Izvor: SrbijaDanas.com, 06.Dec.2021, 19:10

PRIMIO PORUKU NA PEJDŽER, PA PRONAĐEN MRTAV ISPRED SVOG STANA! Smrt koja je zauvek ostala MISTERIJA

PRIMIO PORUKU NA PEJDŽER, PA PRONAĐEN MRTAV ISPRED SVOG STANA! Smrt koja je zauvek ostala MISTERIJA

Romeo Savić pronađen je mrtav 8. novembra 1994. godine.

Rođen je 1970. godine u Beogradu, a kada je ušao u dvadesete, važio je za jednog od takozvanih kraljeva beogradskog podzemlja.

U njegovom domenu bila je trgovina narkoticima, a tvrdio je da nije kriminalac jer prodaje samo drogu otetu od dilera koji su radili za policiju. Za razliku od većine svojih drugova po oružju, on nije pristajao da ga zovu kriminalcem.

Romeo Savić, kao i većina kriminalaca, >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << nije voleo policiju ni malo, a još maje je voleo one koji učestvuju u kriminalnim radnjama. Upravo iz tog razloga je neretko imao okršaje sa dilerima koji rade za policiju ili samim dilerima unutar policije od kojih je otimao drogu kojom je kasnije sam trgovao.

Početkom septembra 1994. Romeo Savić je, iz samo njemu znanih razloga, odlučio da javno iznese teške optužbe na račun pojedinih policajaca, što mu je verovatno došlo glave. Dva meseca kasnije, 8. novembra, preminuo je pod čudnim okolnostima.

Prethodne večeri kasno se vratio kući, nešto pre tri sata ujutru dobio poruku preko pejdžera da se javi dvema devojkama, izašao, a u šest je pronađen mrtav ispred vrata svog stana.

Obdukcijom je utvrđeno da je imao tragove kokaina u krvi, što je njegova majka poricala. Ubeđena je i da je požrtvovanom lekarskom intervencijom život njenog sina mogao da bude spasen. Devojka čije je ime stajalo ispod poruke rekla je Romeovoj majci da je ona nije poslala, da je to uradio neko drugi.

U jedinom razgovoru za novine Romeo Savić je izrekao tvrdnje koje je bilo nemoguće proveriti, a pogotovu dokazati. Specifično je bilo i njegovo objašnjenje onoga što je činio:

"Koliko je bilo protiv zakona, bar je dvaput toliko bilo pošteno. Loše sam prolazio, ali sam radio ispravno".

Nije dozvoljavao da ga nazivaju kriminalcem.

"One koji za sebe tako kažu ne mogu da razumem".

Na pitanje kako bi onda objasnio to što radi i šta zapravo jeste, odgovorio je:

"Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari. Ne privlače me velike pare i zato sam normalan. Ali para imam. Ako bog da, imaću ih i više".

Objašnjenje kako je došlo do toga da ga obeleže kao kriminalca takođe je bilo jedinstveno:

"Otimao sam 'robu' i automobile pokvarenim policajcima. Voleo sam da to radim inspektorima koji su i sami kriminalci, a nisu imali smelosti da stanu naspram mene. Možda sam i preterivao, ali se kunem da niko pošten od mene nije stradao. Uvek sam uzimao od cinkaroša, pijanaca, indijanaca... ponižavao ih i maltretirao. Često sam to činio zbog drugih. Posle me je i to puno koštalo."

Nekoliko puta je upozoren da prekine s takvim ponašanjem, ali nije hteo da sluša. Govorio je - zbog ponosa.

Uveravao je da mu je u ličnom ratu protiv inspektora kriminalaca poštenje nalagalo da im otme sve što su bespravno stekli, da im je trebalo mnogo vremena dok nisu smogli hrabrosti da mu se suprotstave. Prekipelo im je, kaže, kad je njihovim dilerima počeo da otima drogu. Strast u potrazi za, kako ju je nazivao, "policijskom drogom" teško je bilo razumeti. Uživao je u onome što radi jer je znao kakva je uvreda za ljude iz tog sveta kad im otmu "robu".

"Svi znaju da je Beograd pun policijske droge. Ima u policiji čestitih ljudi, šmekera kojima je jasno šta se dešava, koji ne prodaju savest za 50 ili 100 maraka. Imam trojicu prijatelja inspektora, normalne ljude. Nije potrebno ni da mi kažu kako bi me strpali u zatvor kad bi imali dokaze. To znam i ne zameram im, jer su pravi policajci. Otimačina s 'moralnim stavom".

Savić nije želeo da govori o tome šta je radio sa otetim narkoticima, ali je objasnio na koji način je do njih dolazio:

"Upadao sam u kuće u kojima se skoro javno valjala droga, otimao sve što sam zaticao. Jedanput, dvaput, triput... I ko bi normalan to trpeo? Niko! Ali sam dobro znao kome droga pripada, morali su zato da budu mirni. Ne podnosim ni narkomane, a mnogi moji prijatelji su zavisnici. Podelim im pare iako znam da bi me prodali budzašto, jer je droga čudo... Nije mi žao ničega što sam činio jer sam radio samostalno i svojeglavo. I nije mi žao ničega što sam učinio zbog prijateljstva. Nadam se da će mi tako biti vraćeno".

Nastavak na SrbijaDanas.com...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta SrbijaDanas.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta SrbijaDanas.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.