Izvor: Vaseljenska TV, 06.Dec.2013, 13:31

Kako je ubijen Nebojša Krstić

Pre dvanaest godina u oči praznika Vavedenje, zbog svoje vere u Gospoda i u Srbstvo, ubijen je Nebojša Krstić, osnivač otačanstvenog pokreta Obraz. On je bio jedna od prvih žrtava evrounijatskog režima u Beogradu, jer se svom snagom borio protiv globalističkog zla i jer je svom dušom verovao u vaskrsnuće Srbije na kojoj će počivati Božiji blagoslov. – uredništvo
Poslednji dan svog života Nebojša Krstić proveo je u Niškoj Banji, nadomak rodnog grada. Oko podneva je na sastanku sa opštinskim čelnicima (iz redova DS). Sadržaj razgovora nije nam poznat. Posle sastanka Nebojša Krstić ostaje, sve do uveče, u Banji. Bilo je to uobičajeno za njega kad se nađe u toj dragoj varoši kraj Niša, gde je imao mnogo prijatelja. I tog dana ručao je u restoranu sa njima i zadržao se u dugim razgovorima.
Iz restorana je tokom popodneva pozvao svog dugogodišnjeg bliskog prijatelja Milana Živkovića da im se pridruži. Uveče se rastaje sa banjskim prijateljima i sa Živkovićem odlazi u Niš, u jedan riblji restoran (bilo je vreme posta) na večeru. Po svoj prilici, tu im se pridružuje Spomenka Đurić. Oko 20 sati tog poslednjeg dana svog života njih troje su na večeri u ribljem restoranu u Nišu. Milan Živković obaveštava osoblje restorana da će sutradan tu za Nebojšu i još desetak ljudi prirediti ručak. (Nebojša je sutradan popodne, posle ručka, trebalo da krene natrag u Beograd.) Oko 22 sata, po svoj prilici, izašli su iz restorana. Zašto su se, umesto kućama, kako su planirali, uputili auto-putem ka Leskovcu? Da li ih je neko pozvao na hitno viđenje negde na autoputu, odnosno „zakazao im poslednji sastanak”?
Ako je to bio neko poznat i naizgled od poverenja, toliko da se na kasni susret sa njim na auto-putu može povesti i jedna žena, ko bi to mogao biti? Ako nije bio dovoljno poznat, dakle bez prethodno izgrađenog odnosa poverenja, zašto su krenuli tako kasno, iznenada promenivši odluku, i to još sa jednom damom? Pouzdano je jedino da već oko 22.30 mobilni telefon Nebojše Krstića više nije bio dostupan. I da nikada više neće biti. Prema docnijoj zvaničnoj verziji, u 22.50 dogodiće se fatalna saobraćajna nesreća, a Nebojša Krstić preminuće u 23.30. Njegova porodica biće o tome obaveštena, i to nezvanično, tek sutradan oko 10 sati. Tu načas napuštamo teren strogo dokazivih činjenica.
Fantomski pratioci
Oblačno i prohladno veče uoči Vavedenja Presvete Bogorodice, prve godine u novom milenijumu. Bez padavina, bez magle. Nešto posle 22 sata, „škoda oktavija” prištinskih registarskih tablica odmicala je drumom od Niša ka Leskovcu. (Taj automobil Milan Živković je kupio od svog bliskog rođaka Dragoljuba Dobrića – nekada policajca u Kosovu Polju, u vreme ovog dešavanja već jednog od najviših funkcionera niške policije – i nikada vlasništvo nad vozilom nije preveo na sebe.) Vozi dvadesetosmogodišnji Živković, na mestu suvozača je Nebojša Krstić, na zadnjem sedištu Spomenka Đurić.
Drum je ravan, širok 10 metara, tri trake u jednom smeru. Možemo pretpostaviti da se razgovaralo o iznenada zakazanom sastanku, za nas zagonetnom. Ili je, u skladu sa duhom čiste radosti koji je Nebojša širio oko sebe, sve okrenuto na smeh i vedrinu. Petnaestak minuta vožnje od Niša. Tu se priča račva u nekoliko mogućih verzija.
Verzija prva: Kod obližnje benzinske pumpe zaustavlja ih policija, legitimiše, kontroliše da li poseduju oružje, pregleda gepek. Detaljno. Nisu našli ništa, jer ni Živković ni Krstić ne samo da nisu nosili, nego nisu nikada ni imali nikakvo oružje. Nedaleko, grupa policajaca, već na prvi pogled čudnih po nečemu, pretače nekakvo gorivo. „Oktavija” kreće dalje, ali slutimo odnekud da se u njene putnike uvlači neobičan nemir.
Nisu više sigurni da je to bila dobra odluka. U retrovizoru se najedanput, odnekud, pojavljuje taj čudni automobil koji se približavao velikom brzinom. Milan Živković se pomerio malo udesno, ka zaustavnoj traci, da bi omogućio još širi prolaz onima iza. Ali fantomski automobil zatamnjenih stakala je vić tik uz njih i nekoliko desetina metara idu naporedo. Iza crnih stakala, gotovo materijalizovano i opipljivo, izbija onaj prastari pogled Ništitelja. Kroz čije oči? Osetili su prvi udar u leva vrata. „Oktavija” se opasno zanosi, kao u nekom zlokobnom drumskom plesu. Živković pokušava da prikoči i naglom promenom brzine „otkači” fantomskog pratioca, ali on je još tu, naporedo s levim vratima. Novi udar, pa još jedan. Živković naglo dodaje gas, motor urla.
Pokušaj čupanja. Fantom je, međutim, opet tu. Demonski hladno kontroliše situaciju, uvežbano iznova hvata ritam, kratko vreba i brzo opet napada. Ovo više nije udar, nego guranje ka ivici puta, ka onoj liniji do koje dopire svetlo i iza koje zjapi tama. „Oktavija” nestaje sa kolovoza u mrak. Čuje se grebanje rastinja po karoseriji, struganje o zemlju, manji udar. Živković brzo uspeva da vrati automobil na kolovoz, ali gubi kontrolu nad njim. Automobil se zanosi, okreće i zaustavlja uz metalnu ogradu na sredini auto-puta. Nastavak napada je još uvežbaniji. Munjevit.
Četvorica ih je, sa fantomkama, peti ostaje za volanom, iza zatamnjenih stakala. Reflektor uperen u oči ljudi u „oktaviji”. Napadači nisu očekivali otpor. Poverovali su svojevremenom donosiocu priče da „Obraz” čini „grupa nadobudnih, cmoljavih pravoslavnih intelektualaca i gomila zavedenih klinaca”. A otpor je, uprkos nepovoljnim okolnostima i neravnopravnosti borbe, bio jak. Putnici iz „oktavije” uspeli su da izađu iz automobila. Spomenka Đurić, koja je verovatno počela da vrišti, dobija jak udarac i pada na tlo iza automobila; gubi svest. Na Nebojšu Krstića i Milana Živkovića ostaju po dvojica. Nebojša, stari sveborac, pod borbom pokušava da uzmakne ka silueti neke kuće u tami, Milan Živković natrag, u pravcu iz kojeg su došli. Fantomi vade oružje i pucaju. Šta je to? Mali kalibar?
Igle sa otrovom koji brzo deluje, poput onih kojima se uspavljuju tigrovi? Milana Živkovića smrtonosna ruka ili hitac stiže pedeset metara iza automobila. Nebojša najpre pada na kolena, namah netremice gleda svoje ubice, te proreze za oči iza kojih pulsira hladno zlo, zatim se polako okreće na drugu stranu. Zašto sada koriste štangle?Slatki ponor, telo kao da naglo gubi težinu, čuju se anđeoski horovi. Da li je u njegovim očima prominula i zgasla neverica? Da li ih je prepoznao?
Da li im je nešto rekao? Da li je pomislio kako odlazi bez poslednje ispovesti i bez pričešća (toliko puta je u sebi, pred ikonom Presvete Bogorodice čijem se sutrašnjem prazniku radovao, izgovorio molitvu da ga takva smrt mimoiđe)? Dvojica napadača, držeći ga za noge, dovlače beć beživotno telo Nebojše krstića i postavljaju ga ponovo na sedište suvozača. „Završavajte, primiče nam se gužva!” upozorava glas onoga koji je ostao u fantomskom automobilu. Četvorica ubica se povlače, ostavljaju telo Milana Živkovića pedesetak metara dalje i besvesnu Spomenku Đurić neposredno iza automobila. Van trake svetlosti koju prosecaju retki automobili vozeći kroz noć. U prisustvu vlasti?
Verzija druga: Kada je „oktavija” prošla policijsku kontrolu kod benzinske pumpe, nedaleko odatle, kod napuštenog restorana „Jadran” i kontroverznog postrojenja za pravljenje betona, u visini naselja Pukovac, put je preprečen ogromnim šleperom punim šljunka. Policajci sa pumpe, pravi ili kamuflirani, oni koji su pretakali gorivo i ništa nisu videli ni čuli, javili su da se „ptice primiču kavezu”. Oni ostaju na pumpi da zaustave i zadrže svako vozilo koje u tom pravcu krene dok se posao ne obavi. „Oktavija” se zaustavlja pred preprečenim šleperom, Krstić i Živković izlaze da vide o čemu se radi… Nikada se više nisu javili na mobilni telefon.
Verzija treća: Obe prethodne verzije, suviše komplikovane, nerealne su. To kažu oni koji, ne bez iskustva, stoje iza treće verzije. Rad smrti po pravilu je vrlo jednostavan. Nema viška poteza, nema gubljenja vremena. Postupci su kratki, nije to Xolivud. Dakle: policajci, pravi ili lažni, nedaleko od benzinske pumpe na zapustelom auto-putu od Niša prema Leskovcu zaustavljaju rečenu „škodu oktaviju”. Zahtevaju od putnika da izađu, zbog kontrole i pretresa. Okreću ih licem prema automobilu, zatim im na usta i nos, uz snažan pritisak, stavljaju omamljujuće maramice. Tela omamljenih na brzinu ubacuju u kombi i voze još napred, do betonjerke i sablasno napuštene kuće u kojoj je nekada bio restoran „Jadran”.
„Oktavija” je namerno oštećena i ostavljena nasred puta. Vrata su isečena, tobože prilikom oslobađanja povređenih. Tela koja iznose iz kombija više nisu omamljena nego beživotna. Ženu, koja je lakša, odnose i spuštaju na zemlju iza slupanog automobila. Telo Nebojše Krstića polažu na leđa i vuku dvadesetak metara do automobila (što ukazuje na to da su zaduženje da isceniraju udes dobili dvojica, najviše trojica zločinaca).
Istraga koja skriva
Zašto su ove rekonstrukcije samo u domenu pretpostavki? Zato što zvanična istraga praktično nije ozbiljno ni vođena, odnosno vođena je tako da sakrije, a ne da otkrije šta se desilo. „Činjenica da je napravljeno nekoliko prilično loših fotografija mesta tragičnog događaja i nekoliko loših fotografija Nebojše, Milana Živkovića i automobila ne mogu se nazvati istragom. Upravo zbog toga, da li namerno ili slučajno, napravljen je niz propusta. Iz zapisnika o uviđaju ni danas se ne može pouzdano utvrditi kako je došlo do saobraćajne nesreće niti su se javni tužilac i istražni sudija imalo potrudili da daju ikakav ozbiljan odgovor.
Upravo zbog toga mi smo po dobijanju famoznog zapisnika o uviđaju angažovali veštaka koji nam je na osnovu analize mesta događaja, uslova puta, stanja vozila posle nesreće i položaja nastradalih dao rekonstrukciju udesa”, kaže advokat Mirjana Kuzmanović, supruga počivšeg Nebojše Krstića. „Veštak je izričito konstatovao da prevrtanje, što je zvanična verzija, niukoliko nije moglo da bude uzrok nesreće.
Automobil je po svemu sudeći namerno skrenut/gurnut sa puta, na šta ukazuje sam izgled vozila koje nije pretrpelo čeoni udar, već su najveća oštećenja na levom boku (sa vozačeve strane). Takođe, tragovi ukazuju da je pokojni Milan čas kočio, čas ubrzavao, kao da se sa nekim trkao ili, još tačnije, kao da je pokušavao da od nekoga pobegne. Položaj u kome su se nalazili Nebojša, Milan Živković i Spomenka Đurić, onako kako to opisuju zapisnik o uviđaju, fotografije i izjave očevidaca, ukazuju na to da uzrok njihove smrti nikako nije mogla biti puka saobraćajna nesreća, ili bar ne samo ona.”
Prema raspoloživim podacima čak i u šturim materijalima zvanične istrage, apsolutno je isključeno da je Krstić u trenutku smrti bio u automobilu, iako je zvanična verzija da je pronađen u vozilu na mestu suvozača. Uzrok njegove smrti je, prema citiranom nalazu obducenta, „kontinuiran pritisak na grudni koš”. Na fotografijama načinjenim prilikom uviđaja jasno se vidi da je ispred njega prazan prostor, neoštećena komandna tabla automobila i da ga ništa ne pritiska. Obdukcioni nelaz, sa fotografijama napravljenim prilikom obdukcije, u međuvremenu je nestao iz sudskog dosijea.
„Greškom”. Jedini preostali primerak nalazi se na Sudskoj medicini u Nišu, ali ni dve godine posle događaja, uprkos nizu urgencija, taj primerak nije prosleđen sudu i tužilaštvu, navodi Mirjana Kuzmanović. Uvidom u dokumentaciju suda ispostavilo se da predmet čak nije ni zaveden u službeni upisnik.
Zamenik javnog tužioca uopšteno navodi da je uzrok smrti saobraćajna nesreća, a uzrok saobraćajne nesreće prevrtanje automobila. Dokaza o prevrtanju, međutim, nema. Naprotiv, postoje ozbiljni dokazi da nikakvog prevrtanja nije bilo. Temeljno službeno veštačenje automobila nije rađeno. Štaviše, samo nekoliko dana posle tragedije automobil je, u čudnoj hitnji, prodat. Iako se bez obdukcionog nalaza ne može valjano utvrditi uzrok smrti, iako se bez precizne rekonstrukcije ne može utvrditi stvarni uzrok navodnog saobraćajnog udesa, to nije smetalo zameniku javnog tužioca da samo dva meseca nakon nesreće utvrdi da „nema mesta pokretanju krivičnog postupka”.
Nije se zamenik javnog tužioca obazirao ni na brojne nelogičnosti u zvaničnoj verziji događaja, nije se mnogo trudio ni da on sam zvuči logično. Nije se pokolebao ni docnije kad je istražni sudija Radomir Vujačić (koji je potpisao simulaciju istrage u slučaju smrti Krstića, Živkovića i docnije Đurićeve) suspendovan u Leskovcu i protiv njega vođena istraga zbog falsifikovanja službenih podataka i veza sa onima koji su bili na udaru u vreme „Sablje”. Nisu ga prenuli ni jasni tragovi borbe na mestu događaja. Nije mu smetalo ni to što u predmetu nije imao izjavu povređene Spomenke Đurić, smeštene u niškoj bolnici.
Izgleda da „istražiteljima” nije ni bio cilj da uzmu njenu dragocenu izjavu, nego da spreče ma koga drugog da to učini. I porodica Nebojše Krstića bila je sprečena da sa njom stupi u kontakt. (Spomenka Đurić, zvanično, podlegla je povredama 33 dana nakon nesreće, i to tek pošto je prebačena u Beograd, na nastavak lečenja.) Začuđujući je i podatak da je porodica Nebojše Krstića obaveštena o nesreći samo posredno, i to sutradan u 10 sati pre podne, kada je obdukcija već bila završena.
Takođe, niko nije zvanično od porodice zatražio saglasnost da se obdukcija radi, niti je objasnio razloge zbog kojih se obdukcija preduzima. I lične stvari Nebojše Krstića vraćene su porodici nezvanično, preko posrednika, bez zapisnika i potvrde. Kožne rukavice Nebojše Krstića nikada nisu vraćene. Izneta je poluslužbena pretpostavka da su ostale negde na putu i da nisu nađene. Kako – ako je Nebojša Krstić, prema tvrdnji istrage, ostao u automobilu i preminuo na mestu suvozača?Istraga je navodno utvrdila da je Milan Živković ispao iz automobila prilikom udesa i da je nađen 50 metara iza.
Pouzdano je utvrđeno, međutim, da su vrata prilikom navodnog udesa ostala zatvorena i da kroz šoferšajbnu nije mogao ispasti, jer čeonog udara, to tvrdi i zvanična istraga, nije bilo.Niko, ni zvanično ni nezvanično, nije objasnio činjenicu da se potpuno ispravni vazdušni jastuci u „oktaviji” nisu aktivirali, a tvrdi se da je Nebojša Krstić preminuo na mestu suvozača „usled kontinuiranog pritiska na grudi”.Nakon pregleda i veštačenja kartice mobilnog telefona, policija nije navela od koga je Nebojša Krstić primio poslednje telefonske pozive u životu, ili koga je sam zvao.
Ponavljamo, pouzdano se zna da je od 22.30 kobnog dana, iako je mesto događaja pokriveno punim signalom mobilne telefonije, broj Nebojše Krstića bio „nedostupan”.„Nebojšu sam videla u mrtvačnici, al ija nisam stručnjak, niti su mi omogućili da ga pregledam”, kaže advokat Mirjana Kuzmanović, supruga pokojnog Nebojše Krstića. „Obukla su ga službena lica u mrtvačnici, a ne najbliža familija. Primetila sam da mu desna noga u donjem delu potkolenice stoji neprirodno, kao da je bila polomljena. Nismo nikako mogli tu nogu da ispravimo, uvek je išla ka unutra. Takođe, detaljno sam u mrtvačnici pregledala njegovu odeću. Bila je u takvom stanju da je apsolutno isključeno da je nastradao u automobilu (na mestu suvozača). Nebojša je nosio američke farmerke (kupuju se u prodavnicama vojne opreme), zimske i izuzetno čvrste. Te pantalone su bile isečene, pocepane sa strane, kao da je vučen po putu. Imao je novu kožnu jaknu; ona je bila na leđima sva kao izgužvana, sa vidljivim tragovima nalik na krv. I po jakni se moglo zaključiti da je Nebojša vučen po putu.”
Zagonetan Solanin operativac
Otačastveni pokret „Obraz”, koji je osnovao i predvodio Nebojša Krstić, zasnovan je na svetosavskom nacionalizmu, pravoslavnoj filosofiji života, na najboljim tradicijama evropske duhovne desnice i drevnom otadžbinskom zavetu. Vođen je njegoševskim visinama i dubinama reči Svetog vladike Nikolaja Žičkog. Odlikuje ga moralna (ne: moralistička) strogost prema sebi i drugima, beskompromisna borba za srpsku ideju i nacionalni interes. Krajem devedesetih „Obraz” je naglo jačao, a na prelazu u novi milenijum, naročito posle 5. oktobra 2000, za mnoge neočekivano izrasta u bitnu instituciju nacionalnog i političkog života.
U nizu kritičnih situacija ispostavilo se da je „Obraz” jedina nacionalna organizacija s dovoljno hrabrosti i organizovanosti da izađe na crtu nekim subverzivnim parapolitičkim grupacijama, naročito onim finansiranim iz inostranstva i poznatim po antisrpskom delovanju. Zna se da je upravo „Obraz”, zvanično obezbeđujući Skupštinu Udruženja književnika Srbije, sprečio mondijalistički revolucionarni „krizni štab” da preuzme ovu važnu nacionalnu instituciju. Za „Obraz” se vezuje i sprečavanje javne blasfemije, odnosno cinične provokacije, u formi „velike gej-parade” u najstrožem centru srpske prestonice.
Zna se, takođe, da institucijama uz koje je stajao „Obraz”, „Otpor” sa svim svojim instruktorima i trenerima i konsultantima nije smeo ni da primiriše.„Znalci smatraju da je osnovni greh Nebojše Krstića – o čemu govori i njegovo ime – to što se, u vreme kada je postrevolucionarni sistem ustrojavan na strahu, nije bojao”, piše Miloš Anđelić, u dosad možda najboljem tekstu napisanom o smrti Nebojše Krstića, pod naslovom Ubistvo s predumišljajem.
„Kada su se mnogi razbežali (plašeći se poistovećenja svoga srpstva sa Miloševićevim ili bilo kojim drugim režimom), kada su se odrekli svojih snova i uverenja, izvršili „plastičnu operaciju ličnosti”, Nebojša Krstićć je hrabro gazio svojim putem. Nisu ga interesovale mode, kalkulacije, „dilovi”. Od početka do kraja, sledeći Svetog vladiku Nikolaja Velimirovića, tražio je, politiku sa poštenjem, školu sa verom, vojsku s rodoljubljem i državu s Božjim blagoslovom”.
U razdoblju ideološkog terora denacifikatora, on je znalački predvodio svoj pokret zasnovan na svetosavskom nacionalizmu i, prema svim pokazateljima, naglo sticao veliki broj novih pristalica…”Da l ije sve to bilo uočeno? Da li su centri moći želeli Krstića za sagovornika, da li su mu stavljali na sto političke i druge ponude? Da li je opominjan da takvo jačanje izvorne i iskonske duhovne desnice u Srbiji „ne može biti po volji Guverneru”?
„Jedan od glavnih pravaca u istrazi vodi sigurno van granica naše zemlje”, otvoreno je još jesenas izjavio potpredsednik „Obraza” Nenad Jovanović. „Dokaz za to je činjenica da je samo mesec dana pre ubistva Krstić bio na informativnom razgovoru u Beogradu sa izaslanikom Xavijera Solane, izvesnim Xenrikom Lundenom. Taj čovek je u Srbiji poznat kao najpouzdaniji Solanin operativac, što mu piše i na vizit-karti.
Nebojša je najbližim saradnicima rekao šta mu je Lunden nudio i zbog čega mu je pretio.”Nebojša Krstić je likvidiran iz političkih razloga, dodao je Jovanović. Neoprezno bi bilo uperiti prstom u bilo koga, čak i u one koji su tokom „Sablje” osumnjičeni. Ali, veli, zna se ko je obavljao te poslove i za Miloševićev i za DOS-ov režim. Izgleda da je postojala i međunarodna klijentela.
Pavle Božić / Komentar.rs
The post Kako je ubijen Nebojša Krstić appeared first on Vaseljenska TV.

Nastavak na Vaseljenska TV...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Vaseljenska TV. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Vaseljenska TV. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.