Izvor: SrbijaDanas.com, 25.Jan.2020, 14:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

JEL IMA NEKO DA NE ZNA KO JE OVAJ DEČAK? Kad te život natera da odrasteš, a jedino znaš da si SRBIN! (VIDEO)

Posle lekcija koje nam daju ova deca, sve reči su suvišne

Pre šest godina na Jutjubu se pojavio snimak emisije "Moja Srbija" koji je za vrlo kratko vreme postao, na našim prostorima, gotovo viralan. Naime, glavni junaci ovog priloga su mališani iz srpskih enklava na jugu Kosova i Metohije.

Mnogo je jezivih momenata stalo u nešto manje od pola sata ovog priloga. Najpre, neuslovi u kojima živi naš narod u južnoj srpskoj pokrajini. Naš narod opasan žicom, bez >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << ikakve slobode, sa neophodnom pratnjom i zaštitom od potencijalnih napada do škole, prodavnice, ponekog posla...i sve to tamo gde se rodio, gde je odrastao, tamo o čemu misli i tamo o čemu sanja, i tamo gde je NJEGOVO.

Ipak, ono što je svakog on nas koji smo tada, ili kasnije dok se o ovom prilogu pričalo i dok se on delio na društvenim mrežama, gledali ovaj snimak, zasigurno jeste deo kada mališani pričaju o Srbima, Srbiji i Kosovu. Ove sekvence priloga traju možda kratko, no, u tih kratkih nekoliko minuta, isprično najčistijim, naiskrenijim, dečijim jezikom bez ikakve namere, bez ikakve ideje šta će se i iz kog razloga istaći i reći, stalo je baš sve što treba da se kaže i zna, i o Srbima, i o njihovoj najskupljoj reči, Kosovu.

Počevši od prvog momenta kada ih kamera prikazuje kako tapšući stvaraju taktove za pesmu "Sa Kosova zora sviće", dok u pozadini gledamo slike KFOR-ovih automobila, ruševina od rata, poneke srpske zastave i njihovih uzanih, blatnjavih sokaka i nedovršenih kuća u kojima žive, ova deca ispričala su jedinu pravi istinu o tom srpskom Kosmetu. Kosmetu koji nije ni južna pokrajina, ni samoproglašena država, ni karta na pregovaračkom stolu. O Kosmetu koji je njihov dom, jedini koji imaju.

- Samo rata. Ničeg drugog nemam da se plašim – kaže jedan dečak na početku priloga, Danijel Bojić.

- Vi se nalazite u jednom selu na Kosovi i Metohiji, Velikoj Hoči, blizu Orahovca – ponosno kaže ovaj bistrooki dečak i dodaje – Ima jedno selo pored Velike Hoče, zove se Mala Hoča. Tu sve žive drugi narod, Šiptari. Oni nas ne diraju, zato što se Velika Hoča povezuje sa Orahovcom, sa Srbima, ne sa Albancima.

- Mnogo je lepo selo, ima mnogo stanovnika, veoma su dobri ljudi i snalažljivi – kaže njegov drug.

Koliko ovi mali ljudi dobro, baš kao veliki, ili možda još i bolje, razumeju uslove u kojima žive i stvarnost koja ih okružuje, pokazuje jedna devojčica:

- Ovde su dobri ljudi, zato što žive Srbi. I zato što je naše selo, ovde je dobro. A kad bi otišli u nekim drugim gradovima, tamo bi živeli drugi ljudi.

- Rodila sam se ovde, neću nikom da ga dam! - kaže jedna mala lepotica sa šnalicama u kosi.

- Neki ljudi su loši, zato što su nam mnogo zla naneli... Neki su dobri zato što su nas učili da nikada ne izdajemo svoju zemlju i da ostanemo u njoj - dodaje njena drugarica.

Jesu li Srbi jaki? Postavlja pitanje novinarka malom junaku, Danijelu Bojiću, sigurno ne očekujući odgovor velikog junaka koji će uslediti.

- Da, ako se ujedine, i ako žive u slozi svi. Ako to ne urade, Srbija će da propadne i svima će upravljati Albanci. Ja bi im rekao da to nije normalno. Rat je jedna velika sila nad narodom, ubijanje... I ja bih zabranio to da sam predsednik. Pričali su mi 2004. godine u Kosovskoj Mitrovici kad se šiptarski narod pobunio i počeo da ubija Srbe i lomi svetinje. Ja sam se iznervirao i nisam mogao to da trpim. Rekao sam kako su oni teroristički narod i da uopšte nisu dobar narod. Nije više kao nekada što je bilo, družiš se sa drugim narodima, a sada te svi mrze, zato što si Srbin. Kada ulazite u Orahovac, tu ima Zočište, tu žive Albanci. Tu ima crkva Svetog Kozme i Damjana, i tu dolaze i Albanci i svaki narod da se leči ispod ikone, legne ispod ikone i spava i Kozma i Damjan ga izleče. Mnogi ljudi su se izlečili i Albanci i Srbi.

Velike reči za male ljude.

- Kako Bog dao, tako će i biti. Kako Bog odluči svima. Hoće da unište sve ovde. Tamo kod crkve Visoki Dečani, oni kažu kako je to njihova crkva i hoće da se srpski monasi maknu odatle i da sruše to. Kažu da su videli na kompjuterima da je to njihova zemlja, to gde su monasi sagradili crkvu, i hoće da uzmu to. Oni su bezosećajni, oni ništa ne osećaju prema tim svetinjama i prema tome. Oni ne veruju gospodu Isusu Hristu, oni veruju u neke svoje druge bogove – kaže Aleksandar, tada učenik četvrtog razreda.

- Meni su sve želje ispunjene, nemam nijednu želju. Sreća je kad imaš drugove i kad ste svi na okupu, za mene je to sreća. Za mene kao dete - kratko i jasno, izgovara Aleksandar najveću životnu lekciju.

Mali Danijel još tada je sa svojih 10, 11 godina rekao i nešto o problemu koji postoji i traje i danas, i pokazao nam i naučio nas kako se voli svoja zemlja:

- Srbija ima veliku lepotu i jaku kulturu, to je jedna mnogo stara država. Današnji ljudi rode se i završe fakultet i oni, iako ima dosta lepote u našoj zemlji, oni idu u raznim zemljama i traže tu lepotu. Ali oni nisu videli još kakvu lepotu ima naša zemlja. Ako mora da se desi neki rat, ja bih morao da idem. Mada, ja se nadam da to neće da se desi i da ću da živim mirno na Kosovu i Metohiji.

Od ovog priloga prošlo je šest godina. Da li se išta promenilo?

U svetu u kojem nam Greta Tunberg na sednici Ujedinjenih nacija u Njujorku besnim glasom objašnjava kako je njeno detinjstvo koje provodi krstareći po Atlantiku ukradeno, naša srećna deca na Kosovu i Metohiji i dalje žive u enklavama. I dalje u školu idu uz pratnju, i dalje od života ne traže ništa više osim mira, i dalje poznaju toponime okolnih mesta kao na su preživeli već tri života, jer ti toponimi za njih predstavljaju njihove granice slobode. Naša deca na Kosovi i Metohiji i dalje nas uče šta je život i njegove prave vrednosti iako je prvo što ugledaju svako jutro žica pokraj svog prozora, žica oko škole, žica na kraju sokaka. Naša deca na Kosovu i Metohiji, naša deca kojima je zaista ukradeno detinjstvo, i dalje nas uče kako se voli ova prelepa zemlja.

Od ovog priloga prošlo je šest godina. Šta smo učinili za njih?

Nastavak na SrbijaDanas.com...