Izvor: Politika, 15.Nov.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dovoljni su sto, dobro svetlo i ruka
Mračni scenario da su se u zabačenim selima u Albaniji sa otetih Srba uzimali organi za presađivanje – teoretski moguć, ali je pitanje da li su mogle da se rade transplantacije. – Crnogorci po bubreg u Pakistan
Transplantacije organa poslednjih dana pobuđuju veliku pažnju javnosti i medija, ali ne zbog medicinskih uspeha i spasenih života, već zbog mogućih najcrnjih kriminalnih radnji. Odgovor na pitanje da li su nestali Srbi sa Kosova prebacivani u Albaniju zbog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uzimanja vitalnih organa, a potom bili likvidirani, javnost će očigledno još dugo morati da čeka. Doktor medicinskih nauka, Stevan Pavlović, koordinator Programa za transplantaciju u Kliničkom centru Srbije, koji je za poslednjih desetak godina obezbedio više od 100 bubrega za transplantaciju i desetak jetri i srca, govori za „Politiku”.
Da li je moguće u nekoj poljskoj bolnici ili običnoj kući, smeštenoj daleko od puteva i medicinskih centara, uzeti vitalne organe od ljudi i upotrebiti ih za transplantaciju, kao što se u knjizi Karle del Ponte navodi da je to rađeno u zabačenom selu Bur na severu Albanije? Da li je potrebna neka posebna medicinska oprema?
– Za uzimanje organa za transplantaciju potrebna je, pre svega, operaciona sala, sterilni instrumenti i oprema. Potreban je minimum opreme – respirator, operacioni sto i izvor svetla, da hirurg vidi šta seče. Žuta kuća u onom albanskom selu mi ne izgleda kao mesto gde se moglo to raditi, ali ako se radi o teškoj improvizaciji, organi su mogli da budu od čoveka uzeti na običnom stolu.
Za skidanje organa da li je potrebno neko vrhunsko umeće, veština? Da li to može uraditi samo za to obučeni lekar, ili svaki hirurg, pa i nesvršeni student medicine?
– Sigurno je potrebna veština i određena obučenost, a naročito kada je reč o konzerviranju skinutog organa i transportu. Organe ne može da skine ni nesvršeni student ni običan lekar, ali može svaki hirurg. Postoji precizan način, splet radnji kako se to radi i to se ne uči iz knjiga. Da se skinu oba bubrega potrebno je dva sata, a četiri do pet sati za skidanje svih organa. Prvo se skida srce, pa jetra, pa bubrezi, baš tim redosledom. Ne možete prvo skinuti bubrege, pa onda srce. U nekim kriminalnim okolnostima hirurg se ne bi ni starao o rezu i šteti koju bi naneo lešu, dok u lege artis uslovima lekari vode računa da ne iskasape telo.
Da li je za transport uzetih organa potrebno posebno vozilo ili je dovoljan kanister, koji laicima liči na frižider za piknik?
– Nakon vađenja bubrega sa ureterom i krvnim sudovima, organi se ispiraju posebnim rastvorom i stavljaju u kanister, metalnu posudu za transport. Bubreg može da bude na ledu i 30 sati i može se transportovati do donor bolnice koja je sposobna da te organe transplantira.
Za transport u savremenim zemljama postoje posebna sanitetska kola, koja imaju kompletnu opremu za skidanje organa, ekipa skida organe i doprema ih u donor bolnicu. Mi, nažalost, nemamo takvo specijalizovano vozilo. Za srce i jetru transplantaciju je poželjno uraditi u što kraćem roku, od 10 do 12 sati nakon uzimanja, za razliku od bubrega koji može da se transportuje i nakon 30 sati od uzimanja.
U najmračnijem scenariju, koji se pominje u slučaju u Albaniji, da li ostavljate mogućnost da su imali takvo vozilo?
– Možda ih Albanija nije imala, ali teoretski je mogla da ih dobije. Ako pretpostavimo da se to u Albaniji zaista radilo, skinute organe su mogli da transportuju i u običnim vozilima u kanisterima sa ledom. Kao što se, na primer, iz Evrope organi legalno šalju u Ameriku, ili ranije u vreme bivše Jugoslavije, organi su u Beograd stizali, na primer, iz Skoplja avionom.
Da li u Albaniji i među kosovskim organima ima osposobljenih lekara za uzimanje organa i transplantacije?
– Po mom mišljenju postojale su mogućnosti da se na Kosovu skidaju organi, ali sam ubeđen da se u uslovima rata ovi organi nisu mogli transplantirati. Za skidanje organa imali su sasvim dobro obučene lekare. Uostalom, polovina lekara sa Kosova je školovana u Beogradu, u Kliničkom centru Srbije, a drugi deo je školovan u Ljubljani i u Zagrebu, kao i na Zapadu. Nije problem skinuti organe, već je problem konzervirati organe, poslati ih na tipizaciju tkiva u neku zemlju i transportovati ih do nje. Tipizacija tkiva se radi u Zavodu za transfuziju, tako što se sa umrlog uzmu limfne žlezde i deo slezine i odredi tip tkiva. Ali, teoretski, mogli su brodom u obližnje zemlje iz Albanije poslati u kanisteru i organ i limfne žlezde i deo slezine .
Postoji li neka usvojena procedura prijema organa koji su uzeti za transplantaciju, može li bolnica da prihvati organ koji je ilegalno skinut pa se radi i tipizacija i transplantacija?
– U razvijenim zemljama se zna put uzetog organa. Ali ne i u uslovima rata, pa čak i kada nema rata, o čemu svedoči slučaj od pre 15 dana u privatnoj klinici u Prištini. Uvek postoji mogućnost da se organizuje i koordinira nelegalno uzimanje organa.
Koliko vam priča Karle del Ponte izgleda verovatna i moguća?
– Mislim da je 50 posto priča moguća. Ne mogu da tvrdim da je istina, ali postoje teoretske mogućnosti za tako nešto. Bio je rat, haos i mogao je da radi ko je šta hteo, a, na žalost, uvek postoje ljudi koji će raditi i takve stvari. Ljudi kojima su uzimani organi naravno nisu mogli da budu ostavljeni u životu. Ako se to dogodilo, oni su anestezirani i izvađeni su im organi, ali niko ih nije vraćao u bunkere ili kuće na oporavak posle uzimanja bubrega. Jer, kriminalci nikada ne ostavljaju svedoke iza sebe.
Kako je moguće da širom sveta i danas cveta trgovina ljudskim organima, da ljudi nude na prodaju deo svog tela, a među onima koji kupuju ima i naših ljudi?
– Preko 20 godina ljudi sa naših prostora, iz Srbije i Crne Gore kupuju organe u Indiji, Pakistanu, a poslednjih godina i u Rusiji. Međutim, kada tamo kupe organ, posle transplantacije svi do jednog, direktno iz tih bolnica prolaze kroz naš Centar za transplantaciju. Ažuriramo im lekove i stabilizujemo ih da mogu da se vrate svojoj kući. Ovi ljudi ne podležu krivičnom gonjenju, oni se snalaze na sve načine da sebi obezbede izlečenje.
Koliko je riskantno tako obezbediti sebi organ za transplantaciju?
– Neko prođe dobro, neko nastrada. Dečko iz Novog Sada je kupio bubreg u Indiji, ali je sa organom dobio i sidu i umro. Ta kupovina je uvek sa velikim rizikom. Preko 50 odsto onih koju su transplantirani u Indiji umrli su vrlo brzo, ali slučajevi iz Pakistana su dobro prošli.
Koliko je godišnje bilo takvih slučajeva?
– U poslednje vreme sve više ljudi, naročito iz Crne Gore, odlazi u Pakistan po organ. Njih petoro ove godine je ležalo kod nas. Pakistan je jedina zemlja gde je prodaja organa legalna. U poslednjih godinu dana nismo imali slučaj naših državljana da su išli u Pakistan ili u Indiju. Organ košta 25.000 evra. Čovek koji organ prodaje u Indiji ne dobije nikada više od hiljadu dolara.
Olivera Popović
[objavljeno: 15/11/2008]
