Izvor: RTS, 23.Jan.2020, 13:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ekonomski programi stranaka pred izbore – čemu ovo služi, a uz to i ne radi
Ekonomski programi stranaka pred izbore možda se najbolje mogu opisati čuvenom replikom iz Diznijevog crtaća. Svaki put na kraju Mikijeve radionice Deda Staja se prilikom susreta sa nekom komplikovanom napravom počeše po glavi i zapita: "Čemu ovo služi, a uz to i ne radi?" Ipak, ako mere koje narodu zvuče dobro političarima donose glasove, kako onda ne rade?
Dragan Đilas, lider stranke Sloboda i >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << pravde, nedavno je predstavio program "Srbija 2020", ubeđen da ekonomski model državnog kapitalizma može da proradi u roku od samo šest meseci. "Meni stvarno brojevi dobro idu i mislim da će se i oni koji o meni svašta pišu sa time složiti", rekao je Đilas na predstavljanju ovih mera.
Plan, između ostalog, predviđa povećanje plata lekarima na 1.000 evra, medicinskim sestrama na 600 evra, nastavnicima i vaspitačima na 700 evra, besplatne udžbenike i obroke za 800.000 đaka u srpskim školama. Nove mere mere povećale bi rashode u budžetu za 1,7 milijardi evra, a Đilas je predstavio i plan prema kome bi za njihovo sprovođenje mogao da obezbedi čak dve milijarde evra prihoda.
Nema sumnje da se kao inženjer Đilas razume u brojke, ali to ne znači da razume budžet. Najslabija tačka njegovog plana je to što trajne rashode u državnoj kasi planira da pokrije ukidanjem jednokratnih izdataka. Konkretno, izračunao je da bi povećanje plata za 86.000 nastavnika budžet koštalo 215 miliona evra godišnje. Trajno.
Taj trošak bi, sudeći prema planu "Srbija 2020", na primer, mogao da se pokrije ukidanjem nekih izdataka, poput onog za izgradnju nacionalnog stadiona od 250 miliona evra. Mnogi će se složiti sa ocenom da je ova investicija nepotrebna, ali ona će se u budžetu pojaviti kao rashod samo nekoliko godina. Dakle, jednokratno.
U takve nepotrebne troškove Đilas računa auto-put Čačak–Kruševac, izgradnju pruge Segedin–Subotica–Baja. Odustajanjem od ovih investicija budžet bi uštedeo 700 miliona evra, izračunao je.
Tačno je da se, kada je o infrastrukturnim investicijama i ekonomskoj opravdanosti nekih putnih pravaca reč, ne vodi javna rasprava, ali iz budžetskog ugla gledano to je takođe jednokratni trošak.
Povećanje plata nastavnicima, lekarima, vaspitačima, trajni je izdatak, tako da se za sprovođenje ove mere moraju obezbediti i trajni prihodi.
A kao trajni prihod obično se u fiskalnoj politici računa povećanje poreza. Stranka Slobode i pravde, međutim, računa na smanjenje opterećenja na zarade sa sadašnjih prosečnih 61 na 54 odsto. To bi, navodi se u Đilasovom planu, prihode u budžetu smanjilo za oko 600 miliona evra.
Ono što ne piše je da bi samo ta mera deficit u budžetu povećala za 1,3 odsto. Sa druge strane, dodatni novac obezbedio bi se povećanjem akciza na duvan za 50 odsto, čime će se uvećali prihodi za 375 miliona evra.
Akcize se, međutim, ne povećavaju diskreciono već u skladu sa akciznim kalendarom, pa bi u slučaju takvog odokativnog povećanja, kompanije koje posluju u oblasti duvanske industrije mogle da tuže državu i na sudu dobiju odštetu.
A Dragan Đilas, s pravom, međutim, kaže da Srbija izdvaja previše za novčane kazne i penale zbog izgubljenih sudskih sporova.
Nije u pravu kada tvrdi da taj trošak iznosi samo 120 miliona evra.
Na žalost poreskih obveznika, taj rashod je mnogo veći.
Pa je tako budžetom za 2020. godinu planirano da se po tom osnovu potroši čak 22 milijarde dinara, što je oko 185 miliona evra.
To je, na primer, dvostruko veći iznos od subvencija za investicije, za koje Đilas kaže da ih treba ukinuti. Zanimljivo je da je ukidanje ovih subvencija predlagala i Srpska napredna stranka dok je bila u opoziciji.
U svakom slučaju, izdvajanja za kazne i penale nesporno su velika. Uvećana su dva puta u odnosu na 2017. godinu, a više od pet puta u odnosu na 2010. godinu. I država bi zaista morala da preispita zašto najveći deo ovih rashoda potiče od ošteta koje Srbija mora da plati zbog povrede ugovora.
Podsećanja radi, samo za neizvršenu obavezu po osnovu koncesije za izgradnju auto-puta Horgoš–Požega privatnim kompanijama plaćeno je 1,6 milijardi dinara, a na ime starog duga grčkom "Mitilineosu", koji je imao spor sa RTB Borom, 2018. godine platili smo oko četiri milijarde dinara.
Budžetom za 2020. godinu planiran je novac i za obeštećenje Energo-Zelene, ali se ne vidi o kom iznosu je reč.
Dakle, država mora da napravi analizu zašto gubi toliko sudskih presuda, kako bi ove rashode smanjila, ali ukidanje ovih izdataka nije moguće preko noći. Obeštećenje koje je strani investitor dobio na sudu, Srbija mora da plati.
U zbiru, mere koje predlaže stranka Sloboda i pravde koštale bi 1,7 milijardi, što bi za šest meseci povećalo deficit u budžetu za 3,7 odsto.
Sa druge strane, Đilas računa da, uglavnom ukidanjem nekih, kako kaže, besmilenih izdataka obezbedi dve milijarde evra, što je oko 4,4 odsto BDP-a.
Najveći deo tog novca predstavljaju jednokratne mere, a njima se ne može pokriti trajni rashod u kasi.
Deo plana je i da se bankama nametne obaveza da kamate i naknade u Srbiju budu na nivou zemalja Evropske unije. Niko, međutim, ne može da garantuje će nakon uvođenja te mere, strane banke ostati da posluju na srpskom tržištu.
Plan "Srbija 2020", koji je predložila stranka Slobode i pravde, i plan "Srbija 2025", koji je lansirala vladajuća Srpska napredna stranka, imaju i jednu zajedničku tačku. Oba se, jednim delom, zasnivaju na povećanju potrošnje.
U njima se polazi od toga da će povećanje plata lekarima na 1.000 evra 2020. ili povećanje prosečnih plata na 900 do 2025. godine povećati potrošnju.
(O ekonomskom planu vladajuće koalicije čitajte u tekstu "Rumunski scenario ruši srpski san o plati od 900 evra")
To će značiti da će više novca ostajati u trgovinama, kao i da će privreda pogurana tom dodatnom tražnjom više proizvoditi.
Problem je što ovaj recept važi za izvozno orijentisane privrede, a Srbija to nije. U našoj zemlji uvoz je veći od izvoza, pa svako povećanje potrošnje znači i veću kupovinu robe iz uvoza.
U prošlosti se takvim receptom srpska industrija gurala u još dublju krizu. Takve mere nisu uticale na realno povećanje standarda i privrednog rasta, ali su podsticale rast fiskalnog i platnobilansnog deficita, ubrzavale inflaciju, povećavale kamate na kredite.
Po ovom programu, ipak, stranka Slobode i pravde se ne razlikuje mnogo od onoga što su pred izbore u novijoj ekonomskoj istoriji predlagale opozicione stranke.
Jer kao alternativa ekonomskoj politici Aleksandra Vučića danas deluju mere poput oporezivanja bogatih, smanjenje poreza na dodatu vrednost (PDV), smanjenje poreza na hleb i osnovne životne namirnice, pojeftinjenje struje, umanjenje poreza na imovinu, uštede na javnim nabavkama od 600 do 700 miliona evra.
A upravo je to, pred izbore 2012. godine, predlagao tada opozicioni SNS.
.jpg)
