Izvor: Politika, 09.Feb.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mojsije je Mojsije, biznis je biznis
Politika u nekim retkim situacijama uspeva da kontroliše biznis, ali trgovina je poput vode: uvek nađe neki skriveni put da bi kada se brane uklone tok profita hrupio svom silinom.
Tako je bilo u slučaju Irana koji je još od pobede Islamske revolucije 1979. na Zapadu proglašen za parija državu, izolovan, a u poslednjoj deceniji promovisan za najveće strašilo sveta zbog sumnje da namerava da napravi atomsku bombu.
Iako su se ajatolasi u Teheranu pozivali na pravo mirnodopske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << upotrebe atoma a borbene ambicije demantovali – pozivajući se i na svetu knjigu Kuran – retko ko je hteo da im veruje. Islamska atomska bomba već je napravljena, u Pakistanu. Znači nije u suprotnosti s verom.
Pre svega pod pritiskom SAD, uz zdušnu pozadinsku podršku Izraela, Savet bezbednosti UN izglasavao je runde sankcija Iranu, a Amerika i Evropska unija donosili su povrh toga sopstvene kaznene mere.
Da li su sankcije, koje po pravilu najviše pogađaju narod a najmanje one zbog kojih se donose, doprinele da vlasti u Teheranu posle izbora predsednika Hasana Ruhanija promene kurs i odustanu od prkosne retorike prethodnika, tema je koja se i sada analizira. Kao što se premerava i otpor nekih azijskih saveznika Amerike o zabrani kupovine iranske nafte.
Kako god, u Ženevi je u novembru načinjen istorijski proboj: Iran je obećao da odustaje od programa obogaćivanja uranijuma do nivoa potrebnog za A-bombu, a Zapad je prihvatio da odmrzne sedam milijardi dolara iranskog kapitala po svetskim bankama i ublaži sankcije.
Sporazum važi šest meseci, a mogao bi da postane trajan ukoliko obe strane ispoštuju dogovoreno. To je tačka do koje su politika i diplomatija vodili glavnu reč.
Sada je na redu biznis sa zemljom ogromnih potencijala i tržištem od 80 miliona stanovnika. Državi koja je, uprkos sankcijama, slala rakete i satelite. Bivši šef države Mahmud Ahmadinežad najavljivao je da želi da bude prvi Iranac u kosmosu.
Iran danas neodoljivo podseća na Kinu posle Deng Sjaopingovog velikog otvaranja stranom kapitalu. S tom razlikom da se Kina otvarala sama, a Iran otvaraju oni koji su ga zatvorili.
Pamtim poluprazne holove teheranskog hotela „Homa” namenjenog poslovnom svetu sa Zapada. Kažu da je sada za trećinu više gostiju nego 2013.
Gotovo je neverovatno kojom brzinom je stampedo trgovaca sa Zapada pojurio na adresu koja je koliko do juče bila ne samo kužna, već i formalno zabranjena za poslove.
Francuska je uputila pun avion biznismena, 116, uključujući i one iz „Totala”, „Pežoa” i „Sitroena”, „Lafarža”, čak i predstavnika fudbalskog tima Okser. Svi su se promptno uhvatili za labavljenje sankcija u raznim oblastima, od nafte i proizvodnje automobila preko nabavki rezervnih delova za avione i cementa do robe široke potrošnje.
Čitam u „Teheran tajmsu” da Iranci procenjuju da bi trgovina samo sa Francuzima sa sadašnjih 240 miliona dolara mogla da skoči na pet milijardi godišnje!
Japan je ove nedelje postao prvi kupac iranske nafte posle dve godine sankcija koje su prepolovile iranski izvoz i posle godinu dana američkih sankcija koje su preostalim kupcima onemogućile transferisanje keša ka Teheranu.
Delegacija MMF-a sastala se u Teheranu sa šefom iranskog Nacionalnog fonda za razvoj u koji zemlja deponuje čak trećinu naftnih prihoda.
Pošto su utvrdili da evropski saveznici jedva čekaju da slete na aerodrom „Imam Homeini”, Amerikanci su se našli u nebranom grožđu. Tačno je da je državni sekretar Džon Keri u Ženevi omogućio proboj prema Iranu, ali je isto tako tačno da je administracija Baraka Obame pod žestokim pritiscima da ne „nasedne” na Ruhanijevu diplomatsku ofanzivu.
Vuk dlaku menja, ali ćud nikada, poručuju vladajući desničari iz Izraela. Jevrejske grupe po SAD preuzimaju eho upozorenja, podsećajući da su sve donedavno iz Teherana dobijali poruke da će „cionistički entitet biti zbrisan sa mape sveta” i da je Holokaust samo jedna „izmišljotina”.
S takve kote, Golgote raspeća, Amerikanci su odmah raspalili teškom artiljerijom po saveznicima. Iran nije otvoren za biznis, bila je oštra poruka koju je francuskom kolegi Loranu Fabijusu uputio Keri. Sankcije su ublažene, ne i ukinute.
Prekor je otišao i na adresu Turske čiji premijer Tajip Erdogan ne samo da kupuje oružje od Kineza već je posle dve godine bez damara na licu premostio razlaz sa Iranom oko rata u Siriji i u Teheranu izjavio da je Iran njegova „druga kuća”. Očekuje se da trgovina s 22 milijarde dolara 2013. ove godine skoči na 30 milijardi.
Vašington podseća da poslovi mogu da se sklapaju samo oročeno, na šest meseci. Evropljani, čiji trgovinski pregovori sa SAD idu veoma traljavo, izgleda da mnogo ne haju za rokove. Ubacili su nogu u vrata bez namere da se povlače.
Iran nije u mnogo boljoj poziciji od Amerikanaca. Uprkos širokoj javnoj podršci, protivnici dogovora ne posustaju, posebno u parlamentu. Uoči nastavka razgovora u Beču 18. februara množe se kritike kako iranskog pregovaračkog tima tako i Zapada kome se pripisuje „nedostatak iskrene želje” da se nuklearni problem trajno reši.
Iranskom Frontu otpora pridružuje se – po matrici koja nam je dobro poznata – sva sila onih koji su profitirali na sankcijama. Od švercera naftom preko firmi koje su cvetale bez spoljne konkurencije do spekulanata trgovine iranskim rijalom.
Ali, dok dva aktera direktnog duela još moraju da brane sporazum, Iran su za kratko vreme od ženevskog dogovora već posetile trgovinske delegacije Indije, Turske, Gruzije, Kazahstana, Italije, Austrije, Švedske, Irske. Rusi i Kinezi uveliko se spremaju da ponude bolje poslove oko nafte pre nego što Evropljani masovno ponude savremenu tehnologiju za kojom Iran vapi.
Da li će se Srbija pridružiti? Može li Srbija da kapitališe što je onomad dospela na metu Zapada što se nije pridružila jednoj rezoluciji koja kritikuje kršenje ljudskih prava u Iranu?
Zna li Beograd da sada podseti te kritičare da je tada pokušavala da ostvari sopstvene interese na isti način na koji Evropljani gladni tržišta to čine danas?
Sumnjam. Pokazalo se mnogo puta da umemo da zabeležimo negativne poene, ali ne i da iskoristimo prilike koje nam se ukazuju. Rasim Ljajić bi – nekako slutim da će i u novoj vladi zadržati položaj koordinatora za islamski svet – posle izbora morao pod hitno za Teheran.
Samo da se ne ponovi jedno ranije putovanje kada avion pun srpskih privrednika nije uspeo da sklopi nijedan posao u Teheranu. Ne samo zato što gotovo niko nije znao nijedan strani jezik, već mnogo više zato što nisu imali ideju oko čega da posluju s Iranom.
Pamtim da je samo neki privatnik iz unutrašnjosti napravio neki posao. Oko pekara ili tako nečega, ako se dobro sećam.
Ne sumnjam da će se diplomatska i pravna natezanja oko Irana nastaviti, da će biti mnogo intriga i tajnih dogovora oko toga koliko je Iran zaista otvoren za biznis i da li će se to nastaviti u budućnosti.
Brzina kojom su svetski trgovci reagovali na slabljenje sankcija Iranu pokazuje da se mnogi u odnosu na Iran pridržavaju jevrejske pošalice: „Mojsije je Mojsije, biznis je biznis”.
Boško Jakšić
objavljeno: 09/02/2014
.jpg)
