Izvor: B92, 09.Feb.2023, 12:01

Pet godina od smrti Nebojše Glogovca: Glumačka lokomotiva koja je pokrivala širok spektar likova

Glogovac je za sebe govorio da je kampanjac i asketa, dok su ga kolege i prijatelji doživljavali kao "socijalno biće" i načitanu i duhovitu osobu koja je puna života i stalno u akciji.

Ljubitelji filma i pozorišta zvali su ga Simke, Kaja, Živac, Ivan, Vjeko Kralj i Golub, a za kolege i prijatelje bio je i ostao - Glogi.

Kovrdžave kose i naboranog lica, na kome su se smenjivali mio osmeh i namrgođen pogled, Nebojša Glogovac je za života u srpskoj kinematografiji >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i pozorištu ostavio neizbrisiv trag, pokrivajući širok spektar likova.

Igrao je očajnog oca, mentalno obolelu osobu, mafijaškog bosa i policajca, a nije se libio ni da uđe u ulogu vođe kolaboracionističkog četničkog pokreta iz Drugog svetskog rata ili hrvatskog gej desničara i transvestita.

"Nisam siguran u to što tvrdim, ali mi se činilo da je mogao da se znoji kada hoće - hajde Glogi, znoji se i on se znoji", govori reditelj Radivoje Raša Andrić za BBC na srpskom, koji je u više navrata radio sa proslavljenim glumcem.

Pored velike glumačke umešnosti, duhovitih situacija sa snimanja i druženja, Glogovca će pamtiti i po "zgužvanom licu" zbog čega su ga, kako kaže, zvali šar pej po kineskoj rasi pasa naborane kože.

"Pritisne prste na čelo, a palac na bradu i celo lice mu se zgužva - to je bilo toliko smešno kada uradi", smeje se Andrić i sada.

Prvi javni nastup Glogovac je imao kao dete iz sveg glasa pevajući i recitujući pesmice u crkvi u Pančevu, da bi već početkom 1980-ih, sa 12 godina, uplovio u glumačke vode kao član Dečje dramske grupe Radio-televizije Beograda.

To mu je omogućilo da kao školarac debituje na televiziji u seriji Priče iz Nepričave, rame uz rame sa velikanom jugoslovenskog glumišta Zoranom Radmilovićem.

Nekoliko godina kasnije, kao tinejdžer, pojavio se i u jednoj od najpopularnijih jugoslovenskih serija Bolji život, odigravši epizodnu ulogu školskog druga Bobe Popadića, koga je tumačio Dragan Bjelogrlić.

Glumom se amaterski bavio i u Pančevu kao član Ateljea mladih gde je prvi put stao i na "daske koje život znače" u predstavi Mušica koju je režirao njegov kolega Milenko Zablaćanski 1989.

Naredne godine je upisao Fakultet dramskih umetnost (FDU) u Beogradu, napustivši studije psihologije posle nekoliko semestara.

Našao se, kako mnogi smatraju, u izuzetno jakoj klasi profesora Vladimira Jevtovića sa Sergejem Trifunovićem, Natašom Ninković, Vojinom Ćetkovićem i Nelom Mihailović.

Iako je o ovoj klasi slušao kod kuće, a neretko i posećivao kolokvijume i ispite koje im je njegov otac Vladimir držao, profesorov sin, takođe glumac, Ivan Jevtović kaže da je prvi zvanični susret sa starijim kolegom imao na improvizovanom fudbalskom terenu u dvorištu fakulteta na jesen 1992.

Glogovac je tada bio treća godina, mlađi Ivan Jevtović brucoš, a rezultat - egal.

Kaže da se "vrlo dobro seća" Glogovčeve "neverovatne upornosti", osobine koja će ga krasiti i tokom karijere.

Za razliku od ostalih, dodaje, bio je "od početka do kraja konstantan i u napadima, odbrani, markiranju i svemu".

"A što se fakulteta tiče, bio je vrlo efikasan i predan, ali i diskretan - nije imao potrebe da istrčava.

"Na kolokvijumima i ispitima je postepeno gradio zanat, odnosno preuzimao od profesora", govori Ivan Jevtović za BBC na srpskom.

Prvi naredni, profesionalni susret Jevtović i Glogovac su imali leta 1996. u predstavi U potpalublju, rađenoj po istoimenom romanu Vladimira Arsenijevića koji je dve godine ranije dobio NIN-ovu nagradu za ovo delo.

Glogovac je do tada već imao "neverovatan niz" viđenijih uloga u predstavama Velika pljačka, Tamna je noć, Lažni car Šćepan mali i Bure baruta koje su igrane, kako u njegovom matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, tako i na drugim beogradskim scenama.

Na poziv reditelja predstave U potpalublju Nikite Milivojevića, Jevtović je uskočio u ulogu Vanje koju je do odlaska u manastir glumio Rastko Lupulović, dok je lik Vladimira tumačio Glogovac.

Dočekao ga je rečima "hajde mali da vidim da l' možeš".

"Bio je vrlo zahtevan, ali ne zato što ima neki animozitet, problem ili prepreku nego zato što je to bila jedna od njegovih konstanti.

"On je uvek sebi postavljao izazove i bio je vrlo striktan u tome da istera do kraja, i opravdano je to zahtevao i od kolega", smatra Jevtović.

Pogledajte video: Milan Marić: "Tri najveća izazova kada sam glumio Čedomira Jovanovića"

Glogovac je tokom bogate karijere nastupao u desetinama pozorišnih predstava, a jednu od najistaknutijih uloga imao je u Hadersfildu, gde je tumačio lik Ivana, bivšeg džudiste i pacijenta psihijatrijskih ustanova.

Predstavu, po scenariju Uglješe Šajtinca, režirala je britanska rediteljka Aleks Čizholm, koja srpskog glumca pamti i kao "prirodnog i instiktivnog" sa ogromnom harizmom "na sceni i van nje".

Ona kaže da je to i navelo mnoge u pozorištu da pomisle da će zaigrati u ulozi glavnog lika Raška, koga je naposletku tumačio Goran Šušljik, ali se Glogovac ipak odlučio za "naizgled sporednu ulogu" Ivana.

"Kada sam prvi put sela da popričam sa njim rekao je kako mu je ta uloga bila interesantnija, veći izazov i da je više trebalo da istražuje", govori Čizholm.

Odmah se, dodaje, videlo da je mogao da "zakorači u um i telo" liku, ali kada bi predstava počela i on postao Ivan, igrao bi je "bez svesnog izbor".

"Kasnije mi je rekao da ne zna kako je izveo tu ulogu, nije svesno delovao."

Predstava je premijerno izvedena početkom 2005. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, uz "najneobičnije iskustvo" koje je Čizholm imala u poslu.

Kaže da nikada pre "nije videla veću vezu između glumaca, priče i publike".

"Nebojšin nastup u ulozi Ivana dao je publici nešto što im je preko potrebno, a da to ne znaju - nadu u iskupljenje i katarzu", dodaje.

Predstava je 2007. ekranizovana, a Čizholm je na premijeri filma poslednji put videla proslavljenog glumca.

Glogovac je samo za ovu ulogu dobio više priznanja, poput nagrade Zorana Radmilovića u Zaječaru i Sterijinu nagradu za glumačko ostvarenje u Novom Sadu.

Pored Hadersfilda, Glogovac je do kraja života, između ostalog, igrao i u predstavama Metamorfoze, Sumnjivo lice, Razbijeni krčag i Hamlet.

Radivoje Raša Andrić je režirao dva filma u kojima je Glogovac imao zapažene uloge - Munje i Kad porastem biću kengur, prethodno se uverivši u njegove sposobnosti i veštine na drugim projektima gde je radio kao asistent ili pomoćnik režije.

"Bio je odličan glumac koji je, čak i neke glupe replike koje su šuplje zvučale napisano ili kad ih ja pročitam dok radim na scenariju, govorio tako da ne zvuče šuplje", naglašava reditelj.

Kaže da je snimanje oba njegova filma teklo glatko i da su se na setovima stalno smejali i zabavljali.

Zabeležena je i pokoja anegdota, doduše, po prikazivanju.

Tako je na premijeri Munja u Sava centru marta 2001. Andrić morao da izvede Glogovca na binu po mrklom mraku kako bi se sa ostatkom ekipe poklonio publici kada ih svetla obasjaju.

"Imao je veliku dioptriju, a ja imam kokošje slepilo i onda me je pred izlazak držao za ruku da ga vodim da se ne izgubi u mraku.

"To nam je bilo smešno pošto sam ga posle stalno na projekcijama po Srbiji držao za ruku i tako ćorav vodio slepog", prepričava reditelj osmehujući se.

Pored ovih dogodovština u vezi sa poslom, Andriću će zauvek ostati u sećanju i utakmica između SR Jugoslavije i Hrvatske avgusta 1999. na Marakani, današnjem stadionu "Rajko Mitiću", koju je gledao sa Glogovcem, inače velikim navijačem Crvene zvezde.

Usred ovog kvalifikacionog meča za Evropsko fudbalsko prvenstvo 2000. nestala je struja, a Andrić tvrdi da je na tribinama uzvikivano ime naučnika Nikole Tesle.

"Sećam se koliko smo umirali od smeha, kakav je duh naroda koji iste sekunde kada je nestalo struje i utakmica prekinuta počeo da skandira njegovo ime."

Nebojša Glogovac je tokom karijere tumačio veliki broj likova različitih naravi, temperamenta, osobina, navika, pogleda na svet i mentalnog sklopa.

"Pored neizostavnog talenta, imao je i neverovatnu, diskretnu, ali manijačku upornost", tvrdi njegov kolega Ivan Jevtović, glumac Ateljea 212 i profesor glume.

Seća se i ispita kolegine klase na sceni jednog od beogradskih pozorišta gde je Glogovac kao student druge godine prikazao vlastito umeće igrajući sa kolegama dela Antona Čehova, Fjodora Dostojevskog i Vilijema Šekspira.

"I sad se ježim kad pomislim na to - fantastičan raspon komičnog, dramskog, grotesknog, tragičnog dejstva.

"Četiri, pet boja što je jedan vanserijski kvalitet gde se već na drugoj godini glume vidi da će njegovim glumačkim habitusom sve biti pokriveno", priseća se Jevtović.

Kaže da je učitavao sve najbolje od profesora, ali i kolega, bez obzira na starosnu dob, "stavljajući to u svoj glumački mozaik".

"Tako da se radi o jednom sjajnom talentu koji je mnogo radio, dobro se razvijao i bio nešto što bi se zvala glumačka super mašina", dodaje glumac.

Jevtović ističe da mu je jedino žao što se na neki način oglušio o savet i pitanje njegovog oca Vladimira koje je često postavljao njemu i kolegama - kad se regenerišete i kad je pauza.

Nebojša je, kaže, nikada nije imao ili je bila nedovoljna.

"Imamo čast da vidimo šta je sve uradio i da se divimo tom delu, ali mi je naravno žao što nije tu sa nama i krivo mi je što nemamo prilike da svih ovih godina od kako nije tu vidimo šta bi još mogao da uradi da je malo češće pauzirao", navodi Jevtović.

Glogovac je bio svojevrsni bonvivan i hedonista - uživao je u vožnji motorom, igrajući bekgemon (vrsta igre na ploči) i druženju sa prijateljima.

Sa druge strane za sebe je govorio i da je kampanjac "koji stvari rešava u finišu - ali na vreme", asketa i da "često bolje funkcioniše u haosu, nego u savršenom redu".

Raša Andrić kaže da je bio "pun života, vrlo duhovit i stalno u nekoj akciji", ali i izuzetno načitan, te je sa njim mogao da razgovara kako o filmu i književnosti, tako i o muzici.

Bio je, dodaje, i izuzetno zabavan, ali ne i naporan kako pojedini glumci, posebno u grupi, umeju da budu, posle čega se druženje pretvori u "takmičenje ko će da bude u centru pažnje".

"Glogi nije bio u tom fazonu da se takmiči i to je bilo najbolje u tom njegovom pristupu životu van filma", naglašava Andrić.

Često se mogao videti i u kafićima i pozorišnim klubovima.

Na proleće ove godine na bioskopskim platnima trebalo bi da se pojavi i nastavak kultnog Andrićevog filma, sada pod nazivom Munje opet.

Tu su dvadeset godina stariji Pop, Mare, Gojko Sisa, Kata, Lola, a biće i policajac, obećava reditelj.

"Teško mi je i da razmišljam, nisam se baš navikao na ideju da ga više nema.

"Ali Glogi postoji u filmu na jedan specifičan način i film je posvećen njemu", zaključuje reditelj.

Pogledajte video: "Quo vadis, Aida": Film o Srebrenici izaziva kontroverze

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...