Izvor: RTS, 06.Apr.2020, 17:13
Mojih sto sati samoizolacije, prvih sto sati
„Bolje je Vama, nego nama!" Ili - kako sam od početne reakcije „Ma šta ti znaš kako je meni?!" došla do pomisli da oni koji kažu da ne treba da se žalim možda imaju pravo.
"Bolje je Vama, nego nama!" To je rečenica koju su mi proteklih dana najčešće govorili. Neki ironično, neki šaljivo, a neki i sasvim ozbiljno. „Vi ste tu, na sigurnom, a ja idem od vrata do vrata", rekao mi je juče jedan >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << od policajaca. I drugi koji su dolazili „u kontrolu" ponavljali su nešto slično. A to su, u stvari, jedini ljudi koje ovih dana viđam „oči u oči". Policajci.
U svim drugim okolnostima sigurno bih se uplašila kad bih ih videla pred svojim vratima. Sad mi je to gotovo normalno - čujem zvono, stavim masku, otvorim vrata, pokažem ličnu kartu... Porazgovaramo: pitaju da li mi nešto treba, je li dosadno, kako uopšte provodim vreme...
Da. Iza mene je malo više od četiri dana samoizolacije. Počelo je 1. aprila u popodnevnm satima, tako da iza sebe imam već „ozbiljan staž" od celih sto sati samoizolacije.
Sto godina samoće! Tako sam sa strahom gledala na činjenicu da me po prvratku u Beograd čeka kućna izolacija. Prvo sam čak bila i ljuta. Znate situaciju kad uradite „sve kako treba", a ne bude onako kako ste želeli. Tako i ja. Zbog virusa koji je već počeo da se širi, „kao savestan građanin" odustanem od putovanja i odlučim da „odem malo kući". Bila oprezna, provodila vreme s porodicom, a opet - propisana mi izolacija. Jer - prešla sam granicu.
I to je lekcija koju sam prvo naučila. Kolege se obično šale da je to „takozvana granica" jer se od Beograda do Bijeljine stigne za sat i po. I sad su neki od njih šaljivo pitali - da li se i ta „moja" granica ponaša kao „prava". Pa, ponaša se! I, iskreno rečeno, to je dobro, pravila treba da važe za sve ljude i sve prelaze, bez obzira na to što bih lično volela da u konkretnom slučaju postoji izuzetak.
I sad - bilo fer ili ne - evo me u kućnoj samoizolaciji. Nemam koronavirus niti simptome. Dežurni lekar iz Gradskog zavoda za javno zdravlje smeje mi se kad mu kažem kako „stvarno mi nije ništa". Kaže da mi veruje, ali pravila su jasna, treba bar „da čuvam sebe" i dodaje opet onu rečenicu s početka: „Bolje je Vama..." Naravno, ima i praktične savete i napomene kome da se javim, ako zatreba, za svaki slučaj. A ako je sve u redu - onda na koji broj da pošaljem poruku, svakog drugog ili trećeg dana, da znaju da sam dobro.
I dobro sam, evo, dan peti.
Ali, iskreno, nije baš normalno, pogotovo ako ste novinar, pa još u informativnom programu koji podrazumeva da u vanrednim okolnostima radite više nego inače, sedite kod kuće.
Uopšte uzevši, nije baš prirodno stanje za čoveka da bude zatvoren u četiri zida. Verovatno mnogi o tome razmišljaju tokom ove 40-časovne zabrane kretanja.
U momentu kad pišem ovaj tekst u Srbiji je registrovano 1.908 potvrđenih slučajeva Kovida 19. Preminula je 51 osoba. A samo četiri dana ranije, obolelih je bilo 1.060, preminulih 28.
Gotovo udvostručeni brojevi u spoljnom svetu, za vrlo kratko vreme. (Kakva razlika u percepciji: kad ste zatvoreni to vam je vreme dugo.)
Ponoviću: nije baš prirodno biti zatvoren! Ali, kad razmislim o ovim brojevima (Kako ta reč „brojevi" nehumano zvuči!) - uopšte nije strašno biti kod kuće.
Ne znam ni da li ću tako govoriti narednih dana, a ostala su mi još 23 i po dana.
Pada mi na pamet ona scena iz Egziperijevog „Malog princa" u kojoj lisica objašnjava pripitomljavanje i stvaranje navika i kreiranje novih rituala.
Tako sam shvatila samoizolaciju - važno je napraviti plan: kad se ustaje, kad se gledaju/slušaju vesti, kad se sprema stan a kad hrana (veći deo dana, kao što savetuju na društvenim mrežama, biti bar 2 metra daleko od frižidera), kad se vežba i sluša muzika, kad se gleda film, kad se piše, kad čitaju knjige...
Toliko klasika čeka da ponovo budu pročitani!
Ja sam se tako posle više od decenije vratila Bokaču. „Dekameron" može da deluje kao lektira „na prvu loptu", ali sto priča ispričanih kako bi se pobedio strah od kuge koja hara Firencom može da bude dobra preporuka i za sve one koji nemaju naviku da provode sate nad knjigom ili koji imaju problem sa koncentracijom i teško im pada „ozbiljno štivo". (Naravno, jasno je da vrhunsko delo italijanske renesansne književnosti nikako nije „neozbiljno i lako", ali jeste pristupačno.)
Za ambicioznije tu su nedovoljno pročitani (i shvaćeni) Kami, Saramago ili naš Pekić, koji se često pominju ovih dana (opet zbog naslova i teme). Nešto se mislim - valjalo bi opet pročitati i „Kugu" i „Slepilo" i „Besnilo", ali ipak - vratiću im se kad sve ovo prođe. Ili bar kad prođe ovih 28 dana. Ne bih još da testiram osećaj teskobe...
Narednih dvadesetak dana rešila sam da se posvetim savremenoj produkciji. „Uznemireni ljudi" - deluje kao još jedan „prikladan" naslov, a u stvari je beskrajno zanimljiv roman, bakmanovski šarmantan i duhovit. A ispod te površine... neću da otkrivam. Ali, to je svakako još jedna preporuka za čitanje.
Čini mi se da su se knjižari i izdavači dobro snašli u ovim okolnostima i knjige dostavljaju gotovo brzinom svetlosti.
I to je odlična vest, naročito kada je pred sobom imate šest puta više dana u izolaciji nego što je iza vas. Treba to izdržati.
A opet, kad pogledam vesti - bilo domaće u 15 časova i u 19.30 ili još više one iz sveta u bilo koje doba dana - pomislim na rečenicu s početka. Nije to tako teško. Uveravam se svakodnevno. Pokušajte i vi. #OstaniKod Kuće
.jpg)
