavao takvu sentimentalnost prema psima uz komentar da i dobronamernost treba smestiti u granice razuma. Pitali su se – ako pravimo azile za pse, zašto ne bismo počeli da otvaramo utočišta i za pacove.

Lutalice

Problem pasa lutalica bio je veoma prisutan – 1869. novine su prenele da je tokom pet meseci policijske akcije u „dom” smešteno 12.465 pasa. Slepi, oboleli i teško povređeni su uspavani, dok su ostali vraćeni vlasnicima ili su im nađeni novi.

Korišćenje reči „dom” u ovom izveštaju, prema Hauelu, veoma je značajno. „Dobar dom” bio je poteban psima da bi ih izbavio s lošeg puta. „Batersi dom za pse” pružio je put spasa za neke srećne pse, ali i uspavao lutalice koje nisu mogle da budu udomljene.

Hauel zaključuje da Britanci, kao većina nacija, imaju neobičan odnos prema psima. Ljubimcima se ugađa i slavi se njihov pedigre, a psi na ulici se često posmatraju kao opasni i nepoželjni.

Nastavak na B92...