Izvor: Večernje novosti, 18.Okt.2017, 18:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dobrica Ćosić: Srbi u zupčanicima Velikog mehanizma

Dobrica Ćosić : Zašto sam se četiri decenije bavio srpskim pitanjem? Nisu Srbi opsednuti istorijom, nego je istorija sveta opsela Srbe. Najlepše doba svoga života proveli smo u strepnji od Velikog mehanizma SVOJE obrazlaganje višedecenijskog bavljenja "srpskim pitanjem" Dobrica Ćosić izložio je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti 23. aprila 2002, koje su "Novosti" objavile u broju od 3. maja te godine. Tada su o knjizi "Srpsko pitanje - 1" osim autora govorili i >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << akademici Ljubomir Tadić, Milorad Ekmečić i Nikša Stipčević. CEO moj život je protekao u trpljenju od istorije, saznavanju istorije i sporenju s njom. Ovim iskazom ja ne obogotvorujem istoriju, nego je sažimam u metaforičnu sintagmu Veliki mehanizam, kojom je šekspirolog Jan Kot tumačio tragizam ljudskog bivstvovanja, koji je u istoriji ljudi najdublje i najsvestranije izrazio Šekspir. Za svoj naraštaj smem da kažem da je rođen kada se na Balkanu nakratko zaustavio Veliki mehanizam Istorije; taj naraštaj je rođen od onih koje je slučajno mimoišao zupčanik Velikog mehanizma, koji je strahotnom snagom radio u Prvom svetskom ratu. Mi smo rasli s pričama o Istoriji i vaspitavani na njenim ljudskim uzorima. I pre no što smo postali punoletni primorani životom, stupili smo na poslove Istorije, s ciljem da joj promenimo smer i ovladimo Velikim mehanizmom. Kada nam se učinilo da smo pobednici, naša oholost nad poraženima nije dugo trajala; počinjale su sumnje u vlastitu pobedu. Najlepše doba svoga života proveli smo u strepnji od Velikog mehanizma. U starosti, Veliki mehanizam nas je uvukao u svoje zupčanike, porazivši nam ideje i ciljeve, ugrožavajući nam i biološki opstanak od Malog svetskog rata protiv Srbije u poslednjoj godini drugog milenijuma.ZABLUDE IZVIRALE IZ VELIKE NADE MOG DOBA O srpskom narodu sam razmišljao i pisao, i sam zgnječen zupčanicima Velikog mehanizma, ponekad sa zabludama koje su izvirale iz velike nade moga doba, ponekad emotivno, gnevno, rezignirano, ponekad žurno i neprodubljeno, ponekad taktički i pogrešno, ali sam svagda nastojao da ostanem u granicama humanističkog poimanja sveta. Nikada se nisam zalagao za prava svog naroda koja nisam priznavao svim jugoslovenskim narodima. A srpski narod nikad nisam voleo više od istine o njemu. OPSTANAK MOJ naraštaj i naraštaji koji su nas sledili na srpskoj zemlji u HH veku, nisu bili ideološki i nacionalistički opsednuti Istorijom, kako misle današnji nihilisti, upisajući nam tu opsednutost u umni i imaginarni manjak, u anahronost naših shvatanja i rukopisa. Mi smo bili gorivo Istorije; potrošni materijal Velikog mehanizma. PROČITAJTE JOŠ: Strazbur prvi put o srpskoj imovini u Hrvatskoj Nisu Srbi opsednuti Istorijom zato što su epski, ruralan, necivilizovan narod, kako govore ignoranti i cinici sa zapadnih strana, nego je Istorija sveta i Evrope opsela Srbe, sručila se na nas, dovodeći nam u pitanje i goli opstanak. Zato i ne može biti značajnog razmišljanja o društvu, kulturi, umetnosti i naciji u ovoj zemlji, ni istinite priče o ljudskim sudbinama u HH veku, ako se ne govori o tim objektivnim, nadličnim, nadljudskim silama u našem bitisanju. Dakle, ako se teži za inegralnom istinom o tom bitisanju, mora se govoriti i o radu Velikog mehanizma. I kada ja razmišljam o srpskom pitanju, ne razmišljam ideološki, iako se 1961. i 1962. u polemici o jugoslovenstvu i antijugoslovenstvu sa Slovencem Dušanom Pirjevcem, i u nekim drugim prilikama, služio ideološkim pojmovima i jezikom. Da se pored svoje posvećenosti romanu, bavim i srpskim pitanjem posebno, nisam bio motivisan nacionalnom ideologijom i nacionalizmom, nego samom egzistencijom srpskog naroda, njegovim opstajanjem, koje je nemoguće bez slobode i osnovnih ljudskih prava. A u samom značenju i smislu srpskog pitanja, mora da se podrazumeva istorizam. Ali istorizam u mojim romanima i vanknjiževnom delanju, ponavljam, nije ideologija i filozofska doktrina; svoj istorizam označavam pojmom determinisane egzistencije; u ljudskim sudbinama na srpskoj zemlji i u sudbini srpskog naroda HH veka - najvišim stupnjem determinisane egzistencije. Sa te odrednice sam postavljao srpsko pitanje, prilagođavajući mu sadržaj jugoslovenskim, evropskim i civilizacijskim uslovnostima, odnosno, životnim nalozima i izazovima vremena. Srpsko pitanje, svojom suštinom, po mom shvatanju, nadilazi ideološko poimanje, iako ga je sve do naših dana formulisala i rešavala srpska nacionalna ideologija kao državno pitanje. JUGOSLOVENSTVO SRPSKA nacionalna ideologija je od oslobodilačke revolucije 1804, pa do sadašnjice, nacionalni opstanak, slobodu, ekonomski i kulturni razvoj, videla u svojoj državi. U Prvom svetskom ratu, kao ratni cilj, razjedinjeni srpski narod, slobodu i opstanak video je u jugoslovenstvu i zajedničkoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca. Takvo državno rešenje srpskog pitanja, u tadašnjoj konstelaciji Evrope i sveta, sa mnogih stanovišta bilo je razumno, iako su bila moguća i drukčija rešenja, za srpski narod, možda, i povoljnija. Ali, kada su Hrvati odmah posle stvaranja zajedničke države, postavili svoje nacionalno pitanje kao državno, dovedena je u krizu jugoslovenska država i jugoslovenski smisao srpske nacionalne ideologije. Srbe, međutim, nije urazumio ni politički i moralni slom Jugoslavije 1941, ni ustaški genocid nad srpskim narodom u Hrvatskoj i BiH. Oba srpska antifašistička pokreta u Drugom svetskom ratu, po nalozima saveznika i svojim ciljevima, bila su jugoslovenska. A narodnooslobodilački pokret, predvođen Komunističkom partijom, rešenje svih nacionalnih pitanja, video je u socijalizmu i federalizmu. Ta ideologija brzo je stupila u krizu, jer se pokazalo da za različite etnose, socijalizam u boljševičkotitoističkoj praksi, nije integrativan poredak. Čim je minula opasnost od spoljnjeg neprijatelja, tada od Sovjetskog Saveza, komunističke partije Slovenije, Hrvatske, Makedonije, BiH i Kosova, svoja nacionalna pitanja prevele su u državna pitanja i započele dezintegraciju Jugoslavije. Ta se dezintegracija, uz političku podršku nemačke Evrope, pretvorila u konačno razbijanje jugoslovenske državne zajednice i međunacionalne ratove za teritorije i svoje države. SAMOOPREDELjENjE POSTAVLjA se pitanje: Kakva je u tom istorijskom razdoblju bila srpska politika? U drugoj polovini HH veka, od 1941. do 1991. nacionalna politika srpskih komunista, talasala se od iluzionističkog jugoslovenstva i vazalstva prema nacionalističkim oligarhijama pod Titovim i Kardeljevim vođstvom do militantnog jugoslovenstva. Sa raspadom Jugoslavije i stvaranjem samostalnih nacionalnih država svih jugoslovenskih nacija, dijasporičan srpski narod bio je životno prinuđen da na načelu samoopredeljenja naroda zasniva državu na svojim etničkim teritorijama. Evropska unija i SAD su tu pravednu i demokratsku težnju onemogućili, osuđujući je kao velikosrpski hegemonizam. Ni u tom istorijskom razdoblju, srpski narod nije imao nacionalnu politiku adekvatnu uslovima i mogućnostima, ni političare koji su razumeli savremeni svet i imali viziju, pa smo doživeli teške, možda i sudbonosne poraze. U polemici sa Pirjevcem 1961. i 1962. godine, zastupao sam socijalističko jugoslovenstvo kao integrativnu državnu ideologiju; život i slobodu srpskog naroda video sam u jugoslovenskoj federaciji, na temelju ravnopravnosti i solidarnosti nacija. Isti stav imao sam 1968. postavljajući kosovsko pitanje, kao jugoslovensko pitanje, a na početku 80-ih i kao evropski problem. Posle konfederalističkog ustava 1974. kojim je srpski narod postavljen u drastično neravnopravan položaj, srpsko pitanje sam poistovetio sa demokratskim pitanjem. Kade je 80-ih godina Jugoslavija stupila u političku agoniju, pitanje srpsko sam video u radikalnoj, demokratskoj promeni društvenog i državnog poretka. A kada je svakom mislećem čoveku bio očigledan raspad Jugoslavije, kada su nacionalni separatizmi bili nesavladivi, zalagao sam se za miran i demokratski razlaz putem jugoslovenskog referenduma o karakteru i opstanku Jugoslavije, odnosno, zalagao sam se za njenu skandinavizaciju.Slovenačkim, hrvatskim, makedonskim i muslimanskim otcepljenjem, kojim je četvrtina srpskog naroda dovedena u položaj potčinjenosti, gubitka osnovnih građanskih prava i svog identiteta, srpsko pitanje je prirodno i primarno postalo državno pitanje i to ostalo do današnjeg dana, bez obzira na izvesne neminovne revizije državnog suvereniteta, kao uslovi za stupanje u Evropsku uniju. U stavovima o srpskom pitanju, trudio sam se da nadilazim njegov aktuelni politički karakter, pa sam srpsko pitanje tumačio u svojoj sadržajnoj i vremenskoj celovitosti kao ekonomsko, kulturno, civilizacijsko, moralno pitanje, osobito danas: dakle, u determinacijama savremenosti shvatao sam ga kao proces evropeizacije srpskog prostora, razvoja i modernizacije našeg društva.PROČITAJTE JOŠ: Igor Jurić: Prikupićemo 500.000 potpisa za uvođenje doživotne robije U dosadašnjim uslovima izrazito nepovoljnim po srpski narod, srpsko pitanje se postavlja kao pitanje samog opstanka i istorijskog trajanja srpskog naroda. Rešenje vidim u promišljenom prilagođavanju Evropi i savremenom svetu, uz razumnu odbranu svog identiteta, svojih kulturnih i duhovnih vrednosti, svih stvaralačkih potencijala naroda. Ako ne raspolažemo istorijskim umom za takvu nacionalnu strategiju, predstoji nam prinudno potčinjavanje i nov oblik samookupacije. A to se već zbiva. Ja čujem štropot i zveku Velikog mehanizma. Da završim ovo slovo, saglasan sa Morijakom: "Nikada ne kažemo bitno, čak kada to i želimo".

Nastavak na Večernje novosti...