Izvor: B92, 19.Maj.2021, 14:01

Hrvatska, referendum i nezavisnost: Glasanje koje je stavilo tačku na Jugoslaviju

Na referendumu 1991. godine, građani Hrvatske masovno su se izjasnili za izlazak republike iz jugoslovenske federacije.

Jedan plavi i jedan crveni glasački listić stavili su pre tri decenije tačku na ideju da bi jugoslovenska federacija mogla da preživi krizu s početka devedesetih godina 20. veka.

Građani Hrvatske, jedne od republika članica Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), izjašnjavali su se 19. maja 1991. godine na referendumu o budućnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << federalne jedinice.

Na birališta je izašlo skoro 84 odsto birača koji su velikom većinom glasali za napuštanje Jugoslavije, mada su predstavnici srpske zajednice pozvali na bojkot glasanja.

Referendum je raspisan na osnovu pregovora predstavnika republika-članica SFRJ koji su se odvijali u atmosferi već započetih etničkih sukoba u zemlji, a završeni su bez dogovora.

Dok su Hrvatska i Slovenija predlagale novo državno uređenje i labavije veze između republika, Srbija i Crna Gora bile su za očuvanje jedinstvene savezne države.

Novinarka Hrvatskog radija Jadranka Kosor imala je u kasno proleće 1991. godine više posla nego uobičajeno.

"Mnogo sam radila, bili su to teški dani jer smo imali i dežurstva, a kod kuće me je čekalo malo dete.

Osećala se strašna briga i strepnja, bilo je jasno da dolaze još teži dani - to je bilo jasno svima koji su mislili svojom glavom.

Ipak, događaji su gazili jedni druge, pa nije bilo vremena da se razmišlja je l to veliki istorijski trenutak - mada nam je brzo postalo jasno da jeste."

Od ulaska u politiku, koja ju je kroz članstvo u Hrvatskoj demokratskoj zajednici (HDZ) dovela i do premijerskog mesta, bila je još daleko.

"Bila sam tada jako daleko od politike, ali sam bila svesna da dolaze još teži dani mada sam nekako verovala u snagu pameti i razuma, argumenata.

Bila sam uverena da će se naći neka vrsta rešenja i da ćemo izaći manje oštećeni kao narod i država nego što se to desilo."

Ipak, referendum nije smanjio napetosti u Jugoslaviji - gotovo da ni svi glasovi nisu prebrojani, a oružani sukobi su se rasplamsali, najpre u Sloveniji, a potom u Hrvatskoj pa i Bosni i Hercegovini.

"Sam referendum je pokazao nešto što se nikad više nije ponovilo u Hrvatskoj - koliko su građani i građanke mislili isto ili slično i koliko su tada, kao i u ratnim godinama, bili zajedno.

Danas ne volim kad političari koriste reč zajedništvo jer o tome govore oni koji su protiv drugačijeg mišljenja."

Jadranka Kosor bila je novinarka do 1995. godine, kada kroz članstvo u HDZ-u postaje poslanica u Saboru, potom ministarka u više hrvatskih vlada, pa konačno premijerka od 2009. do 2011. godine, kada je bila i predsednica stranke.

Danas, kada je ponovo van političke arene iz koje je izašla isključenjem iz HDZ-a 2013, smatra da bi referendum trebalo da bude više prisutan u sećanju hrvatskog društva.

"Jako mi je žao što se o tim danima premalo govori i premalo zna - posebno mladi ljudi slabo znaju o tome.

To je bila prelomnica jednog naroda koja bi morala da se valorizuje na poseban način, to je najviši demokratski nivo izjašnjavanja volje građana", smatra Kosor.

Lingvistu Milorada Pupovca "prejaka reč" mogla je povrediti već u burno proleće 1991.

Kada jugoslovenske republike nisu mogle da se dogovore o budućnosti SFRJ, već je posledica razgovora lidera u makedonskom Ohridu bila serija referenduma, u intervjuu za Slobodnu Dalmaciju Pupovac ih je nazvao - referendumi za rat.

"Onda je neko odlučio da kopira taj intervju i oblepi fakultet na kom sam radio - i to jeste jedno od najsnažnijih ličnih iskustava koja su deo sećanja na ovo razdoblje.

Neke moje kolege su se potrudile da se to sve brzo skine sa zidova fakulteta i na tome sam veoma zahvalan, ali to je bila jedna od poruka u kojima se nastojalo ućutkivati."

Poruka na zidu zagrebačkog Filozofskog fakulteta samo je pojačala strepnje budućeg lidera srpske zajednice u Hrvatskoj.

"Shvatio sam koliko je ta odluka riskantna i opasna po miran ishod jugoslovenske krize jer u etnički mešovitim društvima svako je imao drugu ideju referenduma - a te ideje imale su potencijal da budu referendumi za rat."

Iz vremena jakih emocija, jasno se seća glasanja, glasačkih listića, birališta.

"Referendumu je prethodila medijska priprema sa snažnim nacionalnim nabojima, ali je glasački listić bio nešto drugačijeg sadržaja - dok je naboj išao u priču o potpunoj samostalnosti, sam listić je išao u pravcu samostalnih država i njihovog saveza.

Sećam se i postreferendumske atmosfere, veoma visokog procenta ljudi koji su glasali za samostalnost, ali taj rezultat nije odražavao ni celokupnu državnu teritoriju, niti celokupno stanovništvo", podseća Pupovac da su Srbi pozvani da na ovo glasanje ne izađu.

Hrvatski Srbi održali su još u avgustu 1990. referendum na kome su izglasali autonomiju Srba u okviru Hrvatske, ali zvanični Zagreb ovaj referendum nikad nije priznao.

Događaji koji su usledili za Pupovca nisu bili iznenađenje - rat u Jugoslaviji činio se i u proleće 1991. godine neizbežnim.

"Moji strahovi da će tako dogovoreni i izvedeni referendumi dovesti do produbljivanja sukoba i nesporazuma su se potvrdili jer su oni otvorili potencijale za sukobe naroda sa prostora Jugoslavije.

Neki drugi pristup, koji bi bio kontrolisaniji, nismo isprobali, pa je teško reći da li bi on bio bolji, ali ovaj je svakako doneo tragične posledice."

Ratne godine Pupovca su iznedrile kao jednog od lidera srpske zajednice u Hrvatskoj, najpre kao osnivača Srpskog demokratskog foruma, a potom nekoliko stranaka preko kojih postaje poslanik u Saboru 1995.

I danas je predsednik Srpskog narodnog veća, tela koje predstavlja hrvatske Srbe, za koje kaže da na referendum iz 1991. i danas imaju sličan pogled.

"Ne verujem da je bitno drugačiji, iako su mnogi to zaboravili jer je vremenski daleko.

Ljudi ovih trideset godina žive od danas do sutra, stvarne istorijske perspektive nema, niti se ona formira - postoji mitska istorija i stvarni život."

Za sisačkog gimnazijalca Hrvoja Klasića, taj majski dan bio je veoma značajan.

"To je bio moj prvi ulazak u svet demokratije i konzumiranje aktivnog biračkog prava jer sam krajem 1990. napunio 18 godina.

Samog čina zaokruživanja se uopšte ne sećam, ali se sećam da sam kod kuće imao plakat plave boje, na kome je pisala referendumska parola.

Sigurno sam tada bio na strani velike većine koja je podržala predlog da Hrvatska kao suverena država može ostati u savezu sa drugim suverenim državama, ali ne da ostane u Jugoslaviji kakva je do tada postojala."

Budući istoričar kaže da je uvideo da dotadašnja Jugoslavija nema budućnost.

"Koliko god da je moje odrastanje u Jugoslaviji bilo lepo, da su postojali delovi istorije koji su i danas za primer, kao i u svakom braku - kada osetite da se ne može živeti od prošlosti, da je sadašnjost opterećujuća, uvek je bolje srećno se razvesti.

Način razvoda je bio katastrofalan - mi smo loš brak završili još ružnijim razvodom, a nije ni pružena šansa da se razvedemo onako kako su to učinili Česi i Slovaci ili građani Sovjetskog Saveza."

Klasić se vremena tog razvoda seća kroz sliku sa ulica grada u kome je živeo koju opisuje kao jednu od manifestacija "neverovatnog porasta srpskog nacionalizma".

"Sećam se šoka koji sam doživeo pred utakmicu Dinama i Crvene zvezde u maju 1990, kada su se u Sisku okupljale Delije iz cele Jugoslavije i korzoom šetale obmotani srpskom zastavom bez petokrake, pevajući četničke pesme.

Sigurno je bilo i manifestacija hrvatskog nacionalizma, ali u mom okruženju toga nije bilo toliko - cela atmosfera mi je bila pomalo zastrašujuća."

Ipak, kada sa današnjim znanjem i iskustvom istoričara pogleda događaje od pre tri decenije, zaključuje da je referendum bio posledica onoga što se već desilo.

"Mislim da su prelomni trenutak bili prvi višestranački izbori održani godinu dana ranije - od sazivanja višestranačkog Sabora, sve je išlo u ovom smeru.

Da su na njima bili drugačiji rezultati, da su pobedili komunisti, pitanje je kako bi se dalje odvijali događaji."

Na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj, pobedu je odnela Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) Franje Tuđmana.

Ratne godine, smatra Klasić, morale su da se izbegnu ranije - i sa drugog mesta.

"Da je tada bilo više sluha Srba u Hrvatskoj za Zagreb, ali i Zagreba za Srbe u Hrvatskoj, mislim da su stvari mogle biti drugačije.

Ipak, propaganda Miloševića od sredine osamdesetih godina pokrenula je lavinu koja je dala vetar u leđa i drugim nacionalizmima."

Sve što je usledilo u bivšoj Jugoslaviji potisnulo je sećanja na događaje s početka decenije sukoba.

"Da danas u Hrvatskoj napravite anketu na ulicama i pitate kad je bio referendum, mislim da ljudi ne bi pogodili ni godinu.

Nije referendum ostao u svesti kao odlučujući trenutak - to više nije bila Jugoslavija entuzijazma i solidarnosti, u kakvoj su pedesetih i šezdesetih godina odrastali moji roditelji, a već se krajem osamdesetih moglo naslutiti da dolazi kraj toj državi."

Iako već dobro poznati i aktivni intelektualac, Žarko Puhovski referendumsku etapu raspada Jugoslavije prati iz Berlina.

Kao gostujući profesor na Vizenšaftkoledžu, dopisno je učestvovao u raspravama o referendumskim pitanjima za koja i danas kaže da su bila "delimično neprecizna".

"Kada u proleće 1991. predlog Slovenije i Hrvatske o redefinisanju Jugoslavije nije došao ni na dnevni red Predsedništva, ja sam tada rekao da mi se čini da je to kraj Jugoslavije.

Bio sam protiv tog predloga, ali su dve savezne jedinice morale imati pravo da takav predlog bar dođe na dnevni red - Jugoslavija kao institucija više nije funkcionisala."

Ipak, Puhovski smatra da se pravac odvijanja događaja video i daleko pre 1991.

"Oduvek sam smatrao da je trenutak u kome se nešto značajno događa 20. maj 1990. godine, kada je prvi put konstituisan višestranački Sabor u demokratskoj atmosferi izjašnjavanja ljudi o sopstvenim preferencijama.

Zato sam jako podržavao ideju da se taj datum proglasi Danom državnosti u Hrvatskoj, što je sad i učinjeno."

Zbog toga Puhovski i ulogu referenduma 1991. godine vidi nešto drugačije.

"Ovaj referendum je zapravo bio namenjen inostranstvu - u zemlji se znala kakva je atmosfera, bilo je samo pitanje pet posto gore ili dole, ali je država nastojala dobiti legitimaciju pred inostranstvom uoči sukoba koji dolaze.

Nismo znali da će to biti ratni sukobi, ali da će biti sukobi - to su svi znali."

Na današnje sećanje hrvatske javnosti dodatno je uticalo donošenje Ustava Hrvatske 1997. godine, smatra Puhovski.

"Referendum je na neki način gurnut pod tepih jer je uveden član koji direktno zabranjuje ono što je referendum odlučio - da suverena država ima pravo udruživanja sa ostalim članicama jugoslovenske federacije.

Time je učinjen ozbiljan prekršaj jer odluke referenduma parlament ne može negirati, već bi se moralo ići na novi referendum."

Ipak, on dodaje da je istorijski značaj glasanja početkom devedesetih nesporan.

"Stvari se zaboravljaju, zvanična ideologija glasi da je Hrvatska utemeljena u oslobodilačkom ratu i žrtvama hrvatskoj vojnika, a posebno dobrovoljaca.

Previđa se pozivanje na izbore 30. maja 1990. i na referendum 1991. godine kojima je Hrvatska utemeljena demokratskim odlukama, kao sve pristojne države", zaključuje Puhovski.

Pogledajte video o čuvenom Plavom vozu Josipa Broza Tita

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...