Izvor: N1 televizija, 30.Avg.2018, 20:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ni nakon 9 meseci, nema SOS telefona za žene žrtve nasilja
I devet meseci posle dogovora nema nacionalnog SOS telefona za žene žrtve nasilja. Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra kaže da iz Ministarstva - nema informacija o tome. Govoreći o nasilju nad ženama, kaže da sistem ne prepoznaje visokorizične slučajeve. Problem je što tužilaštva dozvoljavaju da prijave stoje po godinu, dve, dodaje.
Prošlo je devet meseci od trenutka kada je potpisan Memorandum o saradnji na uspostavljanju SOS telefonske linije za žene žrtve >> Pročitaj celu vest na sajtu N1 televizija << nasilja između Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Grada Beograda i "Telekom Srbije". Međutim, kada se pozove broj 0800 222 003 koji je predviđen da bude broj koji će pozivati žene žrtve nasilja javlja se telefonska sekretarica koja poručuje da se pozove kasnije.
Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra kaže da čekaju da vide šta će biti naredni korak Ministarstva i da su im pisali i molili da ih informišu. Bila su dva javna poziva za organizaciju koja treba da bude nosilac tog nacionalnog broja telefona, kaže gošća Dana uživo, koja navodi da su oba poziva oni (iz Autonomnog centra) oborili, jer nisu urađeni kako treba, po zakonu.
To ne bi trebalo da bude jedna organizacija, i ne bi trebalo da bude taj telefon lociran u Beogradu, jer zovu žene iz cele Srbije, kaže Macanović, navodeći zamerke tog centra. "To bi trebalo da bude jedan konzorcijum organizacija koje će biti raspoređene ravnomerno po celoj Srbiji... To je urađeno sa vojvođanskim SOS telefonom... Ako poziv ide iz jednog mesta, on će biti upućen na najbližu organizaciju... Organizacije na lokalu najbolje poznaju kontekst i mogu da postignu najbolju uslugu, nego neko u Beogradu što može da kaže šta sve postoji od usluga i koje su mogućnosti u Vranju".
Ona ističe da je to usluga socijalne zaštite, i da ne bi trebalo da izgleda kao kol centar koji će žrtve nasilja koje se jave da upućuje dalje, već da im da adekvatne informacije i da reaguje u momentu kada neko pozove.
Kažu da sa Ministarstvom nemaju kontakte iako su oni postojali pre godinu i po dana.
Postojeće telefone finansiraju organizacije i zato oni ne mogu da rade 24 sata dnevno, kaže gošća N1. Kaže da 26 organizacija pruža takve usluge, i još vojvođanski SOS telefon, koji pokriva teritoriju Vojvodine, ali ih zovu i žene van pokrajine.
Nacionalni telefon bi omogućio da ne dežuraju noću pojedinačne organizacije, nego da se jedna po jedna smenjuju, pojašnjava Macanović.
Kaže da su izračunali da bi taj rad ženskih organizacija za celu Srbiju, a koje bi napravile "konzorcijum" za nacionalni broj, državu koštao malo više nego što Niš daje, na primer, za klub koji je u trećoj ligi.
Nakon prijava čekaju pola godine, godinu, dve, jedna žena i četiri
Sistem ne prepoznaje visokorizične slučajeve, kaže Macanović govoreći o nasilju nad ženama.
"Postoji uverenje da je sposoban da ubije onaj ko je vršio fizičko nasilje, a najopasniji su oni koji nikad nisu vršili fizičko nasilje, nego oni koji su ljubomorni, koji prate, proganjaju i koji imaju oružje - ti ubijaju", ističe gošća N1 i dodaje: "To je nažalost ono što profesionalci u sistemu ne prepoznaju".
Govoreći o slučajevima ove godine, Macanović kaže da veliki broj ubijenih žena nikada nije prijavljivao nasilje, iako iz medija posle saznajemo da je porodica znala, da su komšije znale, a da niko nije prijavljivao.
Problem je i što policija ne može da uđe na anonimnu prijavu komšije u stan, ako ih ne puste, i jedino mogu da uđu ako žrtva pozove, navodi.
Od 1. juna prošle godine do 31. maja ove podneto 44.728 prijava za nasilje u porodici. Gošća N1 konstatuje da to jeste, s jedne strane, ohrabrujuće, ali da je problem činjenica da tužilaštvo dve trećine tih prijava odbacuje.
Tamo gde sistem funcioniše, tamo se slučajevi nasilja u porodici reše brzo - i do mesec dana, bez dodatnog maltretiranja žrtve ili dece, kaže Macanović. Tamo gde tužilaštva dozvoljavaju da krivične prijave stoje po šest meseci, godinu dana, dve, imamo slučaj i od četiri godine, žrtva ne misli da je ostvarila zaštitu - posle četiri godine vas pozivaju da date iskaz i vraćaju vas u traumu.
Postoje tužioci u Srbiji koji rade odlično svoj posao i vidi se da to može, ali, nažalost, imamo dve trećine tužilaštava koja to ne rade, navodi. Donosi se hitna mera i to je u redu, ali mora da se planira dalje - da se donosi plan kako da se zaštiti žrtva, zaključila je Macanović.
Celo gostovanje pogledajte u videu ispod:
Izvor: N1
.jpg)
