Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 25.Apr.2024, 10:56
Pola veka od Revolucije karanfila u Portugaliji
U ranim jutarnjim časovima 25. aprila 1974. godine, u Lisabonu se dogodio državni udar - oboren je režim krajnje desnice, a zatim Revolucijom karanfila okončan i klasični kolonijalizam.
Grupa mlađih oficira oborila je tada režim Marsela Kaetana, kontinuitet poretka takozvane "Nove države" Antonia Salazara, koji je vladao tom zemljom od ranih tridesetih.
Bila je to krupna promena, ne samo za samu Portugaliju. Sa jedne strane, puč je doneo obaranje režima krajnje >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << desnice, najdugovečnijeg te vrste u ondašnjoj Evropi.
Isto tako, Revolucijom karanfila, kako je naknadno prozvana, oborena je poslednja tradicionalna kolonijalna metropola, odnosno, ako se izuzmu rasistički režimi u Rodeziji i Južnoafričkoj republici, odnosno Namibiji, prevratom u Lisabonu aprila 1974, klasični kolonijalizam je okončan.
Udar 25. aprila 1974, izvela je grupa mlađih oficira leve orjentacije. Organizator je bio Pokret oružanih snaga (Movimento das Forcas Armadas).
Državni udar od 25. aprila prozvan je naknadno Revolucija karanfila, zbog činjenice da su vojnicima deljeni karanfili na lisabonskom trgu, pijaci cveća. Vojnici su ih stavljali u cevi pušaka.
Prva ličnost puča bio je Otelo Saraiva de Karvalu, oficir, rođen u Mozambiku.
Pravog otpora pučistima nije ni bilo. Predsednik Vlade Marselo Kaetano nakon šest sati napetosti priznao je uspeh prevrata. Emigrirao je potom u Brazil.
Iako je radio koji su kontrolisali pučisti apelovao da građani ostanu u kućama, dogodilo se spontano okupljanje masa, odavno umornih dugotrajnim kolonijalnim ratom i uopšte represivnim režimom koji je predugo bio na vlasti.
Signal za početak udara, odnosno pokret trupa, bilo je emitovanje dve pesme na radiju, prvobitno "I posle zbogom" (E Depois do Adeus) a onda i kompozicije "Grandola, Vila Morena". Obe su smatrane pomalo subverzivnim, nezavisno od nepolitičke sadržine.
Jedine direktne žrtve prevrata bili su okupljeni pred zgradom političke policije (PIDE ili DGS, prvobitno PVDE) iz koje je otvorena vatra. Poginule su četiri osobe.
Kaetano je septembra 1968, na mestu predsednika Vlade nasledio obolelog Antonia Salazara, tvorca portugalske takozvane "Nove države". Bila je to osobena ličnost. Potekao iz sasvim skromne porodice, postao je profesor ekonomije u Koimbri. Salazar se pokazao kao vešt finansijski stručnjak kom je uspelo da stabilizuje budžet svoje zemlje, tradicionalno neuredan, godinama pre nego što je postao predsednik Vlade. Lično, bio je povučen i vrlo skroman, štedljiv čovek, pritom retko posvećeni vernik, takoreći hrišćanski mistik.
Iako je poredak Antonia Salazara najčešće klasifikovan kao fašistički, Portugal se tokom Drugog svetskog rata držao neutralno, čak sklonije Britaniji i SAD. Nije bilo nikakvog sistemskog antisemitizma. Šta više, Portugal je bio utočište ili prolazna sigurna luka za brojne izbegle sa prostora kojima je upravljala nacistička Nemačka.
Zbog nedvosmislenog antikomunizma Salazarov Portugal je bio među osnivačima NATO 1949, iako je bilo jasno da je njegov režim daleko od normi koje je ta asocijacija, zvanično, proklamovala, dakle liberalne demokratije.
Kako je tekao proces dekolonizacije, pedesetih i šezdesetih, zvanični Lisabon se međutim našao u teškoj poziciji. Posebno, posle 1960. "Godine Afrike", kada su brojne zemlje tog kontinenta stekle formalnu suverenost, vrenje je započelo i na portugalskim prekomorskim teritorijama.
Usledio je bunt, represija kao odgovor, potom i pravi ratovi u kolonijama, počev od 1961.
U Angoli je ustanak počeo januara 1961. u Gvineji januara 1963. U Mozambiku septembra 1964.
Te 1961, vojska Portugalije je imala pod oružjem 79.000 osoba, u svim rodovima. U vreme Revolucije karanfila, aprila 1974. taj broj je bio 217.000. Zvanično, u to vreme, 40 odsto budžeta zemlje odlazilo je na vojne potrebe.
Pobuna u kolonijama zapravo je sve vreme uspešno držana pod kontrolom i pobunjenici su kontrolisali sasvim zabačene zone, nevelikog obima. Jedino u Gvineji, ustanak je imao širi zamah, ali je Portugalcima uspelo da uklone tamošnjeg legendarnog lidera Amilkara Kabrala. Portugalskih žrtva u kolonijama je realno bilo malo. Matično afričko stanovništvo je pritom teško stradalo.
Sedamdesetih je međutim usledio prelom. Ustanici su snabdeveni protivoklopnim raketnim bacačima sovjetskog porekla. To je značilo da su pobunjenici od tada uspešno dejstvovali kako protiv oklopnih vozila tako i protiv helikoptera koji su korišćeni kao najefikasnije i najubojitije naoružanje, poput Amerikanaca u Vijetnamu.
Bunt u portugalskoj vojsci čija je kulminacija bila Revolucija karanfila, izazvan je u osnovi činjenicom da su Portugalci počeli zaista da ginu u kolonijama.
Do promene u Lisabonu aprila 1974, Portugalija je vladala Angolom i Mozambikom na jugu Afrike, Zelenortskim ostrvima, Portugalskom Gvinejom (danas Bisau) na zapadnoj obali, kao i malim arhipelagom Sao Tome i Principe u Gvinejskom zalivu. Eksklava Kabinda, severno od ušća Konga, administrativno je bila sastavni deo Angole. Ukupno, bila je to teritorije 20 puta veća površinom od matične Portugalije.
Osim pomenutih afričkih poseda, pod vlašću Lisabona nalazili su se i Istočni Timor i Makao, u Aziji. Portugalska Indija izgubljena je decembra 1961, kada su trupe Indije zaposele Gou, Daman i Diu, što zvanični Lisabon nije priznao.
Iako ogromne u odnosu na matičnu Portugaliju, sve te teritorije bile su zapravo tek ostatak nekada impresivne kolonijalne imperije. Danas, u svetu ima oko 240 miliona lica kojima je portugalski maternji jezik. Samu Portugaliju, pritom, nastanjuje jedva desetak miliona.
Ta zemlja, zapravo ne samo da je bila poslednja kolonijalna imperija, ona je bila i prva. Ekspanzija Evropljana na prekomorske prostore Afrike, Azije, Amerike, na samom početku 16. veka, započela je upravo inicijativom Lisabona, poslednjih decenija 15. veka. Zaposedanje strateških tačaka zapadne Afrike, obilazak rta Dobre nade, osvajanje na obalama Indijskog okeana, odigralo se još tada. Goa je bila portugalska još od 1510, Makao od 1557. U Angoli Portugalci su se nalazili od 1484, u Mozambiku od 1498. Zelenortska ostrva, tada nenastanjena, Portugalci su zaposeli još 1456.
Otuda, razumljivo je zašto su u Portugaliji prekomorske teritorije doživljavane kao sastavni deo zemlje a nikako kao privremeno zaposednute. Formalno, od 1951, dotadašnje kolonije su i zvanično bile prekomorske provincije, dakle integralni deo Portugalije.
Jedina eventualna sličnost postojala je u slučaju Francuske, u sasvim svedenom obimu. Tri departamana Alžira, imali su status integralnog dela Francuske: Alžir, Konstantin, Oran, kao i prethodno neke nevelike opštine priobalja Senegala.
U tadašnjim prekomorskim provincijama, gotovo pet vekova portugalskim, sedamdesetih je živelo preko milion Portugalaca. Zajedničke tradicije otuda su bile duboke, ponegde su to i ostale. Primera radi, kada je Indonezija zaposela Istočni Timor, inače rimokatolički, nasuprot islamskoj Indoneziji, tamo je započeo žestok otpor, okončan nezavisnošću 1999. posle brojnih žrtava. Indonezija je to nesumnjivo učinila po uzoru na primer Indije u Goi 1961. Današnja hindu većina u Goi posledica je naknadnog doseljavanja.
Za Portugalce nije bio karakterističan rasizam, između ostalog i usled rimokatoličkog nasleđa, što ne znači da rasizma nije bilo. Kada su posle Revolucije karanfila prekomorske teritorije postale nezavisne, zajedno sa belim Portugalcima, poznatim kao retornados, put Evrope su otišle i stotine hiljada tamnoputih Portugalaca. Primera radi, najodlikovanije lice u istoriji Portugalije uopšte, bio je Marselinu da Mata (1940 - 2021) potpukovnik u vreme kolonijalnog rata sedamdesetih, inače tamnoputi Afroportugalac, rođen u Gvineji.
Lisabon se u vanevropskim sredinama držao modela asimilacije. To je podrazumevalo da su oni kojima je uspelo da se iškoluju dobijali puno građanstvo. Tako je stvaran istina malobrojni posrednički aparat. Ispostavilo se međutim da će i prvaci dekolonizacije poteći iz redova takozvanih asimiladosa. Primera radi, Agostino Neto, potonji čelnik Angole, medicinu je studirao pedesetih na najelitnijem portugalskom univerzitetu u Koimbri. Amilkar Kabral, predvodnik borbe za oslobođenje Gvineje i Zelenortskih ostrva, agronomiju je studirao u Lisabonu.
Puč od 25. aprila 1974, doneo je kapitalan društveni preobražaj, pre svega politički, a onda i ekonomski, teritorijalani, pa i demografski. Posle niza političkih lomova i bar tri pokušaja novih državnih udara u Lisabonu, konačni efekat je bio stabilizovanje klasične liberalne demokratije. Takozvana "Nova država" kakvu je ustrojio Antonio Salazar, pre svega je podrazumevala izgradnju nacionalne ekonomije, nasuprot liberalizmu, esnafsko predstavničko telo, tradicionalizam utemeljen na rimokatolicizmu, takozvano organsko ustrojstvo.
Ipak, već ranih šezdesetih režim u Lisabonu postupno započinje ekonomsku liberalizaciju otvorivši široko vrata za strane investitore. Posledica je bio vidan rast.
Svejedno, represivnost tog režima, a posebno dugogodišnja ratna psihoza a onda poslednjih godina i ozbiljne žrtve rata u kolonijama, doveli su do preloma čija je početna tačka bila Revolucija karanfila.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
