Izvor: e-Novine, 25.Maj.2009, 18:37

Jeremićeve laži o rezoluciji islamskih zemalja

Sevananda je rekao da, pošto smo svi „sišli u unutrašnje srce“, treba da ponavljamo pevajući „Svevišnji“ sedam puta. Međutim, kako je program namenjen zapadnjacima, mantra je zvučala engleski - „Supreme“. „Suupriiim“, više smo mumlali nego pevali na raznorazne načine: tako da svi čuju, tako da čuje samo onaj do tebe, tako da čuješ samo sebe (mislim da smo zvučali kao neka pomerena reklama za prašak). Preporučeno nam je da svaki put budemo sve iskreniji i sve posvećeniji >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << Svevišnjem (u ovom slučaju - Suprimu)

Svakoga jutra se budiš iz sna, ali šta ako sad kad čitaš ovo, ti i dalje spavaš? Šta ako je život koji živiš samo san i šta ako ti se pruža šansa da se iz njega probudiš?

Da li bi se usudio?

Ovom provokacijom, i to prema najtananijem delu ljudskog bića, onome koje grčevito hoće da se za „nešto“ uhvati, obraćao se sa skromnog plakata Šri Činmoj, obučen u indijski haljetak.

Bez napora se izdvajao iz sličnih poziva na duševnu rehabilitaciju okačenih na oglasnu tablu, jer je pozadina bila jarko ljubičasta, sa isijavajućim žutim, i jer je tu bila i njegova slika, a ne fotka neke mrtve građevine. I zato što je on, sam po sebi, bio prosto drugačiji.

Neodređenih godina, od ranih četrdesetih, pa do osamdesetih (sa tim Indusima koji zdravo žive se nikad ne zna), smiren, ali ipak nekako bezobraznog pogleda. Nekog koji je svašta prošao, i sad mu je ostalo samo da se zajebava. Sa površnošću i ludilom ostatka sveta.

Lagano obučen u belo, a ne zakukuljen u crno, kako se „nose“ pastiri iz ovih krajeva, bez zlatnog obeležja boga koga predstavlja.

I baš takav je zvao na buđenje u galeriju „Progres“, velelepno zdanje najvećeg tajkuna svog vremena, pokojnog Mirka Marjanovića (sada kompanije sa neplaćenim telefonskim računima). Odazvala se šačica ljudi, reklo bi se, normalnog izgleda, ako se ne računa jedan momak sa dredovima.

Jedno je veoma skretalo pažnju: svi su prosto topili od ljubaznosti. Ipak, ultra ljubazni smešak nikad ne bi prerastao u osmeh, jer je kikotanje, izgleda, neprimereno u svim religijama (osim ako nije orkestrirano od učitelja, kako se docnije otkriva).

Blaženo nasmešene su bile i domaćice u sarijima, i domaćini u „gandijevskim“ belim odelcima (od takvog smeška sam sebi deluješ i primitivno nezgrapno).

Ali, zato je meni od mirisa indijskih štapića bukvalno pripala muka. A on je gusto obavijao platformu buđenja, donji nivo „Progresove“ galerije. Isti fizički osećaj me spopada i kad prolazim pored ćevabdžinica na putu Ulcinj- Gornji Štoj, što ne treba dovoditi u vezu sa verskom, rasnom ili bilo kakvom sličnom netrpeljivošću, jer mi se želudac okreće i kad osetim „uzo“ i „konjsku mast“.

Miris je stvar ukusa, ali, srećom, i navika, pa sam se i ja sa ovim uskoro srodila (ili je štapić u međuvremenu izgoreo).

Ambijent je takođe bio krajnje nesvakidašnji. Između niza izobličenih konjskih i psećih glava, motiva aktuelno izlažuće slikarke, bilo je postavljeno platno za video projekcije. Na njemu uvećana slika Šrija sa plakata, tu i tamo nekolicicina drugih fotografija, dva mikrofona i dva reda polupopunjenih stolica.

Opšta tišina, to malo naroda nit’ zbori, nit’ romori, atmosfera je gotovo zagrobna. Početak duhovnih razgovora se čeka sa zavidnim pijetetom. Vreme prolazi, a ništa se ne događa, minuti su dugi kao večnost (u dokolici razmišljam- možda će Šri odnekud da doleti).

Čekanje možda ima funkciju smirivanja, kao, uostalom, i štapići. To kod većine, očigledno, pali, ali ja sam došla da se razbudim, pa me sve to jako ljuti.

Najzad na improvizovanu binu izlaze dva čovečuljka, kao ostareli Lolek i Bolek, jedan suvi, drugi debeljuškast, obojica u belom, kratko podšišani, sa istovetnim naočarima. Iz njihova dva grla se, kao čudom, prolama više glasova i oblikuje zaista milozvučno „oooomm“. Prareč ili pandan „aminu“.

Omm, biće i koncerta, pomislih sa radošću, još uvek u neznanju šta će me snaći.

Umesto toga, punački gospodin se predstavio kao Sevananda Pandi, učenik Šri Činmoja, saopštio da ćemo čuti nešto o učiteljevoj biografiji, ali da pre toga mora da proveri koliko ljudi iz publike je za njega čulo.

Zatečeni, ljudi su se prvo zgledali, a onda se podigla jedna po jedna ruka. Kao na sastanku radničkog saveta ili na nekom sličnom skupu. Većina je glasala „za“.

Ispostavilo se da je prevodilac loše razumeo, i da je Sevananda hteo da pita koliko nas NIJE čulo za njega. Svega nekolicina ruku se još stidljivije podiglo (uključujući i moju).

E, onda je Sevananda hteo da zna koliko nas jeste (ili nije) meditiralo, i tu već nisam znala kako da regujem, i da li se računaju (ili ne) „obične“ pravoslavne, i molitve u stani-pani situacijama kada se obraćaš svim mogućim božanstvima. I izvestan broj drugih je imalo sličnu dilemu, pa su se ruke uskomešale u vazduhu.

„Čitajući“ metež kao znak da je sve u redu, odnosno, da nema puno „padobranaca“, učenik-učitelj je počeo predavanje. O Šri Činmoju (rođenom 1931.) kao pravom čudu, koji je do te mere posvetio život Svevišnjem, da je povratio sve duhovne visine, sposobnosti i talente iz prethodnih inkarnacija. Tako je bio vrsni sportista, prvo maratonac na super-duge staze, a posle atletičar i dizač tegova. Sa 58 godina je jednom rukom dizao 3.400 kila tereta godišnje, podizao je Mendelu, Gorbačova i mnoge druge „krupne face“ iz svetske politike (prvi korak ka levitiranju?).

Za to vreme se na platnu (u sporom ritmu) smenjuju Šrijeve fotografije, on kako svira razne instrumente, on kako propoveda, pa on u transu, „zakovrnuo“ očima.

Činmoj je bio i pesnik, što je iznenada otkrio, kada je za 24 sata napisao 360 pesama (posle je, na Dan očeva, podigao rekord na 365). Nema književnog stila u kom se nije oprobao. Paralelno, na „video- bimu“, učitelj svira (f)lautu na čijem slobodnom kraju uživa papagaj nimfa. Veoma dirljiv prizor.

Šri je bio i plodan slikar, sa 17 miliona naslikanih slika, ali mu je na prvom mestu bila zapovest njegovog učitelja da ode na Zapad i širi znanje među tamošnjim tragačima za istinom. Osoblju Ujedinjenih nacija je dva puta nedeljno držao časove meditacije, a bio je i dva puta kandidat za Nobelovu nagradu za mir (2007. mu je „preoteo“ Al Gor).

Na platnu, Činmoj udara u gong, i BUDI želju da se takav „macan“ već jednom pojavi uživo.

Ali, gle neprijatnog li iznenađenja: Šri je umro pre godinu i po.

Ili, napustio telo, kako bi rekli sledbenici njegove ideje. Što, u krajnjoj liniji, i nije tako važno da biste sledili „njegovu (ili Njegovu) stazu“.

Možda bih na taj odnos prema protoku vremena, prema živom i neživom, mogla da se izvadim što se na vreme nisam obavestila o liku i delu Šri Činmoja.

Ovako, iznervirana, napustih predavanje. Ali, nešto me je i dalje kopkalo. Odlučih da „potegnem“ telefon koji sam uzela da bih zakazala razgovor sa učiteljem i vidim šta se iz date situacije može izvući.

Posle dugog „smaranja“ organizatora, kako se ispostavilo više godina ovde prisutnog Činmojevog centra, dobila sam „zeleno svetlo“ za pristup.

Treća seansa sa Sevanandom (na drugu me nisu pozvali) odigravala se u prostorijama privatne Akademije lepih umetnosti na Terazijama.

U klasi svi u belom, sa sklopljenim rukama ispred prsiju, sede sa učenikom-učiteljem i prevodiocem u centru. Ali, počasno mesto zauzima Činmojeva slika sa (belim) ramom i upaljenim kandilom. Opet „miris“ štapića.

Odmah mi je stavljeno na znanje da mogu da ostanem jedino kao „tražitelj“, a nikako kao novinar. Ako otvorim srce za sve ono što će mi se ovde predati.

- Daću sve od sebe - obećah i spustih se u meditativnu pozu.

Tada sam shvatila da će kocert koji sam priželjkivala i mene uključiti.

Sevananda je rekao da, pošto smo svi „sišli u unutrašnje srce“, treba da ponavljamo pevajući „Svevišnji“ sedam puta. Međutim, kako je program namenjen zapadnjacima, mantra je zvučala engleski - „Supreme“.

„Suupriiim“, više smo mumlali nego pevali na raznorazne načine: tako da svi čuju, tako da čuje samo onaj do tebe, tako da čuješ samo sebe (mislim da smo zvučali kao neka pomerena reklama za prašak). Preporučeno nam je da svaki put budemo sve iskreniji i sve posvećeniji Svevišnjem (u ovom slučaju - Suprimu).

Naravno da sam bila obuzeta mislima i žalom što nemam diktafon (kao one babe što idu po verskim predavanjima i snimaju sve što kaže Amfilohije ili Paja), već ću morati da se oslonim na memoriju. Razmišljala sam i šta ako upadne policija i vidi nas kako (blaženo nasmešeni) žmureći tulimo sa sklopljenim rukama na grudima, sa tom slikom i kandilom u pozadini.

A najžalije mi je bilo što neće biti foto-dokumenta ovog mog „izleta“. Jer, ja sam i dalje bila „u ulozi“.

Sevananda je tada objasnio da svako mora da ima učitelja, koji će ga prevesti iz tame u svetlost (od čega i potiče naziv „guru“), ali da on mora pažljivo da se bira, jer mu polažeš zavet na ceo (bar jedan) život.

Ako učitelj ne zamera ništa tvom dosadašnjem životu, ako za učenje traži novac, ili ako se folira da je prosvećen, to nikako nije pravi izbor. S druge strane, od učenika se u prvom cugu očekuje da prestane da puši, pije, koristi drogu i hrani se ne-vegetarijanski. Ukoliko se uspostavi istinsko zajedništvo, nije nužno da učitelj bude fizički prisutan, on će se „javiti“ tražitelju unutrašnjim osmehom.

Na ovu reč, svi naglašenije izvijaju usta (što primećujem ispod prevarantski podignutog kapka). I ja se uklapam, ali je moj osmeh skroz druge vrste i sadrži komičnu nevericu prema ovom u čemu učestvujem.

U međuvremenu, mnogi su umorno spustili ruke i promatrali okolinu. Iskreno sam zavidela manjini koja je još bila u blagom transu, uronjena u mantru.

I Savananda bi ponekad otvorio oči da pogleda na ručni sat. Jednom mu je zatvonio i mobilni, on se sa zadrškom javio, i iznenada napravio „štos“.

- Mammy - tobože je odgovorio, nasmešio se i maltene namignuo.

Nasmejali smo se i mi, „tražitelji“.

Sledila su pitanja i nedoumice. Jedna žena je htela da zna da li ona ispravno diše kada meditira, jer, kad izgovara „suprim“, pred očima joj se pojavljuju plava i žuta svetlost. Učitelj je objasnio da će vremenom sve leći, ali da mu plavo i žuto izgledaju kao dobar znak.

Ja sam htela da čujem kako neko može da bude siguran da je na pravom putu, ili ga, kao što je Savananda preporučio, treba promeniti za drugi.

Dovoljno je da se skroz iskreno zapitam i iz srca će stići odgovor, siže je onog što mi je učitelj sa mnogo reči uzvratio.

Ali, morala sam glasno da primetim, verovatno većina verskih fundamentalista takođe iskreno veruje da je na pravom putu.

- Vi hoćete da kažete da sam ja fundamentalista - ljutnuo se Savananda, smirivši se tek nakon mog gotovo zaklinjanja da nikako nisam mislila na njega, već na potencijalne učenike.

Ali, više nisam bila deo tima, provaljena sam kao provokator.

A to zaista nisam želela, da provociram te fine, ljubazne ljude.

Za koje je učitelj primetio da su svi „beli i blistavi“ nakon seanse.

- Osim mene - napravio je još jednu, opšteprihvaćenu šalu kao uvod u završno izlaganje. Da smo svi „mi normalni ljudi, koji vole da žive, da dobro jedu i da se smeju“. A „čudni“, samo po jednom - po velikoj ljubavi prema Svevišnjem.

Savananda je kao pravi profesionalac na kraju pristao da se slika. Ali, kad sam zamolila da ga „škljocnem“ sa fotkom Činmoja u pozadini, nije hteo ni da čuje. Demonstrativno je ustao, a slika je u međuvremenu sklonjena.

- To je naša privatna fotografija na koju meditiramo, i nije za javnost - objasnila je milo jedna organizatorka. Bez obzira što je ta ista već bila izložena u „Progresu“. Ali, možda tada još nije bila osvećena.

Zakazani su skorašnji susreti koji će omogućiti dublje prodiranje u materiju. Novajlije su otišle kućama, a „stare kuke“ u poslastičarnicu.

Neki od njih su znali Šri Činmoja lično i svedoče da je imao nadljudsku snagu i energiju. Kada je napustio telo, oplakivali su ga krajnje ljudski. Ali, kao učenici su imali Savanandu za utehu i veru da će on „možda i nadmašiti“ svog velikog učitelja.

Nastavak na e-Novine...






Pročitaj ovu vest iz drugih izvora

Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta e-Novine. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta e-Novine. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.