Izvor: SrbijaDanas.com, 27.Maj.2019, 08:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

OD NIKŠIĆA DO BEOGRADA - NA BICIKLU: Evo šta je navelo dvojicu "đetića" na ovaj NESVAKIDAŠNJI GEST

U maju 1980. godine, umro je "najveći sun naših naroda i narodnosti", a tada su Nikšićani Nikola Nino Dendić i Goran Kustudić Kusta odlučili da biciklom sa duplim komandama, koji su sami konstruisali, krenu za Beograd i odaju poštu preminulom predsedniku.

- Sva je zemlja, tih dana, bila u znaku Titove smrti. Nas dvojica smo dva meseca pre toga konstruisali bicikl i isprobali ga od Nikšića do Podgorice i nazad. Brzo smo se dogovorili da tim biciklom krenemo za Beograd, >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << da odemo počast Titu. Na bicikl smo stavili tablu na kojoj je pisalo "Nikšić" - priča Dendić (64) dok u ruci drži "Nikšićke novine" iz 1980. i objavljenu vest o njihovom putu za Beograd.

Njegov prijatelj i kum, Goran Kustudić, koji je bio tri godine mlađi, preminuo je u decembru prošle godine.

- Krenuli smo 20. maja tačno u podne ispred zgrade lokalne televizije gdje nas je fotografisao novinar "Nikšićkih novina". To je i jedina fotografija koja nas podseća na taj događaj. Imali smo dva ranca, u njima po jedno kišno odelo, rezervne gume, a u džepu nešto malo novca, otprilike kao danas 50 eura. Ali, druga su to vremena bila. Imali smo neku sigurnost, verovali smo da će nas ljudi primiti, ali i da nam se ništa neće desiti ako u nekoj napuštenoj kući prenoćimo. Sad je potpuno drugačije.

Dendić priča da su za šest sati prešli udaljenost od više od 90 kilometara i u 18 časova stigli u manastir Morača. Nakon okrepljenja, usledila je najteža deonica, od manastira do Crkvina.

- Od manastira Morače do Crkvina je uspon pa smo više gurali bicikl nego što smo vozili i ostavili smo šest sati. Taman toliko koliko nam je trebalo od Nikšića do manastira. U ponoć smo stigli na Crkvine gde smo noćili. Čovek koji je držao bungalove i kafić primio nas je besplatno kada je čuo gde smo krenuli i zbog čega. Kada smo ujutro krenuli, u Kolašinu nam je pukla guma i tu smo se malo zadržali. Druge večeri noćili smo u Novoj Varoši u jednoj napuštenoj kući. Trećeg dana smo stigli do Užica, prenoćili u centru grada kod jedne bake. Častili smo je nešto para i nakon slatkog od šljiva kojim nam je poželela dobro jutro, nastavili smo put.

U Čačku im je pukla druga guma, a blizu Rudnika pedala. Ali, odustajanja nije bilo, a cilj je bio sve bliži, kaže Dendić.

- Rekli su nam da ćemo uz Rudnik morati da idemo peške zbog uspona. Ali, već tri dana smo vozili, uhodali se i imali dobru kondiciju. Nismo ni znali da smo prošli Rudnik. Četvrto veče smo noćili u Ljigu, jedan čovek nam je dao sobu kada je čuo odakle smo krenuli i gde idemo. Petog dana stigli smo u Beograd. Sećam se da smo na ulazu u grad stigli biciklistu, Beograđanina, koji je bio potpuno spreman, sa kacigom, štitnicima, sportskim biciklom. Rekao nam je da ga pratimo i da idemo polako jer moramo voziti uza stranu, ali mi smo prošli pored njega, ostavili ga i stigli na Dedinje. A tamo – kilometarski red. Ljudi čekaju dan-dva da bi odali počast "najvećem sinu naroda i narodnosti Jugoslavije - kako su govorili za Tita.

Dendić i Kustudić su u parku ostavili bicikl i odmah "zapali" za oko novinarima. Uslijedilo je fotografisanje, izjave i kasnije su im drugovi javili da su izašli i u novinama u Sloveniji.

- Tek tada smo postali svesni da smo prašnjavi od puta. Jedan momak, kada nas je video onako umorne i prljave, zvao nas je i stali smo u red na svega stotinu metara, što je bilo premija jer se čekalo po dan-dva. Za pet dana vožnje nismo osetili umor, a kada smo došli u "Kuću cveća" noge su nam klecale od treme. To nam je bilo teže nego vožnja.

Nakon toga, usledila je vožnja po Beogradu i neizostavan odlazak do studentskog grada u kome je bilo dosta Nikšićana. Dendić kaže da im se visokoškolci nisu mnogo obradovali jer su se plašili da će ih društvo prozivati kako su im sugrađani biciklom stigli u Beograd.

-Noćili smo kod mog ujaka. Jedva smo dočekali da se istuširamo i najedemo. Bicikl smo poklonili mom bratu od tetke koji je radio u hotelu "Park", a on je kasnije bicikl poklonio nekoj deci. Žao mi je što ga nismo sačuvali za uspomenu, ali tada nismo razmišljali o tome. Sletu nismo prisustvovali jer se nije moglo ući bez specijalne pozivnice. A jedna od učesnica sleta je bila i moja tadašnja djevojka. Zato smo, kada je bila generalna proba, biciklom kružili oko stadiona i kada su nas Nikšićani videli počeli su da skandiraju "Kusta, Nino". Vratili smo se vozom. Ujak nam je kupio karte - završava priču Nikola Nino Dendić.

Kada su se kasnije on i pokojni Kustudić oženili i deci pričali o avanturi, nisu mogli da im veruju. Dragu uspomenu, koje se seti svakoga maja, Nino kaže da će pričati i unucima kad porastu.

Tito, doživotni predsednik koji je Jugoslavijom upravljao 35 godina, vrhovni komandant i jedan od lidera Pokreta nesvrstanih, umro je 4. maja, a četiri dana kasnije, po sopstvenoj želji, sahranjen je na Dedinju, u Zimskoj bašti svoje rezidencije koja ja nakon toga nazvana "Kuća cveća".

Sahrani koja je proglašena za najposećeniju nekog državnika u istoriji, prisustvovalo je nekoliko stotina hiljada građana iz cijele Jugoslavije, ali i 209 delegacija iz 128 zemalja.

Od Titove sahrane "Kuću cvijeća" je posjetilo oko 19 miliona ljudi, a od 2010. skoro 700.000.

Kad datum njegovog rođenja obilježavan je 25. maj koji je bio proglašen za Dan mladosti.

Nastavak na SrbijaDanas.com...