Izvor: Blic, 25.Sep.2017, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KAKO SAM PREŽIVELA 24 SATA ŠOK PREDSTAVE Novinarka "Blica" u ludilu "Olimpa" koji je GOLOTINJOM šokirao srpske puritance
"Nemojte da dolazite po uzorak. Poenta je da kad vam se prispava i hoćete da odustanete, tad se dešava promena stanja svesti i ulazite u trans sa glumcima". Otprilike tako je selektor i umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica objasnio zašto bi trebalo da gledamo 24-časovnu predstavu "Olimp" Jana Fabra - 24 sata. Tog trenutka sam znala da želim to iskustvo.
Zanimalo me je kako će to predstava da me "radi". Grčke tragedije sam čitala davno, na fakultetu, ali tu je uvek prisutna >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << želja za katarzom. I već u prvim satima, bilo mi je jasno da će biti ludo i žestoko, a kad je tako, onda ne želiš da spavaš.
Priprema
Ponela sam pastu i četkicu za zube, i pribor za umivanje. Ponela sam bademe i lešnike. Nisam se ozbiljno spremila kao poznanica, koja je iskusno ponela integralni pirinač, voće i donji deo trenerke, da može da se još bolje opusti i smesti u plavo sedište Sava centra. Ostavila sam sebi opciju da odem kući, istuširam se i odspavam, ali sam već na početku znala da će ipak pasti "umetničko kampovanje".
Predstava je počela oko 18.15 u subotu. Prvi put sam uzela telefon oko 20.30, da vidim koliko je otprilike prošlo vremena. Ljudi do tada uopšte nisu izlazili. Onda smo, pre svega iz fiziloških razloga, polako počeli da izlazimo. U publici se osećala jaka koncentracija, a posle dvadesetominutne scene preskakanja lanaca, kao da smo svi želeli da do krajnjih granica dovedemo svoju fiziološku izdržljivost.
Prva pauza
Posle "toaletne" pauze, na video bimu ugledaala sam lica glumaca. Osim onog osećaja kada apstrahuješ koliko pozorište nije televizično i koliko to na ekranu uvek deluje neopisivo lošije, spoznala sam još jednu dimenziju - krupnjake ansambla i glumaca.
Posle tog upoznavanja, idemo dalje i dublje u noć.
Odlično je što smo imali raspored, pa smo znali kad koja scena i tragedija dolaze na red. Naravno, da smo jedni druge i Gugl pitali, šta beše priča o Alkesti, ko je beše čiji sin. Veliko je, rodoskrvno i rodostrasno to antičko stablo. Ko hoće da kuša plodove grčkih tragedija, mora ili da je juče čitao tragičare, ili da sve te mitove u glavi uvek drži osveženim.
To me i držalo budnom. Ne samo te veličanstvene scene koje gledamo, i neviđena rediteljska kreativnost, maštovitost i smelost, glumačka snagu i izdržljivost, eros koji izbija sa scene, bahatkinje, Edip koji prvo nikako da uhvati, pa nikako da pusti krunu, Fedra, ukrašavanje međunožja, goli sirtaki i ideal muškog tela, orgastični panteizam, muka Ifigenije... već i svi ti stihovi koji odjekuju na, za sve nas, i kolektivnom i ličnom nivou.
Svima nam je potrebno malo ludila
Naravno da u nekim delovima učitavam priču naše političke svakodnevice i današnjih života koje objašnjavaju reči starih Grka, ali i lične priče junakinja - besnih, povređenih, žrtvovanih i pohotnih žena.
Dok sam gledala neke scene, pitala sam se kako ću to sve da zapamtim i upijem, a onda sam pomislila, upiće sve to moje nesvesno, pa će mi isporučiti kad treba. Ili kad ne treba, ali i to je u redu. Kao što se čulo, takoreći kao refren u određenim delovima predstave, "svima nam je potrebno malo ludila".
Tek negde oko pola 5 ujutru, počela sam da osećam da se i na sceni umiruju, stišavaju. Zavladalo je toplo žuto prigušeno svetlo, čuo se neki dalek zveckajući zvuk i potonula sam u san. Nisu me u snu pohodili raspomamljeni junaci, ali me budila svaka promena na sceni, svaki glasniji dijalog, svaki aplauz i shvatila sam da neću moći da dremnem u sali.
Našla sam slobodnu ležaljku, pokrila se jastucima i pokušala da spavam. Međutim, bilo je hladno, pa sam se vratila u salu posle kraće šetnje.
Igra se predstava, šest je ujutru, ljudi gledaju već 12 sati. Mnogo ih je manje. Tad već shvatam da mi se ne gleda više. U tom trenutku na sceni je ubijanje dece. "I ovaj reditelj", mislim se, "možda jeste značajan umetnik i rekla bih oslobođen čovek, ali bolesno je to sve, ne mogu. Ovde su ljudi koji se profesionalno bave pozorištem, oni i moraju da gledaju, kao i studenti FDU, a šta ja radim ovde?" Utom je, posle kraće dremke, stigla i Dionizijska noć.
Jutro je, sunce udara u velike lepe prozore Sava centra. Uvek sam volela to pre podne u Sava centru, pijemo kafu i čaj i oseća se da smo svi proveli jednu noć zajedno, i da nas je Fabr tako čudesno povezao. Pričamo o omiljenim scenama i kako je ko to shvatio i šta je reditelj hteo da kaže. I kažem sebi, ostajem.
Vraćam se u salu, menjam mesto, sedam u treći red. Glumci spavaju. Svetlo na sceni je nisko, noćno, plavo. Tišina u sali. Na sceni nema nikakve dramske radnje, glumci preumorni spavaju snom pravednika, fizičkog radnika i umetnika.
Zamišljam taj stepen njihovog umora. Moja kriza je prošla, i sad me zanima kako će da se rodi scena iz tog vremena za sanjanje, kako su nazvali pauzu, i zajedničko spavanje publike i glumaca.
Buđenje
Kreće postepeno buđenje, zagrevanje tela prvo dok leže, pa postepeno pridizanje i opet ples, onaj njihov ples, koji budi sve uspavane duhove naše. Energija koju osećamo sa scene potpuno nas je sve razbudila. Pa onda opet mržnja prema reditelju, jer vidim ta lica mladih glumica i igračica koje tek kad su iznemogle počinju da govore tekst. Naravno, sve u funkciji predstave, zavidim im na tom procesu stvaranja i rada.
Posle treće pauze koja je bila oko podneva, shvatam da već više i nemam kapacitet da toliko primam umetnost. Sad već čekam taj čuveni kraj. Prespavala sam Elektru, svidele su mi se Antigona i Medeja.
Kraj. Poziv za pronalaskom i vrednovanjem unutrašnjeg junaka, onog koji ne voli pozorište licemerja i onog koji traži svu našu ljubav i hrabrost, koji traži da se razmrdamo i zbacimo oklop malodušnosti.
"Okani se moći. Prihvati sopstvenu tragediju. Diši, samo diši. I smisli nešto novo". Vrištala sam, aplaudirala pola sata, plesala kao luda i plakala. Od sreće, transa, zanosa. Epski je Fabr isprovocirao moj lični, lirski "trip". Od pozorišta, umetnosti i Bitefa, više nego dovoljno.
.jpg)
