Izvor: RTS, 12.Sep.2020, 15:32
Crna Gora i Srbija, smeju li zastave da se sastave
Ništa vam se rđavo u Crnoj Gori neće dogoditi zato što ste iz Srbije, sem što ćete, možda s pravom, misliti da vas barem trećina ljudi, na ulici ili u kafani, ne doživljava prijateljski, što je previsok procenat
Skup crnogorskih patriotskih organizacija održan u nedelju uveče u centru Podgorice zaista je bio veličanstven. Pod uslovom da se niste tamo zatekli kao Srbin iz Srbije, što je bio moj slučaj.
Ne mislim da su poruke koje su >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << se čule milozvučnije onima koji se u Crnoj Gori izjašnjavaju kao Srbi ili samo nisu glasali za vladajući DPS i njegove političke partnere, ali računam da su se oni na takav govor navikli.
Meni je sve to bilo novo, a nije da nisam bio pripremljen za teške i neprijatne reči. Ali drugačije je kada se lično nađeš u grotlu razmahanih crvenih zastava, pesama i jakih emocija koje te svrstavaju u mrskog neprijatelja Crne Gore, a ti se kao takav ne prepoznaješ.
Naročito jer smo danima kao ekipa RTS-a, vidno označeni štitnikom na mikrofonu, takođe crvenim, špartali Podgoricom manje-više bez neprijatnosti ili barem u meri u kojoj se to dešava i u Beogradu kada naiđeš na nekoga kome se ne sviđa program srpskog Javnog servisa.
Sem u jednoj prilici.
Veče pre protestnog skupa čekali smo uključenje u Dnevnik u pola osam i taman pošto je u nekom dvadesetom minutu došao red na nas okružila nas je grupa ljutih i bučnih mladića.
Vikali su, optuživali nas da smo došli da ih svađamo, pozivali se na rodbinu i prijatelje u Srbiji, zemlji koju i oni, kažu, vole i zahtevali da bacim „taj papir koji mi je napisao Putin" misleći na tekst koji sam skicirao kako bih tečnije govorio u kameru.
Nekoliko dragocenih minuta potrošili smo u nastojanju da ih smirimo ubeđujući ih da nas puste da se uključimo u program pa posle da se raspravljamo ili šta već.
Prekinuli su da viču i pustili nas da se uključimo, pažljivo slušajući svaki izgovorenu reč, a kada se sve završilo nisu imali primedbe, čak smo se rukovali, gotovo bratski. Ali nisu ni odustajali od svog stava da nemir u Crnu Goru unosimo mi ili ako ne lično mi svakako neki od nas iz Srbije.
Putinovci, četnici, velikosrpski agresori, klerofašisti, ravnogorska fukara, da nabrojim samo neke od izraza kojima se ti uznemiritelji opisuju i to ne samo na skupovima gde govornika može da „ponese masa", već i u medijima gde ima dovoljno vremena da se odmeri svaka reč.
A tih dana nisam sreo nikoga ko je došao iz Srbije zbog izbora, a da nije bio novinar.
Srećom, ta se retorika ne prenosi na lične odnose i susrete, što najčešće stoji iza pitanja „kako je u Crnoj Gori" koja su mi postavljali prijatelji iz Srbije.
Ništa vam se rđavo u Crnoj Gori neće dogoditi zato što ste iz Srbije, sem što ćete, možda s pravom, misliti da vas barem trećina ljudi oko vas, na ulici ili u kafani, ne doživljava prijateljski, što je previsok procenat.
Kada na to dodate najmanje trećinu onih koji misle sve suprotno shvatite da je to prostor sa previše dvokomponentnog eksploziva da biste samo odmahnuli rukom i uživali u dobrom pršutu, lozi i vinu, moru i druženju sa duhovitim ljudima.
Dugo bi se moglo raspravljati ili savetovati o tome šta treba uraditi pa da Crnoj Gori krene nabolje i po volji svih koji tamo žive i ne sumnjajte da bi za svakim stolom u svakoj kafani tamo naišli na razumne predloge.
Ja bih se samo osvrnuo na zastave.
Dan posle izbora na proslavi pobede, u porti Saborne crkve u Podgorici i na ulicama, viđao sam i crnogorske i srpske (državne) zastave mada je ovih drugih bilo neuporedivo više, da se ne zavaravamo.
U nedelju, na Trgu nezavisnosti, osim crnogorskih i par bošnjačkih nisam video nijednu drugu, oprostite mi na reporterskom propustu ako ih je bilo, ali sasvim sigurno je da nije bilo nijedne srpske, makar trobojke kralja Nikole.
Jedna da se slobodno vijorila, mogao bih sada svakome da kažem da je neistina da sam u toj Crnoj Gori, koja sebe smatra gospodskom, multietničkom, slobodarskom i antifašističkom, nepoželjan.
.jpg)
