Izvor: Večernje novosti, 11.Apr.2015, 17:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Igumanija Makarija: Oprost je lek za svaku ranu

VASKRS jeste najradosniji hrišćanski praznik. I, to je samo jedna od karakteristika. Ali, ono što je daleko značajnije, to je najdublji i teološki hrišćanski praznik. Jer, ako hoćete nekom u dve reči da kažete koji je sadržaj vaše vere, vi ćete samo da kažete: "Hristos voskrese". Znači, Hristos je vaskrsao i mi ćemo vaskrsnuti. I tu je sva suština naše vere. Ovako igumanija kosmetskog manastira Sokolica, Makarija, započinje kazivanje za "Novosti" o značaju Vaskrsa. Ona, potom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << podseća da je "čovek prvobitno stvoren da živi u rajskoj zajednici sa Bogom, da bude božiji izaslanik i da živi u njegovom društvu..." Ali... - Greh je čoveka lišio nebeske, božanske, zajednice - kaže nam - i od tada je izgnan da živi na ovom mestu plača i tuge. Na zemlji. Bog se, ipak, sažalio na čoveka kao svoje stvorenje. Poslao je sina svoga, Hrista, da izbavi rod ljudski. Ali su ga izdali za trideset srebrnjaka. Jer, uvek će se naći neko ko će vas izdati za tri hiljade. Trista dinara. To je sudbina čovekova... Hrist je bio raspet na krstu i to njegovo raspeće meri se delom vrhunske ljubavi. Žrtvom za spasenje roda ljudskoga. Pitamo mati Makariju kako će Srbi na Kosovu proslaviti najradosniji praznik u okolnostima neizvesnosti i političke borbe koju predstavnici srpske države vode u Briselu. - Pa, proslaviće ga tako kao što su i ranije slavili. Ne samo uz dobru trpezu, jagnjetinu, crvena jaja i dobro vino, nego, pre svega, u crkvi. Na svetoj liturgiji i sa pričešćem. Kosovski narod je, po mom shvatanju, a mislim da smem to da kažem, jer ja nisam poreklom sa Kosova, u samom vrhu srpskog roda. Ovdašnji Srbi znaju kako da se u crkvi ponašaju dostojno svetinje. Zato je njihovo pravo slavlje prisustvo liturgiji i pričešće. Jer, pričešće jeste upravo učestvovanje u tajni božanskog osvećenja roda ljudskog. KOLEVKA - STAJALA sam na raskršću i gledajući te tužne kolone, još mi je pred očima slika žene koja je u malenoj zelenoj kolevci nosila svoje novorođenče. A, onda, bilo joj je verovatno teško da pešačeći nosi i tu kolevku. Ostavila ju je usput. Nikada neću prežaliti što tu kolevku nisam uzela i ponela. Da je čuvam i sačuvam. Da sestrinstvu kažem čuvajte je, i posle mene. To je kolevka srpskog novorođenčeta. Ali, ne mogu svi Srbi na Kosovu da se raduju Hristovom vaskrsenju. Oni koji su u enklavama, u strahu su za svoju bezbednost. Strahuju da li će slobodno moći da odu do crkve. Da li će im se deca slobodno vratiti. Da li će deca slobodno ići u školu. Da li će se otuda vratiti. Zašto strahuju? Zato što još ima usijanih umova koji drugima ne priznaju pravo na slobodu. Dakle, život Srba na Kosovu daleko je od života slobodnog čoveka. Igumanija Makarija starešina je manastira Sokolica, bezmalo četvrt veka. U manastiru, u brdima iznad Zvečana, okruženom albanskim selima, stoluje Bogorodica Sokolička. Njen mramorni kip odoleva vekovima i veruje se da ima isceliteljske moći. Mati Makarija kaže: - Da, Bogorodica pomaže svakom ko u tu pomoć želi da veruje. Dok razgovaramo, napolju vitla snežna salauka. Nije neobično da, i usred aprila, oko manastira napada toliko snega da se jedva može prići. Ali, narod dolazi. Uvek dolazi. I uvek odavde ponese kakav savet, poruke i pouke mudre igumanije. I uverenje da je to putokaz za bolji put. Zato smo se i mi opredelili za vaskršnji, praznični, susret sa mati Makarijom u Sokolici, koju je sa sestrinstvom čuvala i sačuvala u najtežim danima za srpske svetinje i narod na Kosovu i Metohiji. U takvim trenucima, ona je pokrenula ikonopisačku radionicu u ovom manastiru. Putovala od hrama do hrama, ikonopisala paraklise. Sama fotografisala likove gračaničkih anđela, pa ih prenosila na ikone. Te ikone predstavila je celom svetu i poručila: "Narod koji ima ovakve anđele, ne može da bude genocidan". Nema onog koji se nije začudio kada ju je zatekao na skelama visokim dvanaest metara, na kojima su bili sto i dve stolice na koje se igumanija Makarija oslanjala dok je oslikavala svod sokoličke crkve. Govorila je u američkom Kongresu o stradanju naroda i crkve na Kosovu i Metohiji. * U crkvu se ne može u pantalonama - Dobila sam sedam minuta da govorim, ali sam sve kazala u tri i po - kaže uz osmeh. - Ma, sve su oni to znali i pre, ali malo je ko želeo da prizna. I, dok nam sestrinstvo služi čaj u sobi za goste konaka, u sećanju su i druge neizbrisive slike iz prethodnih godina kojima se ova monahinja, po svemu što je činila za crkvu i narod, upisala u nezaboravnik Srba na Kosmetu. Podsećamo je na prve godine starešinstva u manastiru. - Kada smo sestrinstvo i ja stigle u Sokolicu, to je bilo 1991. godine, odmah smo se uputile među naše komšije Albance, sa ponudama i rečima: "Mi želimo da sa vama živimo u slozi, da budemo dobre komšije..." I, bile smo lepo prihvaćene. A, i mi smo lepim uzvraćali. Opština Zvečan tada nam je darovala jedan "jugo". Njime smo, kad god je trebalo prevozili bolesne, decu, starce, albanske žene na porođaj. Kupovali im lekove... Posle nesrećnog bombardovanja i tog vremena u kome su stradale mnoge naše svetinje, kao i narod, jedan Albanac (da mu ne navodim ime, jer želim da ga sačuvam), kazao mi je: "Znate, naša deca i mi smo tada noću stražarili oko vašeg imanja da ne dođe neko sa strane i napravi vam kakvo zlo, pa da se mi stidimo". Eto, vidite, nisu svi Albanci zli, kao što ni svi Srbi nisu dobri. Ja uvek kažem, delom zahvaljujući takvom razumevanju sa komšijama i našim dobrim odnosima, Sokolica se sačuvala. Naravno, posle je došao Kfor i mi smo prema njihovim oficirima i vojnicima imali isti stav. Dobro čini i dobrim će ti se vratiti. I nama danas stižu vesti da se visoki NATO oficiri oglašavaju da Srbi, ipak, nisu ljudožderi. Da nisu genocidni. I odbijaju da prime odlikovanja, jer su u međuvremenu spoznali istinu. Svi su oni ovde stigli indoktrinirani, ali mi smo činili sve da se uvere u drugačiju sliku našeg naroda od one s kojom su ovde došli.DA JE NAŠA MOLITVA JAČA - U VREME, najteže za naš narod, pa i sada kada se bije bitka za budućnost srpskog naroda, naše su molitve najdublje. Podsetiću vas, kada su puščana zrna letela oko Dečana, tu je stigao najveći broj iskušenika. Hoću da kažem: i kada su manastiri bili pod stražama stranih vojnika, a narod nije mogao da stigne do svojih svetinja, naši redovi su bili najsabraniji. Mi monasi, kao svedoci raspete Hristove ljubavi i žrtve, i svaki naš čovek... Svi nosimo deo odgovornosti za sve što se dešava. Da smo mi bolji, da je naša molitva jača, manje bi zla bilo. Kazivanje mati Makarije vraća nas u 1999. godinu. U leto i prvi strašni egzodus Srba sa Kosova i Metohije. Vraća se slika koja je obišla ceo svet. Igumanija, suprotno kolonama ljudi koji u panici beže, na borbenom vozilu Kfora ide da spasava sestrinstvo Devič. - Kada smo izbavili sestrinstvo Deviča, kada su bile na sigurnom, pošla sam sa predsednikom opštine Zvečan na raskršća. Danima smo stajali na raskršćima i molili ljude da ne idu. Da ostanu na kućnom pragu. I vraćali ih. Tada se dešava nešto što vas ponese. Neka snaga. Ljubav, gde ne mislite šta će vam se desiti. Nego imate cilj da pomognete. Ja bih to rekla kao monahinja: da se upodobite Gospodu Bogu svome. Ti trenuci su bili neopisivo teški. Znam da Srbi moraju da beže. A srce krvari i krvari... I danas isto, jako, boli za tim narodom koji je otišao. Ali, pre svih, na čelu kolona u toj bežaniji bili su mnogi koji nisu imali čistu savest. - Srbi, pravi Srbi koji nisu činili nepravdu bližnjem svom, a pod tim treba podrazumevati Albance, oni su slobodni u svojoj duši - odgovara na našu opasku mati Makarija. - Oni celim srcem svojim vole Kosovo. Nemaju razloga da ga napuste. Oni ostaju ovde, verni svojoj pradedovskoj zemlji. Verni kosovskom zavetu. I verni sami sebi. Trenutak tišine koju samo snažan vetar spolja narušava. Pitanja, kao naznaka za ovaj razgovor sada su u našim rukama, kao kod nepripremljenih studenata za ispit. Asocijacija je munjevita. Mati Makarija je, pre nego što se zamonašila, bila univerzitetski profesor. Čitavu deceniju predavač na Beogradskom univerzitetu. U svakoj godini imala je po 120 studenata. Doktorirala je na finim molekulima. Kasnije je ovoj doktorskoj tituli pridodala još jednu. Na Aristotelovom univerzitetu u Solunu doktorirala je teologiju. Jedno vreme, pre monaškog puta, postojao je drugačiji život. O tome šta ih je opredelilo da se liše svega što život čini ovozemljaskim, monasi nerado govore. Nekako spontano se nametnulo pitanje o ovom vremenu. Vremenu naših stranputica, posrtanja i padova... Tri su uzroka - odgovara mati Makarija. - Gordost, strah i moral. Gordost... Čovek je izbacio Boga iz svog srca. Seo je na božiju stolicu. Njegov ego je toliko preplavio njegovu ličnost. On želi da preplavi čitavu okolinu oko njega. I samo govori: "ja, pa ja, meni je sve dozvoljeno"... Strah... Šta je strah? To je manifestacija nemirne savesti. Samo nemirna savest može da izazove duboki strah u kome je čovek kao porobljen. Nije slobodan da po svojoj ličnosti odlučuje. Moral... Pad morala danas jeste nešto najgore. Prvo, porodica je izgubila svoj smisao. Sveštenik koji je na Blagovesti služio ovde liturgiju, kaže mi odlazeći: "Eto, koliko puta mladenci koji nisu ni pojeli svoju tortu na venčanju, dolaze da ih razvenčam..." Mladi ljudi, tinejdžeri, još nisu dobro iživeli svoje detinjstvo, svoju prvu mladost, a sve su iživeli, sve. Devojke koje se još nisu ni zadevojčile, prestale su da budu devojke...To je velika kriza porodice. Njeno gašenje. A, gašenje porodice je gašenje naroda. A zašto nam se to dešava i kuda mi to idemo? Zato što smo se otuđili od Boga. * Spas od bespuća je povratak Bogu sa igumanijom Makarijom mogao bi trajati danima, da na mnoge njene duboke misli i poruke ostanu nerečene i nedorečena njena biografija, u kojoj posebno mesto ima borba za istinu i pravo na slobodu naroda s kojim deli sudbinu, u strahu da je, ovde, na Kosmetu fitilj još tako kratak. Pitamo je, ipak, ima li nade u bolje dane? Veruje li u vaskrs Srba na Kosovu i, jesu li tegobe, koje su nas proteklih decenija pratile, iza nas? - Ako ne verujemo da su tegobe iza nas, onda ne verujemo ni u našu budućnost. To ne znači da treba da zaboravimo šta je bilo. Ali da oprostimo jedni drugima, to je potrebno. Potrebno, kao lek za svaku ranu. SOKOLICA SUZAMA UMIVENA MATI Makarija nedavno je uradila monografiju "Manastir Sokolica, biser sa Kosova i Metohije". Deset godina tragala je prestonicama regiona, po arhivima, kako bi prikupila i od zaborava otrgla tragove vekovnog trajanja Sokolice. Iz ove monografije, koju ona posvećuje sestrinstvu, svojim duhovnim kćerima, izdvajamo deo iz pogovora: "Da se nikad ne zaboravi čiji je manastir Sokolica. Ko ga je zidao. Dozidavao i u njemu živeo i čuvao kroz vekove, čijom suzom radosnicom i žalosnicom su umiveni podovi hrama, čijim bisernim kapima znoja su napojeni manastirska zemlja i šume. Čije kosti, kao poluge zlata zakopane duboko u zemlju, čekaju vaskrsenje i svedoče o Sokolici. I, da se zna da se majka zemlja nikada unovčiti ili pokloniti ne sme." DA LI ĆE TO BOG DOPUSTITI - JA imam jedan mali tranzistor, slušam novosti dana i večernji dnevnik Radio Beograda. Prenesem sestrinstvu šta je najvažnije, jer i mi moramo da budemo u toku šta se s našim narodom dešava. Tako saznajem da se u centrima moći dosta diskutuje i oseća velika tendencija da se Kosovu da potpuna samostalnost. I na tome se jako mnogo radi. Ali, kako će biti, to mnogo zavisi i od nas Srba. Bez obzira na sve te velike silne države, krajnju reč daće Bog. A ono što on bude hteo mi ćemo poslušati. A pitam se: zašto će onda srce izvaditi iz tela svog omiljenog naroda? Da li će to Bog dopustiti? Ako mi budemo božiji ljudi i božija vojska, niko neće moći da stane protiv nas, ako smo časni i pošteni ljudi i ostanemo pored svojih svetinja.

Nastavak na Večernje novosti...