Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 25.Jun.2021, 14:33

DOPISNICA IZ BANATA - Ljubomir Živkov: Nemoguća uspomena – Poglavlje II

Promet paprikaša među komšijama i svojtom padao je jednom godišnje, ali odnošenje kolača, pitija, prvih jagoda i slatkog vina nije nikad bivalo potpuno prekinuto, uvek promiče neko sa prekrivenom velikomtacnom, ili sa novijim cegerom, isto prekrivenim, da se poslatak ne napraši, da ne padne dudić na njega: najčešće su odnošenekrofne, krupnije i lepše narasle nego što su danas ove kupovne, a rumene i jednake kao da su fabričke, štrudle su mislim držale drugo mesto, jer koliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << god kilometara kiselog testa da je umesila i ispekla iskusna reduša, uvek dođe dan kad testo ispadne da ne može biti bolje, sve se pravi od istog brašna, po istom usmenom receptu, ali opet, da li zahvaljući rerni, šapurinama kojima je šporet ložen, atmosferskom pritiskuili nečemu još manje merljivom, jedne krofne ispadnu obične, a na dvadeset ili trideset vangli bude čak i jedna kad će moja mati kazati da su joj krofne ispale grešne, ne zna se isto zašto, ali budu krofne nekad toliko dobre, da je grijota pojesti ih sve do jedne u kući, a uskratiti ih javnosti, komšijama ili onima koji su ti rod: "Oćeš da odneseš Kurjačkima krofne, napravila sam baš mnogo..." Tako i strinama, Mirjani i Jovanki, kiflice budu za podičiti se, i eto nama iznenadnogužitka, ne znaš dal su lepše ove klot, ili ove sa pekmezom...

Baba Mari koja nije bila slavna po mešenju slatkiša, uspevala je lenja pita bolje nego drugima, i mogu još da je vidim kako, saginjući se, prolazi pored zajedničkog bunara, ispod kotarke, i donosi krcat veliki plitki tanjir, gde je svako parče isekla tako da bude kockasto: ko nije rad da mrvi može to shvatiti kao jedan ozbiljniji zalogaj.

Da je snimljen pa grafički prikazan taj nekomercijalni promet poslastica dobio bi se još kakav sociogram, ko kome često nosi ručkonoše, tacne i cegere, ko ređe, a između kojih kuća nema u snegu tragova čizama koji bi poticali od te nedogovorene, ali uravnotežene razmene.

Kako su se godišnja doba smenjivala, kako su kućanice bivale starije, kako smo se razmetnuli mi koji smo im bili kuriri, tako je ovaj oblik pošte neosetno razređen, ne tubim kad sam ja poslednji put odneo nešto iz našeg bakrača, iz naše rerne, ili iz našeg podruma, pošto smo imali i lep vinograd, pa ipak, kad se činilo da je jedna epoha neosetno završena, promakla bi, kad se već smrklo, jedna silueta, na biciklu koji nema dinamu, ali koji bez zazora klizi po betonu, jer vozač zna betonsku stazu napamet, to uja Radica, ima osamdeset godina i nosi neku poslasticu svojoj najmlađoj sestri Julki, dve starije sestre su umrle, Nada u Novom Sadu, odavno, prerano i naglo, Novka kasnije, u Libertivilu kod Čikaga, pa je u njenom rodnom mestu ta smrt samo vest, ljuštura u kojoj nema crnog jezgra žalosti za kakvu smo obučeni, ali Julka mu je tu, u Zelenom sokaku, njih dvoje su jedini živi od sedmoro dece koje su u prvoj četvrti XX veka, kad je stoleće bilo mlado kao mlad Mesec, rodili Bača i Majka. I Radica, pošto je kući pomuzao krave, namirio, pakuje sestri njen tal nečega što su snajeumesile, šta je frtalj sata vožnje, a obradovaće sestru: seda na bicikli, visok i mršav, ispod košuljanke mu se nazire kosmodisk, a tako bi mu se poznavala i kičma, ne zadržava se kod nas, predaje samo paket, sutra ustaje rano, skomolo je danas, vozili su i slamu, pelcovali svu živinu, laku noć, laku noć.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...