Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 21.Feb.2020, 16:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: O promenljivosti sveta (našeg)
Dudovi čiji sam organizovani pomor kao pionir posmatrao bili su stari šezdeset ili sedamdeset godina, i kao što sam se čudio na šta liči sokak kad su svi do jednog dudovi bili povađeni, porušeni i isečeni - da bi tek poneko deblo ostalo nuzkuću, da bude umesto klupe - tako sam se, i još više, mučio da zamislim Zeleni sokak pre njegovog pošumljavanja, isplaniranog u jako lepom dvorcu.
U svim selima di sam imao roda video sam ukupno možda petnaest ili dvadeset kuća >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << pod trskom, ako ne računam sirotinjske nastambe pored groblja, krovovi su se, da li naglo da li postepeno, presvukli skoro svi u crep; Uroš Predić bio je rad da blago ukori svoje dinere i komšije iz Orlovata što se zajtra pratu kući đornuti, e, kuća pored koje veseli braćani prolaze ima krov od trske, čuo sam da im je baš bilo po volji kako su ispali: “Ala nas je potrefio, svaka mu čast!”
Orlovat koji ću ja upoznati sav je pod crepom, i već ne onakim kav što je izišo iz fabrike, nego crepom kome su sunce, kiša, sneg i vreme skinuli crveni sjaj, i podelili taj sjaj na ravne časti, možda i nisu, i mi smo imali sve pod crepom, i kuću, i kotarku, i štalu, i oborac, i kočine, jedino je šupa u koju smo uvlačili kola, oba pluga i kolečka, docnije i kosačicu marke “Melihar”, bila pokrivena slamom; nad slemenom je slama već suva, iskrzana i nekako nagorela, mada fala bogu nikad nismo goreli, iznad nje je slama iz prethodne vršidbe, na vrhu te trobojne šubare je sloj ganc nove, žute slame, koja će nadahnuti kozmetičku industriju da proizvede takvu farbu za žensku kosu, u čemu još uvek nije postignuto ono što se još onda htelo.
Ni danas ne razumem odakle je poticao i stalno na zemlju pristizao pokrjan crep, bilo ga je ne samo izakuće, di se nije znalo dal je Tomašov jel naš, nego i na sokak, kome god ustreba za šantike, ili da nacrta krug za oduzimanje zemlje, taj se samo osvrne oko sebe i spazi parče crepa, čak za to bira komadić koji na jednoj strani ima kvalitetniji špic, mora da je vetar odvršio nečiji krov, ali ne tubim da sam vidio kako neko na krovu menja crep, niti sam čuo da je kogod pao s kuće na vile koje nisu bile pravilno naslonjene nuzzid, ili u jamu sa negašenim krečom, kao u “Tutorima”, tavan nam nikad nije bio mokar, dobro, bilo je po zemlji komadića poteklih od razbijene grnčarije, od posuda iz kojih piju pačići, od saksija, krčaga, ali krhotina crepa bilo je najviše, što nauka do danas nije objasnila.
Ono što se promenilo na moje oči jesu kapije: selo je iz drvenog doba prešlo u gvozdeno doba. Drvene kapije, sve ređe farbane, poprimile su bile boju suve zemlje, čulo se kako drvo u njima krcka; koliko god puta bile otvarane i zatvarane, negdi je uvek bilo lufta, ili je negdi nešto bilo prignječeno, zvučale su kao đeram, ili kao udaljena roda, uglavnom bi neko jednog lepog dana samo skinuo drvenu kapiju, i od kovača, najčešće od Olujine - Širaj i Giga su mislim bili stariji, i držali su se kovanja ravnika, motika i potkivanja konja - bi stigla gvozdena kapija, ukrašena gore isto gvozdenim paramecijumima, puževima ili krugovima, i dok si se okrenuo, malo ko još ima drvenu kapiju, krckanje dasaka zamenjeno je zveketom metala, odjedared će sokak i avlije početi da odzvanjaju, kao u rebetiku o robiji - u zatvoru sve odzvanja, i hodnici, i rešetke, i okovi, i manjerke…
Ali. Bilo je i promena koje su izmicale svačijem oku, osim oku onog ko ne dođe deset godina. Boba Mocov je rekao da banatska sela uranjaju u zemlju, kuće su polegle, ljudi se pogurili, smanjili, burjan viši nego ikad, i zaista, kao da smo baš mi narod izabran za pokazno zanimanje, za ilustraciju biblijske dosetke, preteće takoreći poruke “od praha si sazdan, u prah ćeš se vratiti”, kav da imamo jedan basamak manje, potonuli smo do bosih članaka u prašinu, pomešali se već pomalo s njom, mada se subotom svi mijemo, i nedeljom idemo u crkvu, niko ne zna kad se to desilo, mada, bilo je i promena koje su bile upadljive: moj brat Perica očo u vojsku, sin Lazika još nije išo nogom, kad se vojni obveznik vratio, Lazika je već mogao da ga posluša: išo je sam u dućan da kupi ocu cigare.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
