Izvor: Politika, 29.Jun.2008, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pregovori obavezni i za izlazak iz EU

Iako od osnivanja nijedna članica nije napustila Evropsku uniju Lisabonski sporazum predviđa i tu mogućnost, ali uz saglasnost briselske administracije i sporazum o raskidu

Od našeg stalnog dopisnika

Brisel, 30. juna – Jedna od odredbi u Lisabonskom sporazumu predviđa da država članica Evropske unije može napustiti zajednicu po sopstvenom zahtevu. Lideri zemlje članice koji bi se odlučili na taj korak, najpre bi morali o tome >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da obaveste Evropski savet, a onda bi pregovarali sa EU o zaključenju sporazuma i uslovima za istupanje iz Unije. Procedura je zamišljena tako da ne bude praktična za primenu.

Donedavno nije postojao formalni mehanizam za napuštanje Unije, ali u predlogu Evropskog ustava (koji je referendumski odbačen 2005. godine u Francuskoj i Holandiji) to je obuhvaćeno članom 59. U Lisabonskom sporazumu je predviđena zahtevna formalna procedura koju eventualna odlazeća članica ne bi mogla brzo i lako da ispuni. Procedura se opisuje kao potencijalno teška, jer bi o napuštanju EU moralo da se pregovara sa Briselom.

Iako od Pariskog ugovora (1951) i osnivanja Evropske zajednice za ugalj i čelik, nijedna država nije odustala od članstva u Uniji, narod na delu teritorije Kraljevine Danske jeste. Stanovnici Grenlanda (56.000) na referendumu 1982. godine većinski su glasali za opoziv članstva u Evropskoj zajednici u koju su ušli deset godina ranije kao deo Danske. Tri godine kasnije 1985, oni formalno napuštaju Zajednicu i postaju deo Prekomorskih zemalja i teritorija, članovi Nordijskog saveta kao zasebna država. Građani, većinom iz naroda Eskima, ostali su bez prava glasa na izborima Unije, ali su zadržali većinu prava iz članstva. Najvažniji razlog otcepljenja bio je spor oko prava na ribolov. Grenland, najveće ostrvo na svetu i uglavnom pokriveno ledom izuzetno je bogato naftom, a do pedesetih godina kada je postao danska teritorija, bio je pod upravom SAD. Posle referenduma 1979. godine narod Grenlanda stekao je pravo na lokalnu samoupravu. U novembru ove godine građani će još jednom glasati, ovoga puta o široj autonomiji i putu ka nezavisnosti Grenlanda od Danske. Dansko-grenlandska komisija je posle četvorogodišnjeg rada objavila da Grenland ima pravo na samoopredeljenje. Kopenhagen je zaključio da je to prvi korak ka nezavisnosti.

Finsko poluautonomno ostrvo Aland na kojem stanovnici (27.000) govore švedskim jezikom, zapretilo je pre dve godine da će napustiti EU zbog zabrane slobodne prodaje burmuta. Ostrvljani su zahtevali dozvolu za prodaju ove vrste duvana koji se ušmrkava, putnicima na trajektima koji odlaze sa Alanda ili u njega pristaju. Problem je bio u tome što je trgovina burmutom zabranjena u EU, osim u Švedskoj. Finska je podržala zabranu Brisela obrazlažući da za to postoji dovoljno zdravstvenih razloga, odbijajući žitelje ostrva Aland okruženog teritorijalnim vodama koje ne pripadaju EU i u kojima je dozvoljeno trgovati proizvodima bez plaćanja poreza.

Do sada nije bilo pravila kojima je regulisano kako se i kada istupa iz EU, jer je osnovno pravilo da je pristupni ugovor potpisan na neodređeno vreme. Teorijski, Aland bi mogao da raskine taj ugovor kroz pregovore „suprotnog smera” i proglasi secesiju od EU, ali bi s tim morale da se slože sve zemlje članice, uključujući i Finsku.

Međutim, kao prva suverena država koja bi mogla napustiti EU u poslednje vreme se nezvanično pominje Republika Irska koja je 12. juna referendumom odbacila Lisabonski sporazum. Prema različitim diplomatskim izvorima, Irci će uskoro još jednom imati referendum na kojem će se izjasniti da li žele nastavak članstva u Uniji pod novim pravilima Lisabonskog ugovora. Ako Irska ponovo odbije, nezvanično se najavljuje posebna pravna regulativa kojom bi se redukovala prava i obaveze Dablina prema Briselu.

Čak i ako prihvati Lisabon Irska može, kao uostalom i sve druge članice, da poželi da raskine Sporazum i istupi iz Unije. U tom slučaju Dablin bi upoznao Evropski savet sa svojim namerama. Savet bi zatim trebalo da sačini direktivu prema kojoj bi Evropska komisija pregovarala o povlačenju Ugovora. Povlačenje Ugovora bi zatim morali da odobre Evropski parlament i Savet ministara. Zemlja članica koja napušta Uniju prestala bi da podleže zakonima EU od datuma u ugovoru o raskidu ili dve godine posle potpisivanja.

Države koje raskinu članstvo u EU mogu ponovo da zatraže prijem u isto društvo, ali su u obavezi da prođu istu administrativnu proceduru kao svaka zemlja koja je novi kandidat za članstvo.

Vladimir Jokanović

[objavljeno: 30/06/2008]

Nastavak na Politika...