Izvor: medio.rs, 02.Nov.2016, 16:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LICNI STAV Ako budem umirala od raka nadam se da to nece biti u Srbiji
Imam jedno pitanje za bilo koga iz Ministarstva zdravlja ko je voljan da odgovori - da li zaista mislite da je čovek koji je rekao "bolje sprečiti nego lečiti" bio glup?
Svaka sedma žena će oboleti od raka dojke. U mojoj bližoj porodici, dve su već obolele. Ja još nisam. Kažem "još" jer sasvim realno sagledavam upozorenje Svetske zdravstvene organizacije da će u budućnosti svaki treći čovek oboleti od neke vrtse karcinoma. Moje "još uvek" nije morbidno, kao što mi >> Pročitaj celu vest na sajtu medio.rs << često govore, već sasvim realno. Srećom, većina karcinoma nije smrtonosna ako se otkrije na vreme.
Nesrećom, živimo u Srbiji.
U Srbiji, u kojoj je lakše doći do premijera lično da mu se pojadate na probleme sa poslom, nego do lekara specijaliste koji je voljan da uradi preventivni pregled, a da za to ne morate da platite. U Srbiji, u kojoj čak i žene koje imaju dijagnostikovan karcinom čekaju MESECIMA na operaciju, jer je gužva jednostavno prevelika. U Srbiji, u kojoj imamo oko 300 kreveta na palijativnim odeljenjeima širom države. To su najtužnija odeljenja, na koja se šalju bolesnici kojima medicina više ne može da pomogne, a porodica ili nije u stanju ili ne želi da brine o njima.
Malo više od 300 kreveta. U zemlji u kojoj godišnje samo od raka dojke umre oko 1.600 žena.
Jedno snimanje, drugo snimanje i dijagnoza - karcinom pluća u trećoj fazi. Odlazi kod onkologa, koji insistira da se odmah odradi operacija. Radiolog, pak, smatra da ne treba da se radi operacija, već da treba da se nastavi za zračenjem. Boban pristaje na operaciju, radiolog se ljuti na onkologa i na Bobana jer mu "rade iza leđa" i, nakon operacije, odbija da primi Bobana. U međuvremenu, Bobanu biva sve gore.
Posle operacije, leži na intenzivnoj nezi na Kliničkom centru. Hodnik koji vodi do intenzivne nege u tom trenutku se kreči jer se bliže izbori 2016. i mora sve da se našminka za novinare i fotografe. Da se vidi kako Ministarstvo zdravlja dobro radi svoj posao. Boban dobija gušenje od isparenja od farbe i hitno traži da ga prebace u privatnu kliniku.
Srećom, Boban je imao novca da sebi do poslednjih dana plati ležanje u privatnoj klinici. Ali, ja za to novca neću imati, a verovatno nećete imati ni vi (22.000 dinara dnevno, plus pregledi). On nije morao da leži na palijativnom odeljenju, ali hiljade ljudi mora jer nema drugog izbora. Ja neću da budem među tim ljudima.
Za tri dana punim 25 godina i zakonski stičem pravo da idem na skrining za rak grlića materice besplatno (čujete li uzvuke radosti u pozadini?). Za rak dojke, ipak, moram da sačekam još nekoliko decenija da bih dobila pravo na pregled koji mi, objektivno, treba. Zato svake godine plaćam 4.500 dinara na pregled kod onkologa koji je lečio moju majku i tetku. Pa onda još 2.500 dinara na ultrazvuk dojki. Dajem isto toliko i na ginekološki pregled, jer odbijam da se pomirim sa činjenicom da moram da imam 25 godina da bih mogla da obavim kolposkopiju.
Jer ja želim da na vreme otkrijem ako nisam zdrava, kako bih na vreme mogla da se lečim. Jer sam za ove 24 godine gledala troje dragih ljudi koji umiru od raka i ne želim da prođem kao oni. Ne želim da budem odbačena od svih, da molim za ono što mi zakonom pripada, da se svakodnevno osećam kao građanin drugog reda jer umirem i da mi zdravstveni radnici to svakodnevno nabijaju na nos.
Da, umirati od raka je užasno teško. Ali umirati od raka u Srbiji je pravi horor.
.jpg)
