Izvor: Vesti-online.com, 01.Sep.2018, 00:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Karađorđe u narodnom predanju (11): Mobilizacija po vašarima

Vožd sakupljao vojsku po saborima jer je, kako poručuje narodna pesma, dogorelo do nokata, priča etnolog Dragomir Antonić

Etnolog Dragomir Antonić govorio je u knjizi "Kazivanja i filmovi o heroju topolskome" da je srpsko društvo na početku 19. veka bilo patrijarhalno i da je Karađorđe kao predstavnik tog društva sva znanja i sve obrazovanje stekao iz tih osnovnih postulata. Znači, vaspitao se na tradiciji, na običajima, i uopšte bio je predstavnik onog vremena i onog >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << načina života svojstvenog tom vremenu. A kako je taj život izgledao:

- Taj svakodnevni život, s početka 19. veka, odgovarao je celokupnom balkanskom okruženju, to je, znači, prevashodno jedna seoska zajednica s jakim porodičnim zadrugama u toj organizaciji porodičnog života, gde se znala uloga svakoga pojedinca. Znači, znalo se ko je domaćin, znalo se ko je reduša, znala se obaveza svakog pojedinca. Iz te porodične strukture i takvog načina života proistekla je, praktično, kasnije i celokupna organizacija pokreta koji je Karađorđe vodio.

Darivanje reduše

- Kad čitate zapise o Voždu koje je pisao Milan Đ. Milićević i kad slušate priče koje su zabeležene kao narodne, vidite da Karađorđe uvek govori o nekim starim običajima, o tradiciji, pozivajući se na tradiciju i pridržavajući se tih osnovnih postulata i pravila, odnosno moralnih i običajnih normi koje su u to vreme postojale. Jedna od lepih priča jeste ona o darivanju sofre. To je nešto što i danas na početku 21. veka može biti vrlo aktuelno i, kako bih rekao, vrlo moderno. O čemu se tu radi? Karađorđe sa svojim doglavnicima, ili sa svojom pratnjom, obilazi često sela. Morao je da svrati negde na ručak. Tada on, kaže, pozivajući se na jedan stari običaj: "Kad dođete kod domaćina i kada se završi ručak, uvek se treba darivati sofra, uvek treba darivati neki novčić, ostaviti neku sumu."

- Ali, šta je tu interesantno? Ta suma, taj dar ne pripada domaćinu, starešini zadruge, iako je tada sve pripadalo starešini zadruge - već onoj reduši... reduši i onoj ženskoj čeljadi koja je pripremila taj ručak. Mi tu već nailazimo na najmoderniji današnji običaj: Otišli ste negde, nema motela, nema kafana, onoliko koliko ste zadovoljni, toliko ste platili. To se danas smatra najmodernijim, a Karađorđe to naziva jednim starim običajem. Iz toga se vidi koliko on poštuje tradiciju.

- Karađorđeva Srbija u stvari je Srbija u ratu. To je borba Srbije za oslobođenje. Kako je Karađorđe sakupljao vojsku? Sakupljao je vojsku jednostavno na skupovima, na vašarima, tamo gde se narod okupljao jer on nije mogao objavljivati pozive, na primer, u dnevnoj štampi, pa posle sakupljati vojsku. Jednostavno, što kaže narodna pesma, dogorelo je do nokata. Ta vojska je uvek bila narodna vojska i o njoj je brinuo svaki pojedinac. Nije to bio odred za vojsku, pa sad očekujete da vam neki intendant sve da - i opremu, i pušku i hranu.

Karađorđe u narodnom predanju

Borbeni idealista

Psiholog Žarko Trebješanin besedio je, u istoj knjizi, da u svakom narodu ima svega nekoliko velikih, istorijskih ličnosti i kultnih junaka:

- Jedan od takvih kultnih junaka je Karađorđe, koji je ne samo značajna i velika istorijska ličnost nego je i onaj pravi mitski junak. Njega krase prave osobine mitskih junaka, dakle, on je izuzetno hrabar, istrajan, čovek snažne volje, pravdoljubiv, slobodoljubiv, nepotkupljiv, čovek koji ume da se neustrašivo bori za postojanje svojih ideja.

- Naravno, Karađorđe ima i onu svoju tamnu stranu, ono što bismo nazvali senkom. Poznato je da je on bio kao čovek izuzetno plahovit, impulsivan, prek, surov, često i nepravedan u svojim postupcima. Međutim, mislim da nije nikako slučajno da je upravo takav čovek izabran za Vožda, dakle, za vođu Srpske revolucije, vođu Prvog srpskog ustanka. Odmah na početku 1804. godine, on je rekao ustanicima, kada su ga birali, da je on prek, i plah čovek, a odgovor je bio: Upravo takav nam i treba.

- Ratovalo se o svom kruvu i svom ruvu. Znači, tu se opet vidi nastavak tradicije. Nije ta vojska bila obučena, uniformisana, što bi se reklo, nego je svako što je imao najbolje nosio iz kuće i praktično nastala je jedna, što bi se reklo, opštenarodna odbrana, kao jedini način da se tako suprotstavi ogromnoj turskoj sili na Balkanu - veli Antonić.

- Dakle, ljudi su osetili tada da je za revoluciju neophodan čovek koji ume brzo da odlučuje, brzo da misli, i koji je zaista onaj harizmatski vođa koga će ljudi bespogovorno slušati. Karađorđe je bio upravo takav i otuda je i dobio upravo titulu Vožda. On je po svojoj prirodi, po svom karakteru, zapravo, najizrazitiji, jedan od najboljih predstavnika dinarskog tipa.

To je i Cvijić uočio i rekao da je to u njegovo vreme, a svakako i u mnoga druga vremena, to čovek koji je zaista najbolji i najizraženiji predstavnik ličnosti - odlikuje se idealizmom, borben je, violentan, teži, radi, i ima nacionalno osećanje.

- Dakle, takav čovek je i mogao da bude vođa takvog ustanka. Poznato je da je u tim kriznim, prelomnim vremenima, pogotovo u vremenima buna i revolucija - jedino efikasan vođa može biti autokratski vođa. Znači, vođa koji sam donosi odluke, koji se mnogo ne savetuje i koji brzo odlučuje. To je, naravno, uvek kada je u pitanju pobeda, kada je u pitanju komandovanje, i kada je potrebna bespogovorna disciplina i poslušnost.

Nastavak na Vesti-online.com...