Izvor: SrbijaDanas.com, 22.Nov.2018, 00:04

KRAJ JEDNE ERE: Južnoamerički zaokret udesno

KRAJ JEDNE ERE: Južnoamerički zaokret udesno

Južnoamerička politička scena menja se rapidno poslednjih godina.

Države Južne Amerike su se uz pojedinačne izuzetke, kroz 21. vek se kretale kao bastion svetske levičarske misli i jedan od generatora tihe socijalističke revolucije. Leve partije, međusobno ipak različitih stremljenja i nijansi, uspele su da preuzmu potpun primat u Latinskoj Americi u poslednjih dvadesetak godina i uglavnom demokratskim putem se postave kao najuticajnije političke snage.

Levičarske >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << političke snage su širom Latinske Amerike nailazile na plodno tle, razvijale se prevashodno zbog širokih, Evropljanima često nepojmljivih društvenih razlika i raslojavanja u najradikalnijem vidu. Ono što je često i golom silom bivalo onemogućeno tokom Hladnog rata, kada ni Vašington nije sebi mogao da dozvoli multiplikovanje kubanskog scenarija na geopolitički gledano svom kontinentu.       

Stoga su SAD neretko podržavale i vojne diktature, koje su u nekim periodima i u određenim državama koristile krajnje surove metode za obračun sa levičarskom opozicijom. I sama levičarska opozicija se istina više puta koristila nasilnim metodama, pa čak i terorističkim aktima kako bi ostvarila politički cilj.

Stanje rata niskog intenziteta, ideološkog tipa, a u formi unutrašnjih konflikta uz povremene intervencije spolja, potrajalo je do okončanja Hladnog rata. Kako se bližio slom najvećeg ktitora svetskih levičarskih pokreta u vidu SSSR i političko interesovanje Vašingtona za ovaj deo sveta je jenjavalo. Pristup SAD je postao drugačiji.

Demokratski procesi ne samo da su dozvoljeni, nego su i podržani, a dolazak na vlast levih partija šarolikog spektra, od kooperativnih socijaldemokrata do bivših gerilaca u radikalnom ruhu, nije doživljavan kao opasnost po nacionalnu bezbednost SAD.

Ovakav pristup, omogućio je decenijama potiskivanim levim idejama da preuzmu primat. Kraj 20. veka i početak 21. veka obeležili su lideri poput Uga Čaveza u Venecueli, Eva Moralesa u Boliviji, Nestora i Kristine Kiršner u Argentini, Lula Da Silve u Brazilu, Rafaela Koree u Ekvadoru, uz decenijama prisutnog Fidela Kastra i docnije njegovog brata Raula na Kubi. Zajednički imenitelj za sve ove lidere pored levog populizma, bio je i manje ili više izražen negativan stav spram Vašingtona.

Ovaj stav je bio građen oko dve ose – ideološke i populističke. Lideri koji su počeli da sprovode socijalističke reforme, koje su se kretale od poduhvata poput nacionalizacije imovine zapadnih giganata i uopšte domaće privatne svojine, poput situacije u Venecueli, pa sve do podizanja minimalnih primanja i uvećavanja privilegija javnom sektoru koji u ovim državama predstavlja posebnu administrativnu kastu, uprkos nepostojanju ekonomskog pokrića za ovakve poteze. Sve je praćeno narativom o ekonomskoj "dekolonizaciji" kontinenta od moćnog suseda sa severa.

Problem sa južnoameričkim "preuzimanjem sudbine u sopstvene ruke" se javio kada su nove vlasti započele da, iz razloga izuzetno visokog stepena nepoverenja u zatečene elite, koje su se razvijale ili u vojnim huntama ili pod patronatom desnih režima, sprovedu promene tako što su putem nepotizma na odgovorne položaje postavljali politički podobne, nedovoljno stručne ili samo po kriterijumu lične bliskosti prihvatljive kadrove.

Bilo kroz radikalne mere poput nacionalizacije imovine, bilo kroz unošenje nepoverenja u strane partnere, stvarana je nepovoljna klima za privlačenje stranih investicija.

Južnoamerički kontinent ne može savladati velike klasne razlike i prevladati duboko siromaštvo brojnih socijalnih kategorija bez podrške spolja, iz više razloga:

Na veliki broj sistemskih problema Južne Amerike, tokom prve dve decenije ovog veka nakalemio se još jedan. Sistemska korupcija. Razmere korupcije u latinoameričkim državama za vreme levičarskih vlada su enormne. Svakako, ne treba generalizovati ni ovu pojavu. No, činjenice govore o utvrđenoj odgovornosti levičarske administracije u Brazilu, na čelu sa predsednikom Lulom Da Silvom koji je i pravosnažno osuđen zbog učešća u visokokoruptivnim aktivnostima na 12 godina zatvora.

Utvrđeno je da je gotovo kompletan vrh levičarske vlasti učestvovao u, od strane državnih organa organizovanoj, korupcionaškoj šemi za koju istražni organi tvrde da je oštetila brazilski budžet u vrednosti od više milijardi američkih dolara. Konačan iznos nezakonito prisvojenog novca još nije utvrđen, pošto se proveravaju gotovo sve finansijske transakcije giganata u državnom vlasništvu ili suvlasništvu.

Levičarske vlasti su putem naftnog giganta Petrobrasa i privatnog konglomerata Odebreht, koji se uglavnom bavi poslovima graditeljstva, kreirale šemu po kojoj su zaključivani poslovi sa privatnim izvođačima i podizvođačima po nerealno visokim cenama, gde su potom izvođači morali da taj nerealno određeni višak uplate u tajne, crne fondove pod kontrolom čelnih ljudi, tada vladajuće Radničke partije.

Kompletna šema je razotkrivena 2014. godine, kada je Federalno tužilaštvo Brazila uspelo da nakon šest godina, koliko je prethodno vodilo istragu, utvrdi postojanje koruptivnih radnji u poslovanju jedne benzinske stanice/auto-perionice u Braziliji (na osnovu čega je cela operacija i dobila naziv "auto-perionica").

Dalji tok istrage je doveo do samog vrha rukovodstva Petrobrasa, a potom i do predsednice Brazila Dilme Rusef koja je opozvana 2016. godine i bivšeg predsednika Brazila Lula Da Silve koji je pravosnažno osuđen na 12 godina zatvora 2018. godine.

Korupcionaška šema je imala i dublje, geopolitičke implikacije. Tokom istrage je utvrđeno da su vlasti u Braziliji koristile nezakonito prisvojen novac kako bi pomagale druge levičarske režime u Južnoj Americi, prevashodno u Venecueli, ali i radi podmićivanja vlada u Meksiku, Panami i Peruu. Afera se proširila kontinentom i u Peruu rezultovala ostavkom predsednika Pedra Pabla Kučinskog, koji je optužen da je primao mito od strane Odebrehta, kako bi ovoj kompaniji obezbedio unosne poslove.

Afera je rezultirala okončanjem 14 godina duge vlasti Radničke partije u Brazilu 2016. godine, u procesu koji je zaokružen oktobra meseca 2018. godine i ubedljivom pobedom kandidata desnice na predsedničkim izborima.  Ipak, proces sloma "socijalizma 21. veka" u Južnoj Americi i serija poraza levo orijentisanih opcija, započeta je nešto ranije.

Levičarski režimi pojavljivali su se u različitim oblicima.  Marksistička Narodna progresivna partija u Gvajani, vladala je ovom državom od 1992. do 2015. godine, kada doživljava poraz od ujedinjene opozicije u vrlo tesnoj izbornoj trci.

Zanimljivo, te 2015. godine, opoziciju je do pobede na predsedničkim izborima predvodio Dejvid Grendžer, karijerni oficir, penzionisan u rangu brigadira (što bi u srpskom vojničkom rangiranju bilo zvanje više od pukovnika, a niže od general-majora). Proces južnoameričkog zaokreta je upravo okončao novoizabrani brazilski predsednik Žair Bolsonaro, takođe vojno lice i bivši armijski kapetan.

Iako na vlast nisu došle desne snage, nova vlada je svakako otvorenija prema konceptu otvorenog tržišta i liberalnog nadmetanja. Takođe, spoljnopolitički Gvajana je počela da se oslanja na SAD, povisivši nivo vojne saradnje i povlačivši simbolične gestove poput posete Vašingtonu, u vidu prve posete nekoj stranoj prestonici novog predsednika.

Iste godine dolazi do preokreta u državi koja je politički daleko uticajnija i ekonomski moćnija u odnosu na Gvajanu. Argentinom je od 2003. do 2015. godine vladao bračni par Kiršner. Prvo je Nestor bio predsednik države do 2007. godine, da bi ga na tom mestu zamenila supruga Kristina. Nestor je na spoljnopolitičkom planu nastupao potpuno suprotno od prethodnika.

Okončane su specijalne veze sa SAD i Buenos Aires se nije više oslanjao na Vašington u spoljnoj politici.  Argentina, koja od 1998. godine odlukom tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona uživa status "Velikog NATO saveznika SAD" (jedina u Južnoj Americi sve do danas), nije podržala "Rat protiv terorizma" koji je poveo predsednik SAD DŽordž Buš Mlađi 2001. godine. Naprotiv, nova argentinska vlast se suprotstavila pređašnjim planovima o formiranju panameričke trgovinske zone. Umesto dubljih integracija sa SAD, argentinske vlasti su započele sa procesom čvršćeg povezivanja sa drugim, levičarskim vladama na sopstvenom kontinentu, u prvom redu Brazilom i Venecuelom, ali i Čileom, Kubom, Bolivijom, Urugvajem.

Nestor se nije ponovo kandidovao 2007. godine, već je podržao svoju suprugu Kristinu. Mnogi su u ovom gestu prepoznali simboliku i ugledanje bračnog para na njihov uzor – Huana i Izabel Peron, takođe predsednike Argentine sedamdesetih godina prošlog veka. Tokom prvog mandata svoje supruge, Nestor je sve do svoje smrti 2010. godine imao veliki uticaj na svoju suprugu i njenu politiku. Kristina je i nakon 2010. godine nastavila sa sličnom spoljnom politikom koju je vodio i njen suprug, s tim što bi odlazila i korak dalje.

I dok je Nestor govorio o sebi kao o umerenom levičaru, nasuprot suviše "konzervativnom" Da Silvi i suviše "radikalnom" Čavezu, Kristina nije uspevala da se izbori sa nagomilanim problemima, rastom javnog duga, valutnim kolebanjima, krizom tržišta nekretnina i porastom određenih kriminalnih stopa, već je krivicu pokušavala da prevali na spoljni faktor.

 Tako je došlo do novih komplikacije u odnosima sa SAD i Izraelom. Odnosi su dodatno pogoršani nakon smrti argentinskog tužioca Alberta Nismana, koji je poveo istragu protiv predsednice zbog navodnog prikrivanja terorista i njihovih nalogodavaca koji su načinili jedan od najvećih terorističkih napada 1994. godine. 18. jula 1994. godine, izvršen je teroristički napad na sedište Asocijacije jevrejskih udruženja u Buenos Airesu. Tom prilikom je poginulo 85 lica a više stotina je ranjeno.

Nisman je pronađen mrtav u svom stanu 18. januara 2015. godine, samo dan pre nego što je trebao da svedoči u Kongresu i iznese dokaze koji bi teretili Kristinu Kiršner za umešanost u prikrivanje izvršilaca ovog zločina. Iako su nadležni organi ubrzo zatvorili istragu, označivši njegovu smrt kao samoubistvo, došlo je do masovnih protesta protiv Kristine Kiršner, koji su kulminirali mitinzima u argentinskoj prestonici na kojima se tražila njena ostavka, a na kojima se okupljalo i do 400.000 ljudi prema procenama lokalne policije.

Godine 2017. je nova, nezavisna komisija ponovo istražila slučaj Nismanove smrti i utvrdila da je reč o ubistvu, a ne samoubistvu.

 Kristina Kiršner je potom postala prvooptužena kao podstrekač ubistva pred federalnim sudom, a istovremeno je protiv nje poveden postupak za veleizdaju, zbog navodnog prikrivanja terorista Hezbolaha, u vezi napada na jevrejsku zajednicu u Argentini 1994. godine.

Nisman je optuživao Kristinu Kiršner za duboke veze sa iranskim režimom, koji se smatra odgovornim za inspirisanje ovog napada, dok se "Hezbolah" označava kao izvršilac napada.

U dokumentu od preko 300 strana Nisman je navodio veze Kristine Kiršner i Teherana, kao i razloge zbog kojih je argentinska predsednica prikrivala izvršioce.

Ovaj događaj, bio je očito prelomna tačka i samo doprineo kraju vlasti ne samo Kristine Kiršner, koja je pokušala da uz pomoć svojih saveznika izmeni ustav i kandiduje se po treći put na izborima, nego i "Fronta za pobedu" (koalicije levih partija) u Argentini.

Era je okončana oktobra 2015. godine, kada je na iznenađenje većine istraživača javnog mnjenja pobedu odneo Maurisio Makri, kandidat umerene desnice. Makri je vodio aktivnu kampanju i uspeo da izbore postavi kao referendum za i protiv "kiršnerizma", ističući sve razlike aktuelnog sistema u odnosu na "peronizam", obećavajući razračunavanje sa široko rasprostranjenom korupcijom i ukazujući na političku ranjivost levog establišmenta, široko pogođenog brojnim aferama, koje su naročito vezivane za ime predsednice.  Politička klima je postala neodrživa ne samo za režim, već za levu opciju uopšte i visoka izlaznost je govorila u prilog stepenu isprovociranosti građana radom dotadašnje vlasti.

Kristina Kiršner je vodila gotovo otvorenu antizapadnu politiku. Njene kritike na račun Vašingtona su bile česte, gotovo svaki put bi u međunarodnoj areni stajala na stranu strateških protivnika SAD, a imala je puno razumevanje za sve radikalno levičarske pokrete širom Južne Amerike, čiji je opstanak i finansijski podržavala, na račun budžetskih obveznika.

Argentina je bila ključni oslonac kineskom prodoru na južnoamerički kontinent, uz susedni Brazil, s tim što je Kristina Kiršner otišla i korak dalje te zasnovala čvrste veze sa Moskvom i to u vreme najnižeg stepena poverenja među SAD i Ruskom Federacijom, nakon izbijanja Ukrajinske krize 2013/14. godine.

Argentina je postala dom za latinoameričku redakciju ruskog medijskog glasila "Rusija danas" – RT na španskom jeziku, dok su aktivnosti na polju saradnje sa SAD i drugim NATO članicama, kako u finansijskoj, tako i u vojnoj sferi – zamrle.

Kristina Kiršner je takođe ponovo otvorila davnašnje i bolno pitanje Folklandskih ostrva/Malvina, oko kojih je 1982. godine vođen rat između Velike Britanije i Argentine, koji je okončan britanskom pobedom i ponovnim uspostavljanjem kontrole nad ovim ostrvima u Atlantskom okeanu, nedaleko od argentinske obale.

Politički sukob i lobiranje za ponovno postavljanje ovog pitanja na dnevni red svetske političke pozornice je bilo tako široko, da je uključilo čak i aktuelnog poglavara Rimokatoličke crkve Franciska, inače poreklom Argentinca, koji je upotrebio svoju funkciju kratko nakon izbora na poziciju u Vatikanu, kako bi izneo argentinski stav, što je naišlo na osudu Londona i čuvenu izjavu tadašnjeg premijera Dejvida Kameruna kako je "dim nad Folklandima prilično jasan", aludirajući na simboliku prilikom izbora novog pape.

Novi predsednik Maurisio Makri je pored reformi poreskog sistema, sistema socijalnih davanja i borbe protiv korupcije započeo i sa spoljnopolitičkim zaokretima.

Argentina je ubrzo uvela sankcije režimu u Karakasu, zbog politike predsednika Venecuele koji je nakon poraza na parlamentarnim izborima suspendovao demokratski poredak, načinivši ga samo nominalnim. Ovaj potez je bio deo zajedničkog odgovora većine južnoameričkih država nakon oštrog Madurovog skretanja u autoritarizam.

Dalje, Makri je započeo konkretizovanje postupka uvođenja zone slobodne trgovine između Argentine i Brazila neposredno nakon opoziva levičarske predsednice Dilme Rusef. Takođe, Makrijeva spoljna politika usmerena je na uvođenje zone slobodne trgovine između Argentine i Evropske Unije, što je postavljeno kao jedan od ključnih spoljnopolitičkih ciljeva.

Makri je ostvario odlične kontakte sa administracijom bivšeg predsednika SAD Baraka Obame, koji je i posetio Argentinu, neposredno nakon promena. Tom prilikom je Obama izjavio kako "Makri ponovo povezuje Argentinu sa svetom".

Pitanje Folklandskih ostrva, Makri je stavio u drugi plan, pokušavši da obnovi narušene odnose sa Velikom Britanijom.

Ipak, načinio je i određene političke gafove. Šefica diplomatije u Makrijevoj administraciji, podržala je javno Hilari Klinton na predsedničkim izborima 2016. godine u SAD.

Ipak, odnose sa Donaldom Trampom, Makri je gradio na specifičan način, najpre pružajući podršku njegovoj oštroj politici prema ilegalnim imigrantima, pošto je počeo da sprovodi mere veoma slične onima koje je inicirao i 45. predsednik SAD.

Takođe, Makri se distancirao od Teherana, ohrabrio vlasti da sprovedu punu istragu u vezi napada na jevrejsku zajednicu u Argentini 1994. godine i osetno približio Izraelu, sa kojim njegova predsednica gotovo da i nije imala kontakte. Tramp je otvoreno podržao Makrijeve reforme i pozvao MMF da odobri tranše novih kredita Argentini, kako bi ekonomske poteškoće bile savladane.

Nastavak na SrbijaDanas.com...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta SrbijaDanas.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta SrbijaDanas.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.