Izvor: RTS, 31.Okt.2019, 08:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada bi zagađenje moglo da postane opasno kao promaja
Legenda kaže da su se tri Srbina dogovorila oko jedne stvari. Nije baš da je to bilo bez mnogo buke, ali su se jednom za svagda dogovorili oko toga da bi od promaje trebalo usaditi strah od malih nogu. Strujanje vazduha izazvano otvaranjem dva ili više prozora na suprotnim stranama stanova ili kuća u prevodu glasi "opšti konsenzus". Da li bi i PM-10 čestice mogle da "postanu promaja", pitanje je na koje bi odgovor možda trebalo tražiti i u tome koliko zaista svako od nas radi za >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << životnu sredinu.
Kada mi je pre nekoliko dana neko postavio pitanje šta sam ja konkretno učinio za životnu sredinu, zastao sam da razmislim par trenutaka. Na prvu nisam mogao da se setim šta je to što aktivno radim da makar dodatno ne uništavam sredinu u kojoj živim.
Retko koristim papir i olovku, mada je to više stvar trenutka u kome živimo, a ne svesni odabir oruđa za pisanje.
Međutim, veliko je pitanje, čak i da ih obilato koristim, koliko baš tim iznuđenim potezom mogu stabala da spasim. Ne puno, svakako.
Druga stvar na koju sam pomislio je da ne bacam opuške kroz prozor, ne bacam kese i otpatke van za to predviđenog mesta. Međutim, ne sortiram otpad, nego kad god zatreba otvorim kontejner ispred zgrade i bacim kesu. Doduše, to je i elementarna civilizacijska tekovina.
Treće stvari, iskreno, ne bih mogao da se setim.
Sa druge strane, plastika je sastavni deo mog života. Iako "deklarativno" nosim ceger, u radnji obično tražim dve kese. To je prosek za jednu kupovinu.
Naručujem iz Kine najraznoraznije plastične stvari koje sa sve poštarinom koštaju manje od jednog dolara, i mnoge od njih nikad ne iskoristim. Te stvari su, takođe, upakovane u neku kesu.
Kesa je, hteo to da priznam ili ne, jedna od ključnih reči svakodnevice. Iz nekog razloga koji sebi i ukućanima nisam uspeo da objasnim imam ih u svim farmericama, jaknama i džepovima trenerki.
Isključi motor, pojačaj muziku
Uprkos tome što na nekim tablama iznad semafora u glavnom gradu stoji natpis: "Misli o vazduhu pre nego što ga ugledaš", uz apel da se isključi motor, to retko radim.
Nisam stekao utisak ni da drugi vozači koji čekaju tu nanosekundu da se oglase trubom, gase motor, ne bi li spasili malo kiseonika.
Nije ništa teško, samo je neobično i to, uz prekore suvozača, često opravdavam prilično banalnim razlozima.
Pitanje je, čini se, koliko smo daleko od neke vrste kolektivnog dogovora o tome šta je činiti? I zašto su obične stvari neobične, makar iz moje perspektive.
Bertold Breht je koristio efekat oneobičavanja (V-Effekt - efekat začudnosti, oneobičavanja ili otuđenja), spajajići obično, kao predstava i neobično - kao učestvovanje publike u predstavi. To je onaj momenat u kome publika prepoznaje svoju kritičku moć i menja predstavu, postaje aktivni činilac promene.
Može li, onda, antropološki, kolektivni strah od promaje da postane "kolektivni strah od zagađenja".
Sve dok u javnosti nije počelo da se intenzivno govori o ozbiljnom porastu zagađivača u vazduhu u Beogradu, priznajem da o njemu nisam razmišljao pre nego što sam ga ugledao, posmatrajući sa petog sprata u jednu zoru Dunav u pravcu Borče.
Narandžaste nijanse onoga što sam mogao jedino da uporedim sa izmaglicom, više su me podsetile na apokaliptične scene iz "Blejdranera", nego na obično oktobarsko jutro.
Strah češće nastaje od onoga što se ne vidi, nego od onoga što nam je ispred nosa.
Međutim, kako god ga tumačili, zagađenje nije samo pitanje pojedinca i toga da li ćemo da bacamo kese van kontejnera, nego i par ekselans političko pitanje i stvar striktnog sprovođenja regulative.
Razloge za veliko povećanje koncentracije PM-10 i PM-2,5 čestica u vazduhu trebalo bi tražiti i u hroničnom nemaru države da pitanje zaštite životne sredine, iako novčano najskuplje u procesu pridruživanja EU, postavi visoko na listi prioriteta. Makar da objašnjava češće šta se dešava. Vazduh je nešto zajedničko svima, zasad ga nema u flašama.
Zato je važno razgovarati o tome zašto se ne potencira više alternativni saobraćaj u većim gradovima.
Da li bi, ako je tako odlučeno, trebalo subvencionisati taksiste da kupuju hibridna vozila. Uvesti par-nepar, povećati broj žutih traka? Da li će električni trotineti spasiti Beograd, iako i struja koju koriste ne dolazi niotkuda, već iz elektrana koje troše ugalj.
Čist vazduh je sreća
Zašto se rasprave ne vode u najvećoj meri oko suštinskih pitanja - vode koju pijemo, reka iz kojih pijemo, njiva na kojima palimo letinu, kanalizacije koju nemamo, čak ni u elitnim beogradskim naseljima?
Kupiš kuću od nekoliko miliona evra, a onda shvatiš da umesto kanalizacione cevi imaš septičku jamu koju s vremena na vreme moraš da prazniš, i da što je više prazniš, ona se sve brže puni. I sve to ode opet u reku.
Čini se, ipak, da životna sredina jednostavno ne donosi glasove.
Na Samitu +20 u Riju, sada već bivši najsiromašniji predsednik na svetu, Hose Muhika, na samom kraju govora o savremenom kapitalizmu, poentira vezom između dve naizgled udaljene i apstraktne stvari - životne sredine i sreće.
"Kada se borimo za životnu sredinu, mi ne smemo da zaboravimo da je ključni element životne sredine ljudska sreća", rekao je tada Muhika.
Ako je čist vazduh sreća, a sreća je prilično apstraktna, onda bi sofisti rekli da je i čist vazduh apstraktan. Međutim, postoji legenda da je nekada i promaja bila apstraktna, a time i kolektivni strah od strujanja vazduha.
.jpg)
