Izvor: NoviMagazin.rs, 22.Feb.2019, 18:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nove tehnologije, demokratija i kapitalizam - Zamena za ljude
Predviđa da će do polovine ovog veka, sa masovnom proizvodnjom robota koje proizvode roboti, toliko pasti cene inteligentne tehnologije, da čak ni besplatan živi rad neće moći da joj konkuriše zbog njene enormno veće produktivnosti – što uključuje ne samo obim već i kvalitet proizvoda
Piše: Milan Nikolić
Mnogobrojni su znaci da je svet kakav poznajemo od Drugog svetskog rata pred dramatičnim promenama. Kompeticije u obliku komunizma više >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << nema – osim u nekim retkim mutiranim oblicima, kakav je onaj u Kini, ili u sasvim patološkoj formi, kakav je onaj u Severnoj Koreji. Čini se da bi kapitalizam morao biti, bez izazova ozbiljne globalne konkurencije, u punom procvatu, ali se upravo sada, kada su gotovo svi ideološki protivnici nestali, a Fukujama odavno objavio onu (neviđenu) glupost o kraju istorije – umnožavaju najave da ništa više neće moći ostati po starom – ni proizvodnja, ni tržište, ni radna snaga, ni država, a najmanje kultura, potrošnja i građanstvo.
Ogromni izazovi ovog puta, baš kako je Marks predviđao, dolaze iz samog srca kapitalizma (“načina proizvodnje”), što će promeniti gotovo sve u društvu (“društvenu nadgradnju”), a ovim se promenama neće moći suprotstaviti nikakva ideologija ili neki drugi oblik manipulacije svesti, osim, možda, nečeg sličnog Matrixu – što se ne očekuje, bar u ovom veku.
AI PROTIV ČOVEKA: Pogledajmo najpre šta se to menja u “načinu proizvodnje”. Nema dramatičnije promene od postepenog izlaska ljudi iz proizvodnje jer ih zamenjuju razni automati, roboti i kompjuterski algoritmi, što se već ubrzano događa, ali je još daleko od potpunog izlaska živog rada iz materijalne i druge proizvodnje. Ovo se pre svega događa jer je logika kapitala neumoljiva: mašinski rad je jeftiniji i produktivniji od ljudskog rada u gotovo svim domenima. Sa razvojem i širenjem veštačke inteligencije (AI), razlika će, u prilog supremacije tehnologije, biti i nekoliko hiljada do nekoliko miliona puta veća efikasnost. Naučnici koji se bave AI misle da će ljudski rad konačno opstati samo u malim nišama ekonomije, gde je potreban upravo ljudski kontakt ili baš ljudska empatija.
Sada imamo situaciju da je jeftin, u proseku oko dva dolara na sat, a nesindikalizovan i kvalifikovan ljudski rad (Kina, Malezija, Singapur, na primer) još tražen, ali se predviđa da će do polovine ovog veka, s masovnom proizvodnjom robota koje proizvode roboti, toliko pasti cene inteligentne tehnologije, da čak ni besplatan živi rad neće moći da joj konkuriše zbog njene enormno veće produktivnosti – što uključuje ne samo obim već i kvalitet proizvoda.
Takođe se predviđa da će najveći broj radnih mesta u industriji i uslugama biti ukinut i da će najviše do desetak odsto populacije (do kraja ovog veka) raditi nekakav posao za platu.
Ali, šta će onda biti s potrošnjom ako ljudi ne budu zarađivali svoje plate i trošili ih sa svojim porodicama. Na kakvom dohotku ili, bolje rečeno, otkuda će uopšte doći dohodak za održavanje porodica u situaciji kada niko od njenih članova ne radi? Sa druge strane, postavlja se i ne manje važno pitanje ko će i za koji dohodak kupovati sve masovnije, jeftinije i kvalitetnije proizvode i usluge dobijene od pametnih automatskih jedinica.
Evo zašto se uopšte javila (za neoliberale ultimativno subverzivna) ideja o garantovanom osnovnom dohotku (basic income), koji bi dobijali svi građani čak i ako ne rade. U mnogim zemljama (Finska, Kanada, neke nemačke pokrajine, itd.) već se eksperimentiše sa ovim sistemom jer one ne žele da ih budućnost neprijatno iznenadi. No, ovde se postavlja veći broj pitanja: odakle će doći taj novac koji država deli ako ne iz budžeta, a onda kako puniti takve budžete ako ne novim nametima. Možda će se morati dodatno oporezovati preduzetnici koji koriste inteligentne tehnologije. Znači li to da će se oporezovati roboti i druge automati, a posebno vrlo produktivni AI sistemi? Neće li to usporiti uvođenje novih tehnologija, s jedne strane, a sa druge strane država opet postaje (još skuplja) država brige o blagostanju (Wellfare State) stanovništva, što značajno menja njen karakter i ulogu političara.
Kinezi koji takođe mnogo ulažu u AI i druge visoke tehnologije sada eksperimentišu sa kreditima (umesto osnovnog dohotka), ali ih vezuju za “moralno-političku podobnost” građana, – tj. pokušavaju da tako kontrolišu svoje podanike – što je izazov kojem će najverovatnije podleći mnoge autoritarne države.
KREDITIRANJE: Kako se ovde vidi, značajno se u novim okolnostima dominacije tehnologije u proizvodnji menja odnos rada i kapitala nasleđen iz neoliberalne faze. U ovoj fazi kapital je uporno i stalno težio da smanji cenu živog rada kao jedan od najvećih troškova proizvodnje i najslabije zaštićenu komponentu u poslovnoj kalkulaciji. Otuda se dugoročno išlo na rušenje radničkih sindikata, kao i uništenje ili pripitomljavanje partija koje su, manje ili više, politički štitile interese zaposlenih.
No, sve ovo nije razrešilo osnovnu protivrečnost ovog sistema: slabo plaćeni radnici tokom radnog vremena van proizvodnje postaju potrošači s malom kupovnom moći koji ne mogu lako da apsorbuju velike količine proizvoda i usluga. Naravno, izlaz se tražio u izvozu, smanjenju cena (razni popusti) i, na kraju, i kreditiranju potrošnje. Sve ovo je nakratko i palijativno pomagalo, a na druži rok generisalo je ekonomske krize. Tipična je bila kriza iz 2008. godine, koja ni danas nije prevaziđena već samo ublažena velikim investicijama kineskih rezervi dolara u američku privredu.
Naime, sve je počelo time da je, zbog različitih razloga, realni dohodak zaposlenih u SAD od pedesetih godina porastao samo 15 odsto (beli okovratnici 16 odsto), dok je profit porastao više od 50 puta, a plate CEO više od 250 puta. Ovo je u američkoj ekonomiji, koja nije baš izvozna, tj. u kojoj je domaća potražnja značajan činilac, učinilo da kupovna moć najveće mase potrošača značajno pada, pa je bilo potrebno uvesti široko dostupno i sve riskantnije kreditiranje.
To su prve učinile kreditne kuće Mak i Me (za kupovinu kuća), njih su pokrivale neke velike banke, a njih opet značajne osiguravajuće kompanije. Nenaplativi krediti začeli su rast mehura, koji je onda dodatno naduvan prodavanjem raznih finansijskih smicalica u uslovima deregulisanosti finansijskih tržišta i kriza 2008. je gotovo razorila ekonomski sistem SAD i krenula svetom. Da Kinezi nisu imali interesa da svojim investicijama sačuvaju svoje najveće izvozno tržište, SAD bi imale ekonomski krah sličan onom iz tridesetih godina.
Sve ovo pominje se kako bi se pokazalo da je svetski ekonomski sistem baziran na premisama neoliberalizma (tržište sve rešava – ako pomognete bogatima, oni će onda da pomognu svima drugima) veoma fragilan i nimalo spreman da podnese takve potrese kao što je izlazak živog rada iz proizvodnje, oporezivanje rada mašina, budžetiranje masovne potrošnje, AI koje donose sve važne ekonomske odluke i obavljaju trilione ekonomskih transakcija u sekundi, itd., itd.
Mnogi futurolozi plaše se da neoliberalizam neće moći da preživi ovako radikalne promene i u tako kratkom roku, pa ćemo morati da smislimo nešto drugo. Vremena baš nema mnogo a ni novih ideja.
Da stvari budu još gore, pobrinula se klimatska kriza posle dvesta godina zagađivanja vazduha, zemlje i voda kao posledice razvoja industrije, stočarstva, korišćenja automobila i aviona i uništavanjem velikih šumskih prostora radi poljoprivrede – što je sve zajedno dovelo do dramatičnog rasta proizvodnje gasova staklene bašte (ugljen-dioksid, metan, azot oksid, itd.) koji onemogućavaju normalno hlađenje planete, pa tako dobijamo stalni rast prosečnih temperatura koji će, kako sada klimatolozi misle, do kraja ovog veka biti bar 4-10 stepeni Celzijusa viši od normalnog. Navedene klimatske promene dovešće do pada proizvodnje hrane, smanjiti dostupnost pijaće vode i pokrenuti gigantske migracije stanovništva, što će onda inicirati ratove za opstanak i, nije nemoguće, uništiti civilizaciju kakvu znamo ako se pomenuti ratovi za hranu i vodu budu vodili atomskim oružjem.
Kako jasno argumentuje Naomi Klejn u knjizi “This Changes Everything”: neoliberalizam, kao dominantna ideologija, postaje neodrživ sa klimatskim promenama i mi ćemo ga morati zameniti nečim drugim ako želimo da opstanemo.
INFORMACIJE KONTROLE: Ako su ovo veliki problemi u ekonomiji, onda su oni u političkim životu liberalnih demokratija još veći. Počnimo od osnovne jedinice demokratije, a to je slobodan i autonomni, dobro (zahvaljujući nezavisnim medijima) obavešteni građanin, koji shodno svojim interesima i uverenjima bira svoje predstavnike u zakonodavnu instituciju (parlament) i izvršnu vlast, dok o poštovanju zakona i procedura brine nezavisno sudstvo. Ovo je, naravno, teorijski ideal, ali je i stvarnost u mirnim vremenima i ekonomski razvijenim zemljama činila parlamentarnu demokratiju ipak mogućim i relativno funkcionišućim sistemom. Danas je zahvaljujući savremenoj tehnologiji i njenoj zloupotrebi moguće ukinuti osnovnu jedinicu demokratije – slobodnog i autonomnog birača koji sledi samo svoje interese i ideje. Jer, individue su danas vrlo malo slobodne ili autonomne ako se: preko mobilnih telefona (GPS) može u svakom trenutku znati gde su, s kim i o čemu komuniciraju, preko platnih kartica šta i gde kupuju i koliko troše, a preko društvenih mreža o čemu razmišljaju i kakvi su im stavovi o svemu, dok milioni uličnih kamera snimaju njihovo ponašanje i putanje u javnom prostoru.
Preko Gugla se lako saznaje šta zanima pojedince i o čemu se raspituju, kao i koje sajtove posećuju. U sabiranju ovih podataka i pravljenju poreske slike, potrošačkog stila, političke kategorije, sociograma i psihološko-zdravstvenih profila dobija se uvid u ličnosti građana kakav oni nemaju ni sami o sebi.
O ovako minucioznoj kontroli nad građanima mogli su samo da sanjaju KGB ili Gestapo, dok američka NSA i slične ustanove drugih država imaju glavni problem ne kako doći do podataka nego kako ih brzo analizirati i odvojiti bitno od nebitnog. U tu svrhu koriste se vrlo brzi i moćni superkompjuteri (sada uglavnom digitalni, a uskoro kvantni) sa vrlo razvijenom AI, koja je glavni alat za sve moguće analize i izdvajanje važnog.
No, još građani mogu nešto i da prikriju svojim PGP i sličnim šiframa (bar traže malo vremena za razbijanje), ali će i ta mala niša privatnosti nestati s masovnijom upotrebom kvantnih kompjutera koji su mnogo moćniji od digitalnih i stoga obećavaju brzo razbijanje i najjačih šifara. Ovde treba dodati i niz programa sa elementima AI koji pomažu praćenje građana, kao što su algoritmi za prepoznavanje lica (slika dobijenih brojnim kamerama), glasa (snimci sa telefona ili mikrofona), otisaka prstiju (sa odgovarajućih senzora koji se ugrađuju u telefone, kvake i slično), pa čak i DNA (sa posebnih senzora), tako da se identitet građana, njihovi postupci i interesi više ne mogu skrivati. Sve ovo pravda se postojanjem pretnje terorističkog delovanja ili prevencijom kriminala kako bi građanima bilo prihvatljivije.
Naravno, i terorizma i kriminala ima, ali ako se ozbiljnije analiziraju dostupni podaci, vidljivo je da je realni učinak terorističkih napada (uključujući i onaj najpoznatiji 9/11 u SAD) minimalan u odnosu na ono što čine velike sile uglavnom po trećem svetu. A kada je reč o kriminalu, onda je objektivni nalaz kriminologa da je klasičan kriminal (sveukupno – od džeparenja do ubistava) nekoliko hiljada puta manje štetan po društvo od finansijskih malverzacija najbogatijih koje povremeno izazivaju šire, pa i svetske ekonomske krize – zbog čega vrlo retko neko završi u zatvoru.
Ako stvari tako stoje, moramo se zapitati čemu onda služi sva ta silna nauka i tehnologija usmerena na kontrolu stanovništva od kojeg se u zaista ogromnoj većini ne može očekivati ni kriminal, a još manje terorizam.
PREDVIĐENI IZBOR: Uobičajeno se smatra da je u parlamentarnim demokratijama građanin (birač) onaj koji bira i kontroliše izvršnu i zakonodavnu vlast, pa se tako izabrani političari i javni službenici čak zovu slugama (public servants) građana. No, veliko je pitanje može li građanin da ostane izvor legitimiteta i gospodar političkog odlučivanja ako hipertrofirana izvršna ruka vlasti ima toliko podataka o njemu i ako, na osnovu toga, može uspešno da ga kontroliše ili manipuliše?
Pođimo od početka, tj. od trenutka kada građani, s vremena na vreme, izlaze na izbore da bi odlučili koja će partija ili koalicija biti na vlasti u sledećem mandatu. S nastankom velike količine podataka (big data) na Guglu, društvenim mrežama, mejlovima, jutjubu, mobilnoj telefoniji, uličnim kamerama i senzorima, itd., itd. – nastala je mogućnost izuzetno precizne analize svih parametara ponašanja građana, uključujući tu i njihove političke preferencije, tako da su neke firme za analizu velike količine podataka (kao Cambridge Analitica, na primer) mogle izuzetno fino i geografski razrađeno (do nivoa malog gradića) da predvide politički izbor građana.
Na ovo se onda nadgradila takođe prefinjena tehnika, AI potpomognuta, manipulacije građanima preko botova, lažnih vesti (fake news) i drugih manje ili više nepoštenih metoda. Ono što sada najviše zabrinjava jeste primena AI u stvaranju dubokih laži (deep fake) tako što se prave video-snimci poznatih ličnosti (ili bilo koga drugog) koji izgovaraju ono što nikada nisu izgovorili, a da ih obični ljudi ne mogu prepoznati kao lažnjake. Ovakvi video-snimci toliko su uverljivi da se sada pod hitno pravi novi AI koji će biti sposoban da (za potrebe policije ili drugih institucija kojima je ipak potrebna istina) forenzički raskrinkaju duboke laži – ali građanima to, naravno, neće biti dostupno, čak i ako bi mislili da im to treba ili hteli da se time bave.
Da se danas analiziraju i manipulišu podaci u velikim masama pokazuje i slučaj Kembridž analitike, koja je (a još se ne znaju sve korišćene metode) pomogla predsedniku SAD Trampu da pobedi na izborima dobijanjem većine elektorskih glasova (nedemokratska istorijska zaostavština rasizma) iako je bio kraći sa glasovima birača u odnosu na oponentkinju Hilari Klinton. Pitanje je da li će ikada biti sasvim jasno koliki je domet i moć ovih AI sistema analize i manipulacija u političkoj sferi jer se o tome nerado govori ili se to čak svesno krije.
Liberalni politički filozof i tvorac ideje otvorenog društva Karl Poper požalio je pred kraj svog života što nije više pažnje posvetio medijima kao političkom činiocu jer je shvatio da slobodu štampe uživaju samo oni koji poseduju štampu (“freedom of press enjoy only those who posses the presses”), tj. da vlasnici medija mogu značajno da utiču na demokratske procese iako ne poseduju demokratsku legitimnost, budući da nisu izabrani već im pravo na uticaj daje samo njihov kapital. Možemo samo pretpostaviti šta bi Poper danas mislio o medijskim i internetskim manipulacijama u doba moćnih mogula koji poseduju Fejsbuk, Gugl, Instagram i slično, kada je teško prepoznati lažne vesti od pravih i kada botovi caruju društvenim mrežama, građani nemaju više privatnost i dok privatno ili državno posedovana AI postaje sve moćnija i sve manje prepoznatljiva kao veštačka tvorevina.
MANIPULACIJA: Ironija istorije je da sistemi javnog informisanja, koji su pretpostavka demokratije u složenim društvima, danas sve više pretvaraju u sisteme manipulacije stanovništvom upravo sada kada ta ista tehnologija može da bude osnov za neposrednu participativnu demokratiju. Naime, sa većinom građana koji poseduju mobilne telefone, koriste internet i društvene mreže parlamentarna demokratija ne mora da ostane samo na povremenom direktnom učešću građana u političkom životu (samo na izborima) jednom u nekoliko godina. S postojećom tehnologijom (koja se stalno usavršava – evo uskoro nam stiže 5G mobilna telefonija) politička elita može brzo, lako i jevtino organizovati referendum o svakom značajnijem političkom ili ekonomskom pitanju. Tako bi savremena demokratija bila bliže svom antičkom pojmovnom izvoru: vladavina naroda (demosa), a da ipak sačuva predstavnički karakter koji je, bar zasad, nužan u velikim i složenim društvima.
U ovom tekstu nema prostora da se pomenu i neke druge važne tehnologije (kao nanotehnologija, fuzija i drugi novi energetski izvori, tehnologije protiv klimatskih promena, itd., itd.), koje takođe donose i mogućnosti i opasnosti kao AI i robotizacija. No, i s njima smo u ovoj tački istorijskog razvoja prvo zbunjeni jer ih ne razumemo, a onda uplašeni jer se čini da smo nedorasli silama koje sami stvaramo. Da bismo opstali, treba nam obrazovanje za budućnost i odbrana opšteg dobra koju će, kao vrhunski princip, prihvatiti sledeće generacije nasuprot svim ideologijama egoizma i zaglupljivanja masa.
Želim da verujem da nećemo izgubiti ovu odlučnu bitku 21. veka, po čemu je on jedinstven u naših oko 13.000 godina ljudske istorije. Radi se o opstanku.
.jpg)
