Izvor: RTS, 26.Avg.2019, 09:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne isključuj klimu, ne mogu bez nje
Jedan od najsrećnijih dana u mom životu je bio onaj kada smo kupili klimu. Sada ne mogu da zamislim život bez nje.
Žale se moje kolege da im je hladno zbog klime, boli ih grlo, ukočio im se vrat. A meni je divno i mrštim se kada je isključe.
Pozivam se uvek na savete stručnjaka koji kažu da treba rashladiti prostorije, ali i na visoku vlažnost vazduha koji klima (pored grla) sasuši. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Moj omiljeni argument je, ipak, da će, ako ne zatvorimo prozore, ući komarci. A da bismo zatvorili prozore, moramo da uključimo hlađenje.
Iako sam rođena u leto, ne mogu reći da mi je to omiljeno godišnje doba. Nikakvi pokloni to ne mogu promeniti.
Retki trenuci u kojima uživam po letnjoj vrućini i sparini su kada nakon uličnih 38 stepeni uđem u stan, uključim klimu i pokrijem se ćebencetom.
A nekada je to bilo nezamislivo. I to ne toliko davno.
Rashlađivalo se okretanjem jastuka na drugu stranu i spavanjem sa mokrom kosom, stavljanjem hladnih obloga na vrat i čelo, učestalim tuširanjem, upornim hlađenjem lepezom, novinama ili menijem u kafiću.
Moram da priznam da nikada nisam probala da nosim nešto od vune leti, pa ni čarape, mada tvrde ljudi da je ona izolator i da pomaže u julskim i avgustovskim danima.
Promaja je, kod onih koji nisu imali ventilator, bila najbolji način da se preživi, mada svi znamo da je uvreženo mišljenje kod naših starih da promaja ubija. A to misli i većina ljudi u autobusima, jer neprestano zatvaraju prozore. Doduše, da ne grešim dušu, otvore ih kada je uključena klima.
Bile su to desetine poluprospavanih noći, kada sam se prevrtala s jednog na drugi kraj kreveta, ali najgore sećanje na vrelinu mi je iz perioda devedesetih, kada je jedne večeri mama pravila picu u pekaču.
Usijao se ceo stan. Ne mogu da sedim, ne mogu da ležim. Ništa ne pomaže. Onda smo otišli na Dunav i ušli u muljavu, prljavu vodu, da bismo se bar malo rashladili. A danas je i noću prijatnije u stanovima nego napolju.
Nije tako teško kada ste svoj na svome, ali prava muka je kada ste turista, a napolju se topi asfalt. Većina nema toliko para da ide od kafića do kafića, ili im je glupo da glume zainteresovanost u prodavnicama. Moji su me naučili šta da radim u takvim situacijama – "Nađi crkvu".
"Ako je napolju velika vrućina, a ti umorna, nađi neku katoličku crkvu, tamo možeš da sedneš, a zbog debelih zidova je unutra hladno", rekao mi je tata.
Da rashlade mogu i prskalice u parkovima, koje se koriste za zalivanje trave. Kada duva vetar, mogu da nas osveže i fontane.
Ne uleću u njih samo đaci kada završe školsku godinu. Nedavno sam na Tašmajdanu videla čoveka koji u fontani leži kao u đakuziju.
Skroz se potopio, nalaktio na obodu fontane i gleda prolaznike. Bila sam ljubomorna, ali se nisam usudila da pođem za njegovim primerom. Da ne bi bilo da izmišljam, prilažem i fotografiju gospodina.
Radujem se jeseni, koju sam nekada mrzela zbog škole i fakulteta. Osim što će vreme, nadam se, biti prijatnije, i računi za struju će mi biti niži.
.jpg)
