Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 08.Maj.2021, 00:26

DOPISNICA IZ BANATA - Ljubomir Živkov: Stevan Beli (Prolog)

Stevan Beli, Lenjinov trg 6, Novi Sad. Majstor kod kojeg sam se odvažio da odem kad smo već uveliko snimali ploče za PGP, a adresu sam znao sa okruglih nalepnica viđenih u tuđim tamburama, muzički instrumentar, tako je sebe video i to je dao nezamislivoj štampariji da mu izradi u stotinu ili više primeraka: etiketa bi bivala zalepljena samo ako je cela tambura rad majstora Belog, ili ako je majstor uradio kompletnu prepravku, ako je menjao gornju dasku, ako je gredice postavio po svoemu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << i ako je sve zalepio tutkalom čiju tajnu ne verujem da je nekomo poverio, a to je tutkalo vadio ispod pulta i počinjao ćutke da ga meša drvenom špatulom kad god bi se neki klijent raskokodakao i zaboravilo da ode čim je bilo utanačeno šta treba da se radi.

Pišući “Dopisnicu” zaradio sam mnoštvo nezasluženih pohvala, čega se ti sve sećaš, a čega se ja sve ne sećam, kad biste samo znali: u Zrenjaninu sam štimovanje i lakšu popravku harmonike, kupljene u Čenti, poverio majstoru kome danas ne samo što ne znam ime, lice majstorovo takođe je potisnuto drugim licima koja sam od šezdeset osme godine video, nego ne pamtim više ni ulicu u kojoj mu je bila radnja; biće ipak da sam ponajviše zlopamtilo, jer tubim dobro da se opravka zdravo otegla, nisam imao telefon, ne verujem ni da je majstor imao, pa sam svaki put otišao na lice mesta i svaki put ugledao moju harmoniku otvorenu i neopravljenu, pitao sam ga, gradeći se da mi je prekipelo, zar ne misli da bih se posle toliko uzaludnih dolazaka i toliko vremena bez harmonike mogao razgneviti toliko da mu jedne noći bacim ciglu u izlog, rekao je da ne strepi od toga nimalo, kako ste tako sigurni, pa tako što si ovde odsvirao dve romanse, kad si pokazivao koji tonovi ne štimuju, a jedan i ne radi, pa znam da se šališ, biće gotovo od nedelje…

Prva tambura, kupljena u Perlezu od čika Milana Vojnova, čija se slika pojavljivala u “Dopisnici”, pored mog babe koji peva povodom Dana oslobođenja Farkaždina, bila je rad novosadskog majstora Geza Josipa. Kod autora, koji je imao okruglu zelenu etiketu, ću otići prvi put po povratku iz Osla, gde mi je gornja daska pukla iz čista mira (bilo je minus dvadeset, ako je to čist mir, a u “Romani Taru”, u Pilestredet ulici, bilo je barem plus dvadeset, futrola je bila od tankog skaja sa tufnama od tobožnjeg leoparda). Tamošnji majstor je dasku privremeno zalepio obećavši da će izdržati dva meseca dok se ne vratim u Jugoslaviju, tako je i bilo, pa sam kod Geza Josipa u radnju prvi put ušao kao krivac, tamburu koja je bila kao čaša, doneo sam sa brazgotinom, i zamolio ga da učini sve da ton bude približan onome pre nezgodacije, svestan sam da basprim mora izgubiti dosta zbog ove pukotine, rekao sam, ali me je gospodin Gez odlučno ispravio: “Šta pričate, nekje izgubiti ton! Znate, vaše kolege donesu pokrjanu tamburu, spakuju delove u najlon kesu, padnu s bicikla, ili se potuku, pa povratimo ton, a da nekjemo ovde!” Majstor Gez bio je u pravu, stavio je ispod pukotine tanke pločice, to je iznutra izgledalo kao šav posle operacije slepog creva, ispeglao je dasku, i tambura je služila mnogaia leta, ali samom majstoru nisu tada preostala još mnogaia ljeta, pa sam se tako jednog lepog dana odvažio da odem do Lenjinovog trga 6, kod majstora Belog. Koga takođe odavno već nema, a i Lenjin se nedragovoljno, ali i bez otpora, povukao sa trga iza Glavne pošte, šta je učinjeno protiv Cara i buržoazije učinjeno je, Vladimir Iljič je ulicu predao mladencima, da bude Trg mladenaca, ali pre nego što će doći do ovih istorijskih promena doći ću ja mnogo puta kod majstora; radno vreme bilo je od osam do podneva, i od četiri do sedam, imao sam i majstorov kućni telefon, ali ga nikad nisam zvao da proverim hoće li biti na dužnosti, samo sam ciljao da stignem do pola dvanaest, ili bih došao posle četiri: kao što stoji onaj sat u Petrovaradinu, kao što je Pošta na istom mestu, tako će majstor Beli biti u radnji, i neće nikad zakasniti, niti će bilo šta dovršavati kad crkvena zvona budu označila podne, isto tako će u sedam uveče zabraviti svoj sad bi se reklo lokal i zaputiće se peške kući u Železničku ulicu.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...