Izvor: Vesti-online.com, 30.Apr.2019, 00:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Istorija izbeglištva (18): Od saosećanja do nesporazuma

Dobrica Vulović, prvi komesar Srbije za izbeglice u svojoj knjizi piše i o tome kako se menjao odnos građana Srbije prema izbeglicama.

U početnoj fazi, kada su izbeglice stizale u Srbiju, građani Srbije su izražavali saosećanje i spremnost da im na svaki način pomognu. U prve dve godine dolaska izbeglica, više od 80 odsto smešteno je kod rođaka, prijatelja i neznanih domaćina građana Srbije.

U tim prvim danima, mesecima, nisu se ispoljavali neki ozbiljniji >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << nesporazumi. Kako je vreme proticalo, kod domaćina su počeli prvi nesporazumi.

Građani su, kako su govorili, očekivali da se izbeglice neće ponašati kao gosti već da će aktivno učestvovati u svakodnevnim aktivnostima svog domaćina, ali to se nije dogodilo. Izbeglice su, kako su govorili njihovi rođaci, pod teretom svojih problema, ili nekih drugih razloga odbijale da se uključe u svakodnevni život domaćina.

Poseban problem je bio, piše Vulović, kada se uključio Svetski program hrane koji je određivao pomoć za izbeglice, čak i veću nego što im je realno u tom trenutku bilo potrebno. Eko-program Evropske zajednice bio je veoma raznovrstan i sadržao je kvalitetna sredstva za higijenu koje mnoge porodice koje su primile izbeglice u svoj dom nisu mogle ni sanjati. Stvoreni su izvesni viškovi koji su se pojavili na crnom tržištu, uglavnom oko zelenih pijaca i improvizovanih buvljaka.

- Tenzije su se produbljivale iz dana u dan. Većini izbegličke rodbine pretio je porodični krah, razvodi brakova, deca su popuštala u školi. Javljali su se i drugi problemi socijalno-psihološke i materijalne prirode. Otkazivanje gostoprimstva u tim godinama opet se odrazilo na Komesarijat. Većina tadašnjih izbeglica ponovo je ostala bez smeštaja i zatražila je pomoć od Komesarijata, očekujući da će ih zbrinuti sa približno istim uslovima i komforom koji su uživali kod svojih najbližih rođaka i prijatelja. Pošto to nije bilo moguće, mnogi su odbijali ponuđena rešenja i odlazili u podstanare dok se jedan broj izbeglica vratio u Hrvatsku ili Bosnu i Hercegovinu, gde nije bilo direktnih ratnih operacija. Mladi su tražili načine da se domognu neke zapadnoevropske zemlje. Prosto je neverovatno kako su u tome uspevali, bez obzira na veoma liberalnu politiku koje su te zemlje vodile.

Slično, gotovo identično, dešavalo se sa porodicama koje su bile kod nepoznatih domaćina.

"Svako zlo ima i svoje dobro", govorili su stari ljudi. Moj utisak, kao prvog komesara, bio je da je novonastala situacija smanjila izvesne pritiske na Komesarijat, piše Vulović.

Komesarijat je morao da vodi brigu o svim izbeglicama, pogotovo o ostvarivanju njihovih prava, ali ovoga puta gorući problem bile su najugroženije kategorije izbeglica. Mi smo već stekli neka iskustva, posebno u zbrinjavanju socijalno najugroženijih kategorija. Poslodavci u mnogim firmama su bez predrasuda zapošljavali radnike i stručnjake iz redova izbeglica. U većini slučajeva, bili su mnogo prilježniji i motivisaniji za rad od svojih kolega iz Srbije.

- Kada sam završio dužnost komesara za izbeglice, radio sam nekoliko meseci kao pomoćnik ministra za veze sa Srbima izvan Srbije, a zatim sam preuzeo jedno vrlo zapušteno novinsko-izdavačko preduzeće čiji je osnivač bila Železnica Srbije. Imao sam sva ovlašćenja da napravim ozbiljno preduzeće, tehničko-tehnološki kadrovski osposobljeno da deluje na tržištu bez dotacija ŽTP-a. Za mene je to bio veliki izazov, a kadrovski potencijal potražio sam upravo među izbeglicama.

Svesni smo bili da nisu sve izbeglice mogle biti ni srećne ni zadovoljne, bez obzira na to što se velika grupa saradnika Komesarijata i Crvenog krsta na terenu trudila da im pruži najbolja moguća rešenja i zaštitu. Jedan broj izbeglica zadesila je i smrt u izbeglištvu. U početku kada su se desili prvi primeri umiranja, lokalna zajednica je nalazila način i rešenje za pokriće troškova. U osnovi, vladala je pravna praznina, jer Zakon o izbeglicama i drugi zakoni nisu nudili rešenja za ovu vrstu problema - nedostatak finansijskih sredstava i organizaciju sahrane.

Na naš predlog, opštinski poverenici za izbeglice preuzeli su brigu i organizaciju sahrana, a Komesarijat je pronašao sredstva i opštinama nadoknađivao troškove. Ovaj naizgled bizaran problem efikasno je rešen. Sudbina i posledice izbeglištva zauvek su ih ostavili da počivaju u zemlji koja ih je prihvatila i brinula o njima. Neka počivaju u miru, daleko od svojih ognjišta, to zaslužuje svako ljudsko biće.

- Među njima su najorganizovaniji bili izbegli iz Zapadne Slavonije koji su sami uspostavili odličnu organizaciju, informisanje i logistiku. Tada su nikle i prve zanatske radnje, preduzeća, a njihovi zemljaci koji su ranije došli u Srbiju koristili su svoj uticaj prilikom njihovog zapošljavanja. Tu su se posebno istakli dr Momčilo Mitrović, dr Đorđe Stanković, dr Slavko Simeunović, dr Bogdan Jamadžija i mnogi drugi. Mnoge izbeglice bile su poželjni radnici, jer su svoja umeća i motivaciju stavljali u prvi plan, tako da su se na taj način samoreklamirali. Mi smo uočavali da kada se jedan izbeglica zaposli onda se u tom preduzeću za kratko vreme uposli desetak novih ljudi. I ja sam kasnije, kao direktor Želnida primenjivao taj recept. Nije zabeležen nijedan slučaj uvredljivog ili ponižavajućeg odnosa domicilnog stanovništva prema izbeglicama i obrnuto, niti je bilo sukoba između njih samih - kao što je to bio slučaj sa nekim drugim socijalnim grupama - što nam je olakšavalo situaciju i omogućavalo nam da se posvetimo ozbiljnijim pitanjima. Zapravo, bez obzira na probleme koje su izbegli i prognani imali, naziv "izbeglice" nije bio pejorativan i nisu ga pratile negativne konotacije već samo empatija i poštovanje. Vremenom, valjana integracija u društvo rezultirala je i sklapanjem mnogih brakova između izbeglica i domicilnog stanovništva, zapošljavanje i izgradnja porodičnih kuća.

Izbeglištvo je svima donelo velike probleme, a nekima i radost. U to vreme rođeno je nekoliko hiljada dece, sklopljeno je na stotine brakova. Mnoga deca, studenti izbeglice, bili su izvanredni đaci i studenti. Neki su završili i fakultete i srednje škole. Započeta je nova faza integracije u sredinama u kojima su boravili.

Nastavak na Vesti-online.com...