Izvor: Politika, 01.Nov.2014, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ostavljali bogatstvo narodu, umesto svojoj deci
Na spisku darodavaca Beogradskog univerziteta do 1939. godine nalazi se 76 osoba i grupa, od kraljevske porodice do običnih građana
Nekadašnji zadužbinari, iako često polupismeni, s tek nekoliko razreda osnovne škole, imali su razvijen osećaj pripadnosti svom narodu i moralnu potrebu da vrate društvu deo imetka koji su stekli. Među današnjim bogatašima, malobrojni su oni kod kojih je ova tema dospela na dnevni red– da ljudima i zemlji, slobodnom voljom, ostave neko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dobro koje će dobru služiti. Nekim privrednicima poreske olakšice nisu dovoljno motivišuće, a neki još nisu „dovoljno” obezbedili sebe i svoje naslednike, pa će otadžbina morati još malo da se strpi.
Da Madlena Cepter, supruga biznismena Filipa Ceptera, posle više decenija zatišja, nije nastavila srpskutradiciju zadužbinarstva u oblasti umetnosti, dugu više od osam vekova, ona bi verovatno bila ugašena. Pridružili su se biznismeni Miodrag Kostić, Miroslav Mišković, Bogoljub Karić...
A kada se osvrne u prošlost našeg naroda, malo je istorijskih perioda koje nisu odlikovali vizionari koji su svoj imetak zaveštali svom narodu.Težnja ka zadužbinarstvu u Srbiji nije prekinuta ni pod turskom vlašću, pri čemu se ispoljavala u gotovo simboličkim formama. O tome svedoči Vuk Karadžić, koji u „Srpskom rječniku” iz 1818. godine piše: „Najveća je zadužbina načiniti manastir, ili crkvu, kao što su srpski carevi i kraljevi gradili... Načiniti ćupriju na kakvoj vodi, ili preko bare, kaldrmu po rđavu putu, gladnog naraniti, žednog napojiti...”
Ipak, dobročinstvo u vidu zadužbinarstva kod nas dostiže procvat krajem 19. i početkom 20 veka. Osnivači fondova i zadužbina, formiranih najčešće pri glavnim ustanovama srpskekulture – Akademiji nauka (Srpska kraljevska akademija) i Univerzitetu (Velikoj školi) – bili su ljudi iz svih društvenih slojeva Srbije: uspešni veletrgovci i industrijalci, ministri, profesori, oficiri, vladike, političari,ali i skromni zemljoradnici. Tako se, na primer, na spisku darodavaca Beogradskog univerziteta do 1939. godine nalazi 76 osoba i grupa, od kraljevske porodice do običnih građana.
Zajedničko im je bilo to što su finansijsku potporu naučnimustanovama, školama i kulturnim društvimasmatrali svojom rodoljubivom obavezom. Osim želje za ličnom afirmacijom i očuvanjem od zaborava posle smrti, važan motiv za „darovanje otečestvu” bili su i svest o pripadnosti određenoj zajednici, kao i potreba da se nešto vrati u korist i za napredak te zajednice u kojoj je pojedinac živeo i sticao.
Setimo se Save Tekelije, koji je, bolujući zbog voždovog sloma, uočio da je spas buduće Srbije u uzdizanju tada nepostojeće intelektualne elite. Čim je1824. u Pešti osnovana Matica srpska, Tekelija je priložio svetioniku srpske kulture „100 forinti u srebru i 100 forinti u bečkoj valuti”. Potom je osnovao Zavod za školovanje srpskih studenata – Fondaciju „Tekelijanum”, poklonio mu prebogatu biblioteku, a Matici srpskoj poverio starateljstvo.Srpskom narodu, pred kraj života, podario je sve – imanja, kuće, 150.000 forinti...
Ne treba zaboraviti ni beogradske trgovce, koji su poklonili gradu bisere arhitekture starog jezgra prestonice. Simu Andrejevića Igumanova trgovački poslovi vodili su po svetu, ali je u rodnom Prizrenu podigao Bogoslovsko-učiteljsku školu, a u Beogradu zadužbinu koja je školu izdržavala.
Ilija Milosavljević Kolarac i Toma Vučić-Perišić ustanovili su Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu, jedan od najstarijih u Srbiji. Kolarac je pomogao stvaranje Pravne akademije u okviru Matice srpske, a testamentom je 1878. godine zadivio savremenike. Predvideo je fond za Univerzitet Ilije M. Kolarca, osnovan sopstvenim trudom, na korist svoga naroda (što i piše na palati na Studentskom trgu). Osnovao je i Književni fond „Ilije M. Kolarca” za nagrađivanje ćirilicom pisanih dela Srba iz svih „predela srpskih”.
Kapetan Miša Anastasijević pomagao je Društvo za čitalište, Narodno pozorište, crkve, škole i sirotinju. U zaveštajnom pismu „poklonio je otečestvu za prosvetne potrebe” palatu u koju su se uselili Velika škola, Gimnazija, Narodna biblioteka, Muzej i Ministarstvo prosvete. Zanimljiva je priča kako je došlo do toga da društvu pokloni zgradu današnjeg Rektorata Beogradskog univerziteta. Ovaj bogati trgovac solju, koji je posedovao imovinu skoro osam puta veću od tadašnjeg državnog budžeta Srbije, palatu je gradio s motivom da postane budući dvor njegove ćerke, udate za princa Đorđa Karađorđevića. Međutim, ovaj trgovac, čija je flota brojala 74 broda, a njegova poslovna imperija zapošljavala sredinom 19. veka više od 10.000 ljudi, predomislio sekada su Karađorđevići izgubili vlast. Njegov nekadašnji partner u poslu knez Miloš uverio ga je da je za njegovo zdravlje mnogo bolje da otačastvu preda dvor, današnju zgradu Rektorata.
Najveći dobrotvor Beogradskog univerziteta Luka Ćelović Trebinjac 1929. godine, preko svoje zadužbine, darovao je srpskom visokoškolstvu svoju imovinu vrednu 50 miliona dinara. Drugim fondom obezbedio je rad Akademskog pevačkog društva „Obilić”.
Jedan od najvećih srpskih dobrotvora Beograđanin Nikola Spasić osnovao je Društvo dečjih skloništa za decu bez roditeljskog nadzora i hrane, a početkom Prvog svetskog rata imanje i kuću u Knez Mihailovoj broj 37 dodelio je, kao zadužbinu, Srpskom narodnom invalidskom fondu „Sveti Đorđe”. Testamentom iz 1912. godine odredio je da se za budući Hram Svetog Save kupi najveće crkveno zvono. Hartije od vrednosti, gotovinu i nepokretnosti u Beogradu namenio je za „opšte privredne ciljeve”, a njegova zadužbina podigla je Dom za iznemogle i sirote u Knjaževcu.
Treba spomenuti i naučnika svetskog glasa Mihajla Pupina, koji je 1914. godine osnovao Fond „Pijade–Aleksić–Pupin”, iz kojeg su na Svetosavskim akademijama nagrađivani učenički dometi u književnosti, istoriji, ali i „guslarstvu s pesmama koje je prikupio Vuk Stefanović Karadžić”. Obezbedio je i zadužbinu za otkup srpskih umetničkih dela i izdavanje publikacija „srpskih starina” pri Narodnom muzeju u Beogradu.
Međutim, posle Drugog svetskog rata zadužbine su smatrane nepodobnim, a velikom broju je onemogućen rad i imovina oduzeta. Na savremenoj državi je da izgradi društvenu svest i zakone kao trajne garante da niko neće zabraniti tim zadužbinama da raspolažu svojom imovinom i da afirmiše duh dobročinstva. Jer ljudi koji hoće da ostave neko dobro svom narodu sigurno ima.
„Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih, a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje”, reči su kojima Ivo Andrić završava roman „Na Drini Ćuprija”, svojevrsnu zadužbinu o zadužbini.
Marijana Avakumović
objavljeno: 02.11.2014
