Izvor: Vaseljenska TV, 11.Sep.2018, 16:19

O odnosima Srba i Rusa

Reči su ogledalo stvarnosti u kojoj traganje za istinom podrazumeva dokaze, koji se mogu tumačiti na različite načine, ali su oni najčešće ideološki prilagođeni. U geopolitičkim odnosima Vatikana i Zapada na jednoj strani, sa Srbskim Tropoljem (Helmom, Balkanom) i Rusijom na drugoj, nije bilo presudno licemerje i gola prisila prvih, već naivnost i prostodušnost drugih. Ali, u oba slučaja važi pravilo: Od svih ljudi čovek najviše laže samog sebe!
Duhovne veze Srba iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Vaseljenska TV << Podunavlja i onih na Istoku koji se danas zovu Rusi, savremene su prvim migracijama između Britanije i Indije pre oko osam milenijuma, jer su u pitanju zajednički preci istog naroda koji je istočnik mezolitskog kontinuiteta kulture u Evroaziji. Rusi (Rasi, Rosi) su srbski narod, a Rasija nije naša „majka“ već „ćerka“, a do pre 200 godina domovina nam bila zajednička, o čijem kontinuitetu svedoče sarbatski Veneti koji se još u antičko vreme pominju kao sklop država od Jadrana do Arhangelovska!(1)
Da su Rusi srbski narod svedoče predanje i istoriografija. Jedna mapa (bakrorez) Đakoma Kantelija sa kraja 17-og stoletja iz Rima, prikazuje srbsko kraljevstvo pod imenom Srbija i Rasija. Srbi su najstarije i pored Arija jedino opšte ime, za razliku od ruskog i svih ostalih narodnih, plemenskih i pomesnih naziva kojih ima skoro 1000! Problem je još u tome, što Srbi nisu samo etničko ime, već titula, naziv za kastu i ime za rasu!
U vreme Jaroslava Mudrog, pojavilo se srbsko Zakonopravilo u 14 naslova, ali ono nije moglo da bude prevedeno sa „grčkog“ jezika koji tada još nije postojao, jer se Evropa upoznala sa „starim Grcima“ tek u vreme renesanse i stoletjima posle nje, kada je falsifikovana vladajuća istorija. Niti je Zakonopravilo, moglo da bude prevedeno na „rusko-slovenski“ koji je takođe izmišljen, pošto su starosrbski i staroruski bili jedan jezik, sve do reformi Petra Velikog i Vuka Karadžića koje su od njega napravile dva jezika.(2)
Zakonopravilo se pojavilo u Rusiji oko 1225. a zvanično je priznato u Ruskoj crkvi 1274. godine i osnova je ruskog crkvenog prava, ali je prvi put štampano na ruskom jeziku tek 1650. godine! Zašto je bilo potrebno više od četiri stoletja za njegovo prevođenje na ruski, kada se pouzdano zna da je do tada umnožavano (prepisivano)? Odgovor je veoma jednostavan, starim Srbima i Rusima do polovine 17-og stoletja nije bio potreban prevodilac! Zato, „srbsko-slovenski“ i „rusko-slovenski“ kao srbska i ruska recenzija „staro-slovenskog“, predstavljaju formalno jednačinu sa tri nepoznate, koja za cilj ima prikrivanje starosrbskog ili staroruskog jezika!
O bliskosti staroruskog i starosrbskog jezika svedoči sama rimokatolička crkva, koja je uzela ilirskog sveštenika Komuleja kako bi se kao Srbin mogao sporazumeti sa Rusima bez prevodioca! Radi se o opatu Lesandru Komuloviću iz Dalmacije, koji je krajem šesnaestog stoletja u „smutno vreme“ promene dinastija u Rusiji, pohodio Transilvaniju i Moldaviju kao zagovornik antiotomanske lige i Brestovske unije. O istome jeziku svedoče i reči starca Damaskina 1653. godine, koji se obraća  Aleksiju Mihailoviću za milost koju ima prema strancima: naipače k nam saglasnim i jeziku našem srbskom.
Zakonopravilo je umnožavano (prepisivano) naročito između 14.-16. stoletja, a tekst je više puta prečišćavan. Među onima koji su ga najviše doterivali, bio je mitropolit moskovski Kiprijan, koji je u godini Kosovske bitke ujedinio kijevsku i moskovsku patrijaršiju. Takođe, njegov rođak Grigorije Camblak, mitropolit kijevski, litavski i moldavski.(3) Obojica su bila iz Trnova koje je danas u Bugarskoj, ali treba naglasiti, da je Bugarska samo ime za zemljopisnu regiju Surfia (Srbija) na latinskim kartama srednjeg veka!(4)
U vreme nastanka kanonske knjige Zakonopravila koju Rusi zovu Krmčija, Rusija je bila pod mongolskim igom, pa pa su brigu o svetogorskim manastima preuzeli Nemanjići. U vremenu od 13-og do 15-og stoletja Srbija je bila jedini dobrotvor ruskih manastira, o čemu svedoči 16 povelja. Nisu bili u pitanju samo ruski svetogorski manastiri, već je kralj Dragutin više puta slao darove crkvama i manastirima u Rusiji, a pomagao je i sirotinju. Car Dušan je 1347. godine dao dve povelje ruskom manastiru na Svetoj gori, a car Lazar je poklonio rusima crkvu Spasovu u selu Hvosno. Pomoć su davali i ostali srbski vladari sve do Đurđa Brankovića i pada srbskog carstva.
Preokret je donela Kulikovska bitka u kojoj su neki ruski knezovi pomagali ujedinjene Tatare. Znatan uticaj na otpor Tatarima imala je Jelena Dejanović, žena moskovskog Velikog kneza koja je bila nemanjićke krvi.(5) Kulikovska bitka je identična sa Kosovskom i po samom nazivu, jer „kulik“ u ruskom znači „kos“, a to je ptica koja spada u drozdove (krvopije) i simvol je za veliku pogibelj. Razlika između ove dve bitke je tome, što Kulikovo polje simvoliše ujedinjenje i uspon Ruske imperije, a Kosovsko razjedinjenost i pad srbskog carstva.
Nikolaj Ivanović Petrov je rekao za kulturne veze Srba i Rusa: U srećnim okolnostima Srbi su nekada obrazovali svoju kulturu, ali sa gubitkom političke samostalnosti i potčinjavanjem tuđem igu, predali su rezultate svoga obrazovanja Rusiji, koja je koristeći se njima postala zaštitnica i učiteljica Srba. Ovaj duhovni zajam, uglavnom se odnosio na prepise knjiga i njihovo poklanjanje, uz odlazak pojedinih Srba u Rusiju koji su učestvovali u duhovnom uzdizanju. U tome ima udela i Carigradska patrijaršija, koja je tamo slala učene Srbe atonske monahe, jer je stanovništvo Rouma ili izmišljene Vizantije bilo srbskog etničkog porekla. Kao što su Srbi odlazili u Rusiju, tako su i Rusi dolazili u Srbiju, pa je Andrej Rusin početkom šesnaestog stoletja u Slankamenu prepisao Tumačenja Anđela.
Ivan Grozni je 1550. primio igumana Pajsija sa Vilandara, sa darovima, molbom o ktitorstvu i zaštiti, na veliki turski danak i oduzimanje i prisvajanje pašnjaka i zimovnika od strane „Grka“. To je prvi diplomatski akt ruskog zastupanja srbskih interesa, i prvo buđenje nacionalne svesti, kome prethodi pismo despotice Angeline ruskom Velikom knezu, u vreme kada je Evropa još uvek spavala mrtvim snom. Sledi Ivanovo darivanje podvorja Vilandara 1556. godine i uzvraćanje monaha. Otuda, stari ruski hroničari Ivana nazivaju „mužem izvanredna razuma“.
Druga polovina 15-og i prva 16-og karakteristična je po nametima, i prekidu hijerarhijskog poretka u Pećkoj patrijaršiji koja je obnovljena 1557. godine. Prvi kontakt pećke sa ruskom patrijaršijom bio je 1586., a od 16-og stoletja postoji konstantna kulturna razmena Srba i Rusa. U ruske zemlje su nošene srbske knjige i rukopisi, a odande donošene ruske, pa je na taj način održavana stalna kulturna razmena međusobnim uticajem i pozajmicama.
Na staroj srbskoj i ruskoj veri se zasniva božanska priroda Rista, koja je nemerljivo starija od njegove ljudske prirode. Jednoboštvo stare srbske vere je „kost u grlu“ judeo-masonskog rišćanstva, o čemu svedoče svetosavlje i ruski staroverci! Ruski patrijarh Nikon je u drugoj polovini 17-og stoletja administrativnom reformom ukinuo pravoverje Srba i Rusa, pretvorivši veru Prava u „pravu veru“ i pravoslavlje (ortodoksiju)! Reforma je podrazumevala prepis svih starih knjiga, pa je možda to razlog, zašto je Konstantin Nikiforov direktor Slovenskog instituta rekao, da istorija Srba ne može da se piše bez ruskih izvora!
Da Srbska i Ruska crkva ne kriju svoju apostolsku primogenost i prvu patrijaršiju u Sirbijumu (Sremska Mitrovici), ne bi bilo moguće „doseljavanje“ Srba u Podunavlje i njihovo „opismenjavanje“. Niti bi Moskva mogla da bude „treći Roum (Rim)“, jer „prvi Rim“ vladajuće nauke nikada nije ni postojao pre Latinskog carstva i pada Carigrada, što znači da je on zapravo treći, nastao falsifikovanjem istorije posle renesanse od strane crkve uz prećutnu saglasnost „nauke“!
U toku okupacije poturica, evidentna je masovna migracija Srba u Ugarsku, Rumuniju, Moldaviju i Rusiju. Po svedočanstvu jednog pisca iz 1569. godine, Srbi su prvi odneli na Malorusko podolje vid konjičke vojničke službe sa kopljem i štitom, što su prvi prihvatili Poljaci (J. Pervoljf, Slavjanskaja vzaimnost, Petrograd, 1874). Otuda se „Kozaki Serbi“ pominju na Volinu početkom 17-og stoletja, a za vreme Petra Velikog pojačava se emigracija srbskih graničarskih oficira. Polovinom 18-og stoletja masovna emigracija u Rusiju, rezultiraće carskim ukazom o nazivima Nova Serbija i Slavenoserbija.
Doseljeni oficiri su pored viteštva i ratne izvežbanosti preneli i vojna znanja Zapada. Otuda je Moskva 1715. godine uputila otvoren proglas za stupanje u rusku službu, a carica Ana Ivanovna je osnovala srbski husarski puk. U Malorusiji je za vreme Petra Velikog takođe postojao poseban husarski puk sastavljen od Srba. Iseljavanje je pojačano ukidanjem potiško-pomoriške granice, a naročito od 1746. godine, kada počinje oduzimanje zemlje od Srba i davanje Madžarima. Stvorena je regularna vojska pod upravom Madžara i Nemaca, jer su srbski oficiri mogli da napreduju dalje od kapetanskog čina samo ako se pounijate!
Od 13-og do 15-og stoletja mnogi srbski kaluđeri, duhovnici i pisci nosili su knjige i rukopise u Rusiju: Kiprijan, Pahomije, Isaija, Makarije Petrović, Sofronije Mladenović… razvivši crkvenu umetnost. Kasnije su  A. Stojković, J. Rajić, Zorić, Teodor Janković… razvili narodnu prosvetu, dok su Srbi iz Dalmacije udarili osnove ruskoj trgovačkoj floti u Crnom moru. Čak su i čuveni ruski generali bili srbskog porekla: Miloradović, Božić, Tekelija ili Kutuzov po živom hercegovačkom predanju iz Popova polja.
General-lajtant Simeon Gavrilović-Zarić je na Školovskom vlastelinstvu, osnovao vojni zavod, a sopstvenim sredstvima učilište za siromašnu decu odakle je obrazovan prvi moskovski kadetski korpus i kasnije prva vojna gimnazija. Arsenije Šakabenta je molio rusku caricu, da se 24 učenika svagda izdržavaju u školama ruske države, a naročito u Petrogradskoj akademiji i Kadetskom korpusu, dok se mitropolit beogradski Mojsije Petrović zalagao se za obrazovanje sveštenstva u Rusiji. Sa druge strane, Maksim Suvorov je po odobrenju Sinoda 1724. godine došao kao prevodilac među Srbe, za nastavnika srbskog i latinskog jezika. Ostao je 11 godina, jer su Srbi i njihove prosvetne ustanove proganjane, a obrazovanje srbske mladeži u Austriji bilo je uslovljeno primanjem unije.
Za vreme Marije Terezije jezuiti i Madžari su uslovljavali caricu da preuzmu srbsku imovinu i da se sudbina Srba prepusti Madžarima, dok se u vreme mitropolita Nenadovića razvila oštra diplomatska borba oko srbskih prava, između Rusije i Austrije koja je sprečavala iseljavanje Srba (narod ilirski) u Rusiju. Srbske škole mu Ugarskoj su napredovale za vreme Nenadovića, a naročito za umerene vlade Josifa Drugog. Kroz naročite pedagoške škole spremani su učiteljski kandidati, uz nastavni plan i program. Naročito je značajna prosvetna misija Teodora Jankovića, koji se na školskoj komisiji 1782. u Beču usprotivio predlogu da Srbi i Rumuni prime latinsko pismo, braneći to činjenicom da latinski nema dovoljno glasova sa slovnim vrednostima! Komisija je rešila, da se samo crkvene knjige izdaju azbučno, a sve ostale latinicom. Janković odlazi u Rusiju gde je izabran za člana Ruske akademije nauka. Otuda, Viktor Ivanović Grigorovič kaže za period delovanja Jankovića u istoriji ruske prosvete, kako zaslužuje pažljivo izučavanje i može da se nazove epoha srbske pedagogije u Rusiji.
Krajem 17-og stoletja su počela neronska zverstva protiv pravoslavnih Srba koja prelaze granice čovečnosti, a prerasla su u pravo besnilo za vreme Marije Terezije, da bi utihnula samo zahvaljujući Rusiji u vreme tolerantne vlade Josifa II. Srbi su bili između nemačkog čekića i osmanlijskog nakovnja, pa je tada i nastala izreka: Sa Rusijom u pakao a bez nje ni u raj!
Treba znati, da je Srbsku crkvu pod poturicama pomagala Ruska crkva i monaštvo, a retko država! Kao što je Srbska crkva posle Oktobarske revolucije pomagala ruske manastire na Svetoj gori, a na svepravoslavnoj Konferenciji u Carigradu srbski predstavnici izjavili, da se nikakva važna odluka za celokupno pravoslavlje ne može doneti bez prisustva Ruske crkve! U samoj administraciji ruske države bilo je puno onih koji su radili protiv državnih interesa uključujući i brojne strance. Ovu etnopsihološku slabost prostodušnosti, nabolje je opisao književnik Radoje Domanović: A ti si stranac! Odlično, ti ćeš da nam budeš ministar!
Postoje brojni primeri gde su Srbi bili moneta za podkusurivanje ruskoj državi, zahvaljujući ruskim izrodima, liberalistima i „petoj koloni“. Kada se Crna gora odazvala proglasu generala Miloradovića 1711. godine na ustanak, Turska je morala da odvoji čitavih 100.000 vojnika, pa su ustanici imali brojne žrtve. Preživelim Srbima iz Crne gore, Petar Veliki je poslao 150 medalja za hrabrost, 5000 rubalja za obnovu porušenih kuća, i još toliko za crkve i manastire!?
Ilirskom deklaracijom 1779. godine, Srbi su dobili crkveno-školsku autonomiju, ali Rusija i Austrija su već 1782. godine sklopili ugovor o podeli evropske Turske na „Grčko carstvo“ i jednu rišćansku državu. Ovaj ugovor je najveći deo srbskih zemalja prepustio Austriji. Kada je 1784. episkop Petar došao u Rusiju po pomoć u barutu i olovu, za odbranu protiv turske ekspedicije na Crnu goru, državni ministar Potemkin mu je kao nepoželjnoj osobi dao rok od 24 časa da napusti Petrograd!
U Prvom ustanku, ruska država je tražili od Crnog Đorđa stvaranje jednog dirigovanog senata. Kada je oformljen, služio je tome da osujeti svaki napor ustanika ka konačnom oslobođenju. O tome svedoči izjava ruskog poslanika u Beču grofa Šumilova, u vreme kada je stvorena rusko-srbska konvencija (1807): Rusija bi bila srećna, ako bi Srbija opet postala turska provincija! Četiri godine kasnije, februara 1811. godine ruski car je ponudio Austriji da zaposedne Vlašku, Moldaviju i Srbiju! Sledeće godine, general Iveljić je kao ruski predstavnik tražio od Skupštine Srbije blanko potpise. Kada ih je dobio, objavljuje da Srbija pristaje na mir sa Turskom koji će zaključiti Rusija, a po kome Srbija ponovo postaje turska provincija! Leopold Ranke tvrdi da je Turska tada ponudila Srbiji polusuverenitet pod francuskom garancijom, ali je Crni Đorđe ovu ponudu odbio.
Hatišerifom od 1830. godine, predviđeno je da Turci napuste Srbiju, osim garnizona u tvrđavama. Međutim, car Nikolaj I je predložio da Turci ipak ostanu u Srbiji. Tako su zahvaljujući arbitraži ruske države koja je bila srbski zaštitnik, Turci nepotrebno ostali u Srbiji još 37 godina! Uoči Krimskog rata državi Rusiji je trebala neutralnost, pa je Austriji ponudila da okupira Srbiju, a potvrdu o tome daje i baron Žomini u svojoj diplomatskoj studiji o Krimskom ratu. Posebna je priča o stvaranju bugarske države krajem devetnaestog stoletja, ili delovanju Kominterne u Drugom ratu i savremenoj tranziciji.
Ali, za razliku od ruske države, ruski narod u prošlosti nikada nije izneverio Srbe, niti postoji rat u kome nisu učestvovali kao dobrovoljci na strani Srbije! Zašto je to tako? Najtačniji odgovor na ovo pitanje dao je Konstantin Leontjev kada je rekao: Nema nemoralnih naroda, ima samo nemoralnih država! Svaka država počiva na vlasti koja je najgora od svih bolesti, jer ugodan život slabi čovekov duh svodeći realnost na goli interes.
Protivnici zbližavanja Srba i Rusa i umešatelji njihovog razdvajanja su i danas isti, a upravo su oni najglasniji u optužbama o nemoralnim potezima ruske države prema Srbima! Činjenica je da moćna država gleda prvenstveno sopstveni interes, ali, veoma je uočivo, da sve što je bilo antisrbsko u istorijskom odnosu ruske države prema Srbima, istovremeno je bilo i antirusko!
Najbolji svedok ove tvrdnje je činjenica da su se Srbi i Rusi graničili do pre dva stoletja, jer su prvi bili između Jadranskog i Crnog mora, a onda su stvorene hibridne nacije na Helmu (Balkanu). Geopolitički inženjering Zapada koji još uvek traje, u vreme romantizma je rezultirao stvaranjem novih nacija na Helmu što je svakako oslabilo moć Rusije, obezvređujući testament Petra Velikog u kome je stajao amanet, da kad god Rusiji bude teško, teret događanja treba prebaciti na male balkanske države!
Krilatica, da nam Rusija nikad nije pomogla, svakako nije ništa više od obične propagandne laži, jer Zapad je pored konstantne antiruske politike savršeno ravnodušan za sudbinu naroda koji žive na Balkanu. Otuda, niko ne pominje 400 Rusa koji su herojski poginuli u odbrani Beograda 1915. godine! Ili, brojne primere heroizma ruskih lekara i medicinskih sestara u Prvom ratu na koje je podsetila J. Kostrikova, uz primedbu da postoje ulice koje nose imena engleskih i škotskih medicinskih sestara, ali nijedna sa imenom ruskih medicinara dobrovoljaca!
Kostrikova ističe, da u centru Beograda postoji Francuska ulica a francuska ambasada jedna je od najlepših. Ako je nekoj državi trebalo podići spomenik zahvalnosti, onda je to mogla da bude samo Rusija, konstatuje Kostrikova. Podsećanja radi, jedini strani toponim u kneževini Srbiji do početka 20. stoletja bila je Moskva, a od 1918. godine državnost Srbije je formalna, pa je imenovanje ulica jugoslovensko i nije istinski odraz raspoloženja javnog mnenja. Čak i danas, prisutan je kriterijum jugoslovenskog totalitarnog sistema: ulica „1300 kaplara“ koja je dobila ime po cvetu srbske intilegencije, nije duga ni sto metara dok političari nose imena bulevara! Svakako, da nepravde iz prošlosti treba ispraviti a ne „gurati pod tepih“, jer se one u svakoj prilici ideološki koriste za udaljavanje Srba i Rusa. Odavno je zapaženo, da srbski narodi imaju etnopsihološku crtu nedostatka solidarnosti, što su njihovi neprijatelji kroz istoriju obilato koristili.(6) Osim regionalizma i nedostatka samopoštovanja, srbski narodi boluju i od jedne čudne bolesti, a to je da neće da budu ono što jesu već bi da budu ono što nisu! Pored toga, ruska država je podržavala crnogorske i bugaraške interese, ne samo na Srbskom Tropolju nego i u samoj Srbiji, a Sovjetija je to nastavila i pridodala protežiranje hrvatskih interesa pripomažući stvaranju Makedonije. Sa Savom Vladisavićem i administrativnim reformama turskog carstva koje su nagovestile njen skori kraj, otvoreno je Srbsko pitanje čije je prikriveno ime „Istočno pitanje“. Šta je to Srbsko pitanje? Problem obnove srednjevekovne srbske države, koja je do pre 200 godina na jugu bila do Egeja, na zapadu do Alpa, na severu do Tatri i na istoku do Crnog mora graničeći se sa Rusijom. Intezivan duhovni kriminal nad srbskom kulturom, započet je uz svestranu podršku ovdašnje inteligencije školovane na Zapadu. Berlinski kongres je mirovnim ugovorom predao Bosnu i Hercegovinu Austrougarskoj, dok su Srbiji velikom mukom data četiri mala okruga, Ali u odnosu na San Stefanski mirovni ugovor, koji je predhodio, odluke Berlinskog kongresa su povoljnije.
Nikada ne treba zaboraviti da se „kuvamo u istom loncu“ sa Rusima, jer u Ferari je daleke 1438. i naredne 1439. godine na Saboru u Firenci, doneta odluka o denacionalizaciji i rimokatoličenju Srba i Rusa, od čega se ni za pedalj nije odstupilo do dana današnjeg! Neće ni odustati, sve dok (prevarom) ne ostvare interes ili polome zube!
Slobodan M. Filipović
 
(1) „Majka Rasija“ se semantički razlikuje od imena Rusi, jer dolazi od arijskog ili arhaično srbskog radžija, država, pokrajina od pojam od kog je nastala lat. regia, oblast. Sarbatija (evropska) se u četvrtom stoletju zvala Rasija (Pećki pomenik), a tako je zove i francuski putopisac Brokier u 13-om stoletju.
(2) Na prvoga je uticao jezuita Križanić, a na drugog bečki cenzor Kopitar.
(3) Prota St. Dimitrijević tumači ime Camblak od Samvlah (semi-vlachus, poluvlah), što dolazi od arij. vala-dža, „kosati“, oličenje Vlašića.
(4) Gopčević navodi, da do početka 19. stoletja niko nije ni čuo niti znao za narod Bugara!
(5) Koliko su te veze bile duhovno jake, pokazuje primer despotice Angeline Branković, koja je posle pogibije sina Jovana poslala njegovu vitešku opremu za Rusiju, a udala se za rimokatolika kome je prenela despotsku titulu!
(6) Staroitalski grad Veji je opsedan deset godina sve dok nije osvojen, a nijedan od brojnih rasenskih gradova-država nije mu pritekao u pomoć!
Građa:
Duhovne veze Srba i Rusa, čl. prote St. Dimitrijevića
Srbija pod ruskom hipnozom, prema spisima Vladana Đorđevića
Facebook Twitter Google+ LinkedIn Pinterest WhatsApp Viber Messenger Email Print
The post O odnosima Srba i Rusa appeared first on Vaseljenska TV.

Nastavak na Vaseljenska TV...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Vaseljenska TV. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Vaseljenska TV. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.