Izvor: Vesti-online.com, 11.Sep.2018, 05:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Karađorđe u narodnom predanju (19): Buktinja za sva vremena

Istoričar likovne umetnosti Nikola Kusovac govorio je 2002. godine u kameru Topola filma za projekat "Karađorđe i Srpska revolucija 1804 -1817" da u prvim danima revolucije verovatno ne bi bilo takvih uspeha da Karađorđe nije bio takav, eksplozivan i da su dolazili pametniji ljudi da ga malo smire, da ga malo spuste na zemlju.

- Ne treba nikada zaboraviti da tu stiže i Dositej Obradović, koji je bio racionalna, zdrava ličnost, a ne emotivna. Dositej dolazi u najcrnje vreme >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << u Karađorđevu Srbiju da je prosvećuje. Znao je on da bez pameti se ne može dalje ići. Znao je Dositej da Srbiji treba dati ono što joj je vekovima uskraćivano. Turci su znali najveću političku tajnu, kad uzmeš ljudima državu, uzmi im pamet, i onda ćeš napraviti raju, kad napraviš raju, ona... ona ne pravi istoriju, ona tuži istoriju. Dakle, prvi čovek koji je prekinuo tu liniju bio je Karađorđe, i nikakvo čudo da Dositej dolazi, jer očigledno saučestsvuje sa Karađorđem i zna tajnu - da usadi pamet narodu. E sad, Karađorđu je ponekad manjkalo pameti, i to su ti trenuci u kojima je revolucija pobeđivala političara.

- Kod Crnog Đorđa je to bilo, može biti i više nego što treba, ali ne bi ostavilo onako duboki trag, ni silno seme kako bi ostavilo da je bilo veće... Da je bilo možda političkije i pragmatičnije, pitanje je, da li bi u istoriji srpskog naroda bila takva silna buktinja, tako da je ona postala upaljena vatra, to je ona žiška koja u svakom času može da voskresne Vožda, državu itd.

- Mi živimo u vreme kad nam država nije baš sasvim jasna, granice ne znamo gde su, mnogo što danas je u znaku pitanja. Negde će se morati ponovo ta žižka upaliti, ali ne možete paliti, kad treba nešto zapaliti, ako nemate Karađorđa, to je jasno. E, sad je jasno, pošto imamo i drugo nasleđe u našoj istoriji, onaj koji je došao, posle njega, koji je znao i na drugi racionalan, pragmatičan način da radi, mislim na kneza Miloša, treba sad to da spajamo u jedno i da dobijemo pravu ličnost. Ako nemamo avers Karađorđa, a revers Miloša, rđavo nam se piše. Samo onda kada imamo avers i revers od ove dve ličnosti njihovog iskustva imamo nade da preživimo i opstanemo kao narod.

Karađorđe u narodnom predanju

- Ne može se o Karađorđu govoriti, a da nosite gomilu emocija. Tačno onakav kakav je on bio, znate, zamislite taj trenutak kada on kažnjava najbližeg svoga. Dići ruku na svoje najbliže, a naći za to opravdanje, nalazi se za to opravdanje, čak i da su podmetnute te priče, jer neki to neće da iskažu ili kako god hoćete, pitanje brata i oca.

- Pitanje brata je da bi se revolucionarna čistota sačuvala, jer pred revolucionarnim sudom svi smo jednaki, nema braće, nema milosti. Kad je otac u pitanju to je trenutak druge dileme - bolje je nego da te zlotvori muče. To su neke dve stranice dileme, takve dileme tipične za Balkan, ali od vremena Aristotela naovamo i od vremena velikih majstora tragedije. Tragedije, to su antička pitanja. Za mene je, i moj doživljaj, upravo kao da imamo mitskog - antičkog heroja.

- Takav je moj odnos prema Karađorđu, ja mislim da nije on samo gorostas, kakvog ga opisuju, visok, pa takav kakav jeste, oštar, eksplozivan pa "Po duši te tvojoj" isti čas. Između onoga što kaže i čini nema, ne broji se, nema tri, nema deset - isti čas, odmah, pravo u prsa.

- Mada je, znamo, imao racionalnih vremena, imao je dobru vojsku, morao je dobar vojskovođa da bude. Nekoliko je puta sa velikom razlikom - sa nemoćnom vojskom tukao vrlo moćnu i organizovanu tursku soldatesku. Sa svima onima koji su trčali iz okoline da pripomažu ostacima razbijene vojske turske. Znao je dobro da vodi bitke, to se ne može (bez dobrog, racionalnog procenjivanja).

- Ja ga verovatno vidim u tim romantičarskim crno-belim sukobima, on u meni zrači, to je upaljena vatra. Ne mogu o Karađorđu da mislim kao istoričar, po pravilu, kad o njemu pišem, trudim se da, ne daj bože, preovlada u meni ono što gori.

- U likovnoj umetnosti toga doba, jasno je da je pod brojem jedan Karađorđe, ali taj broj jedan nije Borovikovski, nego po Borovikovskom napravljen Karađorđev portret Uroša Kneževića. Knežević, koji je rođen 1811. godine je dobio zadatak, a umro 1876. naslikao je sve vojvode i sve koji su činili Sovjet. Naslikao je Janićija Đurića... pa do onih, malo divljijih Hajduk Veljka.

Likovnu umetnost, u doba Prvog srpskog ustanka, Kusovac deli u tri segmenta uoči ustanka ili revolucije, u vreme revolucije i neposredno potom, ili čak i nešto kasnije:

- U vreme Karađorđa, mora se kao važno pomenuti ono što Srbi stvaraju u Vojvodini - to je živahno i dobro i uklapa se u neke tokove evropskog slikarstva tog doba. Ono što se događa posle odjek je onoga što su Srbi prekosavski radili i stvarali. Dovoljno je reći, samo da je jedna od glavnih ličnosti slikarstva tog doba

- Todor Stevanović Gologlavac, koji u sebi i sa sobom donosi u narod ono što je naučio u Sremskim Karlovcima i tako stvara na području Beogradskog pašaluka, gde će biti glavna scena ustanka. Vrlo važne ličnosti koje ostavljaju tragove kulture tog doba su - Hadži Ruvim, sa veoma značajnim ostvarenjima i svedočenjima, pa, vojvoda Petar Moler Nikolajević, koji će se uključiti u samu revoluciju i slikati u Topoli. On je, dakle, jedna od najznačajnijih figura Karađorđevog doba i neposredni svedok. Ono što je on mogao da napravi to je jedino svedočenje, i jedino pravo svedočenje. Treba pomenuti još nekoliko slikara ikonografa, koji su oslikavali obnovljene crkve, npr. u Topoli. Uz vojvodu Molera, to je radio Janko Mihajlović i još neki.

Nastavak na Vesti-online.com...