Izvor: SrbijaDanas.com, 06.Avg.2020, 07:44

"Mama je spremila priganice, ima za sve, poslužite se... " Oluja u srcu NIKAD NE MIRUJE

Bol koji nikad ne prolazi!

Zločin koji nikada ne zastareva... "Oluja"...

Odluka je doneta... 31. jula 1995. godine na Brionima. Kažu, definisali su operaciju, "Naneti takve udarce Srbima da praktično nestanu sa ovih prostora".

Ova jedna definicija stvorila je sudbine. Teške sudbine. I bol koji nikad ne prolazi.

Nije lako pisati o "Oluji". Sve je ispričano i ispisano za skoro tri decenije. Ali, nije baš sve. Postoji još jedna priča, još jedna >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << sudbina, još jedna bol.

Crna, krupnih crnih očiju, namučena, ali nasmejana. Imala je rupicu na bradi i obrazima. Uvek je delila svoj doručak sa ostalima. Govorila je, "Mama je spremila priganice, ima za sve, poslužite se..."

Elena... Zove se kao ja. To mi je bilo uvek interesantno kao klinki, jer se niko u mom gradu nije tako zvao. Ona je dobila ime po prabaki, baš kao i ja. Izbegla je... Iz Knina. Pridružila nam se u trećem razredu osnovne škole. Bila je zrelija od nas, jasno se videlo. Muka te natera da odrasteš pre vremena. Mi nismo znali šta je "rat", možda neko iz priča roditelja. U njenim očima je bio strah. Sad vraćam film.

Tada je ona bila samo Elena iz Knina, koja svaki dan u školu donosi priganice... "Mama ih pravi" kaže, "svako jutro"... Nije rado pričala o zločinačkoj akciji Hrvata. Nije želela da se vraća, tamo... Na kuću staru, na hrvatsku zastavu, razvijenu u gotovo napušten Knin. Na oca, koji je ostao, i poginuo. A ona, mama i brat, proterani. Iz sopstvenog doma, iz kuće koji im je deda ostavio u amanet. Pričala je o drvetu jabuke u dvorištu, o kući, dvorištu, o psu, ne sećam se imena.

Bila je i u koloni... Kaže, "Bili smo u koloni, a nismo znali gde idemo". I ona čuvena "Samo hvala dragom Bogu što smo živi. Mama, brat i ja". A tata, "Njega sam čekala da se vrati kući, ali nije nikad..."

Nije se ni vratio. Elena je izgubila oca, kuću, jabuku... Izgubila je svoj san, ostala su joj sećanja, ostala je "Oluja" u duši i srcu. Nismo to tad razumeli, te 1995. godine. Bili smo deca, zbrinuta i sigurna. Ona je za nas bila još jedan učenik, koji je igrom nekog slučaja "upao" u naš razred. I prihvatli smo je. Možda zbog priganica, možda zbog crnih krupnih očiju, koje su govorile više od reči.

Ne znam gde je Elena sad, da li ponovo ima svoj dom i porodicu. Ali jedno znam, nije zaboravila svoje poreklo. Nije zaboravila zločin nad svojim ocem,  nije zaboravila ni jabuku u dvorištu. Neće nikad.

Da li Elenina mama i dalje pravi onako dobre priganice?

Vojna akcija "Oluja" ubraja se u jedno od najsurovijih etničkih čišćenja na području bivše SFRJ.  Nema preciznih podataka o žrtvama.

Rane i dalje nisu zacelile.

Hrvatska već treću deceniju slavi ovaj strašni zločin - vojnu akciju "Oluja". Hrvati kažu -veličanstvena vojna akcija, ja mislim -Zločin koji je mojim prijateljima uzeo roditelje, dom i pravo na sopstveni identitet.

Nastavak na SrbijaDanas.com...