Izvor: Vesti-online.com, 26.Feb.2018, 02:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Memoari poslednjeg kralja Jugoslavije (7): Strašna cena časti

Posle prevrata situacija je bila haotična... Drugi veliki problem iskrsnuo je kao posledica srpsko-hrvatskog antagonizma. Bilo mi je veoma teško da ubedim doktora (Vlatka) Mačeka da uđe u vladu kao potpredsednik.

Njegovi uslovi bili su da se obnove pregovori sa Nemcima, da se ne preduzima nikakva akcija koja bi mogla da dovede do nemačkog napada, i da nova vlada treba da potvrdi Srpsko-hrvatski sporazum.

Ti uslovi bili su prihvaćeni i odlučeno je da gospodin Ninčić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << ministar spoljnih poslova, otputuje u Nemačku i razgovara o ovome sa Hitlerom, kao i da gospodin Jovanović, predsednik kabineta, treba da traži sastanak sa Musolinijem u Italiji. Nijedan od ovih planiranih sastanaka nije se održao.

Trebalo je svima da bude jasno da će Hitlerov sledeći korak sigurno biti napad na nas, što se zaista i dogodilo. Oko četiri sata ujutro probudila me je sirena sa krova dvora... Svi mi koji smo bili u Belom dvoru sišli smo u sklonište. Telefonirao sam komandi Ratnog vazduhoplovstva da pitam za novosti, a oni su me obavestili da je pedeset neidentifikovanih dvomotornih aviona prešlo granicu i da su se zaputili prema gradu. Javili su mi da su bombarderi kružili nad gradom, ali da su se vratili prema granici. Začula se sirena za prestanak vazdušne opasnosti i mi smo se vratili u krevet.

Sledeće čega se sećam jeste vrisak koji para uši i potmula tutnjava eksplozija bombi. Iskočio sam iz kreveta i dok sam navlačio kaput blesak me je zaslepeo, a vreo vazduh nahrupio je kroz otvorene prozore, odbacivši me na pod. Drugi prozor, koji je bio zatvoren, razbio se, a staklo se rasprslo po sobi. Rat je počeo.

Posle nekog vremena stupio sam u vezu sa komandom Ratnog vazduhoplovstva i dobio sam obaveštenje da oko dve stotine bombardera napada grad i da su mete, za sad, Kraljevski dvor, Železnička stanica, pošta, radio-stanica i zgrade Generalštaba. Na pitanje kakva je naša odbrana, odgovorili su mi da je upravo poletela eskadrila harikena, a da su dve eksadrile meseršmita krenule iz Kraljeva prema Beogradu. Kasnije sam pokušao da stupim u vezu sa Vrhovnom komandom, ali je linija bila u prekidu...

Dotad je prvi talas bombardovanja već prošao, te sam se vratio u Beli dvor da se obučem. Postavio sam na krov stražu sa trubom da najavi približavanje neprijateljskih aviona jer sirena više nije radila. Jedini avioni koji su se tada videli iznad grada bili su naši harikeni.

Utvrdio sam da Beli dvor nije direktno pogođen, mada je u bašti zjapio krater i svi prozori na mojoj strani kuće su popucali. Sa prozora bez stakala na spratu video sam kako se iz Kraljevskog dvora vije dim.

Dok sam se oblačio, oglasila se truba i kad sam pogledao kroz prozor ugledao sam nekoliko lovačkih aviona kako se približavaju s juga. Moj ađutant je ušao u sobu. "Opet smo napadnuti", rekao je. Kazao sam mu da nisam siguran u to i da su ti avioni verovatno naši meseršmiti koji dolaze da brane grad.

Memoari poslednjeg kralja Jugoslavije

Međutim, opet smo sišli u sklonište, a ja sam izvirio kroz pomoćni izlaz da vidim šta se dešava. Ono što sam ugledao užasnulo me je: piloti harikena odmah su napali naše meseršmite, pomislivši da su to nemački avioni. Svuda unaokolo vodile su se borbe u vazduhu. Mnogo je vremena prošlo pre no što su prepoznali jedni druge i gubici su bili veliki. To je bila greška kontrole sa zemlje.

Nekoliko minuta posle ovog tragičnog incidenta drugi talas bombardera praćenih lovcima nastavio je da bombarduje grad. I opet nijedna bomba nije pala na zgradu dvora.

Napali su nas duž cele granice i sve komunikacije su bile uništene.

Već na početku vazdušnog napada naša radio-stanica je bila direktno pogođena i posle toga više nije data nijedna radio-objava. Vrhovna komanda je evakuisana u Zvornik, na Drini, i Simović mi je rekao da im se istog popodneva moram pridružiti. Međutim, dodao je da ima i "neke veoma dobre vesti". Ambasador Gavrilović je kasno sinoć poslao telegram u kome je javio da je potpisao pakt o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći sa Molotovom.

Gajio je nadu da će "velika majka Rusija" biti na našoj strani i da će odmah napasti Nemačku u znak odmazde. Što se toga tiče, bio sam veoma skeptičan i nisam mogao da se pridružim njegovom oduševljenju. Odjurio je da se sastane s generalima i članovima vlade i da organizuje njihovu evakuaciju. Mislio je kako bi bilo mudro da se vlada evakuiše u Užice, oko pedeset kilometara južno od Zvornika, rekavši: "Bilo bi bolje da deluju iz daljine kako nas ne bi ometali u našem ratovanju." Posle tog sastanka dva dana ga nisam video.

Pozvao sam telefonom predsednika vlade (generala Dušana Simovića, prim. prir) na kuću, a njegov batler mi je rekao da je njegova ekselencija u crkvi u Topčideru, gde mu se kći venčava. To me je izbezumilo. Ostavio sam poruku da mi telefonira čim se vrati. Drugim telefonom javio sam Komandi protivvazdušne odbrane da me obaveštava o događajima... Posle drugog napada došao je general Simović i sišao u naše sklonište. Dojurio je iz crkve svojoj kući, brzo se presvukao i zaputio se pravo u Beli dvor. Odmah sam mu rekao da me izvesti o svemu što zna, ali on nije znao mnogo više od mene.

Iz Beograda sam otišao automobilom. Dok smo prolazili pored Avale, okrenuo sam se i poslednji put pogledao Beograd: moj voljeni rodni grad je goreo, a stub dima dizao se u nebo tamo gde su nemački bombarderi sejali smrt i ostavljali za sobom pustoš.

Sutradan ujutru otišli smo za Han Pijesak. Nisam mogao da uspostavim vezu sa Vrhovnom komandom, ali me je Simović obavestio da će članovi komande doći kasnije. Oko šest sati dobio sam dovoljno tople vode da se okupam, kad mi je jedan od mojih ađutanata zakucao na vrata i skrenuo mi pažnju na kolonu automobila, za koju je utvrđeno da pripada Vrhovnoj komandi.

Pošto su oni bili samo u prolazu, rekao sam mu da pošalje jednog oficira da ih upita kuda su krenuli. Brzo sam se okupao i sišao. Ađutant me je obavestio da Vrhovna komanda nastavlja za Sarajevo - tako je bio naredio general Simović, jer su Nemci prešli Dunav i zauzeli Beograd.

Nastavak na Vesti-online.com...