Izvor: B92, 14.Jun.2019, 20:36   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Akademija povodom 20 godina od bitke na Košarama

U Sava centru u Beogradu priređena je svečana akademija povodom obeležavanja 20. godišnjice bitke na Košarama.

Pored boraca - učesnika te bitke, članova njihovih porodica, porodica stradalih, prisustvuje i državni vrh, sa predsednikom Aleksandrom Vučićevom na čelu.

Akademiji, povodom bitke koja je trajala od 9. aprila do 14. juna 1999. godine, prisustvuju tako i premijerka Ana Brnabić, predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković, ministri Aleksandar Vulin, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Zoran Lončar, Zoran Ðorđević i Siniša Mali, kao i načelnik Generalštaba vojske Milan Mojsilović i druge zvanice.

U sali su u jednom delu ostavljene prazne stolice, sa imenima i prezimenima poginulih u bici na Košarama.

Dolazak predsednika Vučića propraćen je iz publike uzvicima "Aco, Srbine" i aplauzom, a svečanost je počela intoniranjem himne Bože pravde.

Na akademiji se obraćaju učesnici tih borbi, a, na kraju će se, kako je planirano, obratiti i predsednik Vučić.

Bitka na Košarama je jedna od najtežih u novijoj istoriji, u kojoj je 108 pripadnika Vojske Jugoslavije poginulo braneći državnu granicu od albanskih snaga, među kojima 50 mladića na odsluženju vojnog roka.

Bitka se vodila oko graničnog prelaza Rasa Košares, na granici Jugoslavije i Albanije, a cilj napada bilo je da se presecanjem komunikacije između jedinica Vojske Jugoslavije (VJ) u Đakovici i Prizrenu, omogući kopnena invazija na Kosovo i ovladavanje prostorom Metohije.

S jedne strane, u borbama su učestvovali delovi 125. i 549. motorizovane brigade VJ, elementi 63. i 72. specijalne brigade, kao i grupa stranih dobrovoljaca, među kojima je najviše bilo Rusa.

S albanske strane učestvovali su pripadnici OVK, regularne albanske vojske, Legije stranaca i NATO avijacija, čiji su avioni svakodnevno bombardovali položaje VJ i otežavali dopremanje hrane, municije i pojačanja.

Borba je počela 9. aprila 1999. godine.

Vojska SRJ je uspela da spreči snage OVK koje su krenule u kopnenu ofanzivu preko Prokletija i Košara.

Ta bitka je zajedno sa onom na Paštriku, koja je usledila nakon 78 dana, zaustavila NATO pohod na SRJ, ali i prodor albanskih snaga, a za taj veliki uspeh, zaslužni su obicni vojnici, borci i starešine taktickih jedinica.

Na Košarama je stradao i 21 oficir i podoficir, 50 mladica na odsluženju vojnog roka, 13 vojnih obveznika i 24 dobrovoljca. Ranjeno ih je 256 i svi su oni danas ratni i vojni invalidi.

Oko 1.500 pripadnika vojske SRJ suprotstavilo se nadmoćnijoj formaciji terorističke vojske Kosova, koja je bila pod komandom NATO oficira u njihovom prvom ešalonu bile su dve brigade od 6. 000 ljudi.

Drugi ešalon činila je "atlantska brigada" dobrovoljaca iz zapadnih zemalja, a rezervu zelene beretke, marinci, pripadnici Legije stranca. Imali su apače, oklopni bataljon, artiljerijsku raktetnu diviziju, bacače raketa …

Nije mrtav borac onaj koji je poginuo, nego onaj ko je zaboravljen, a junaci sa Košara nisu i ne smeju biti zaboravljeni - u toj poruci Vladimira Ivića, jednog od preživelih boraca bitke na Košarama, večeras, na Akademiji u Beogradu, u sećanje na njegove saborce, žive i poginule, sažete su emocije sa kojima je obeleženo 20. godina od jedne od najtežih bitaka u novijoj istoriji.

Svedočenjima preživelih, citatima iz pisama nekih od 108 poginulih pripadnika Vojske Jugoslavije, koji su životom branili državnu granicu od albanskih snaga tokom NATO agresije, kao i dramsko-dokumentarnim izvođenjem predstavljen je sav užas kroz koji su prolazili vojnici, borci, ostavljeni na najtežem mestu, gotovo odsečeni od sveta, a pod stalnim napadima terorističkih grupa, albanske vojske i NATO avijacije.

Tako je publika, citiranjem njihovih pisama porodici, mogla da se osvedoči o njihovu hrabrost, solidarnost, drugarstvo, uz i uprkos svakodnevnim žrtvama.

Podsetili su kako su vojnici provodili vojničke dane, šta su osećali i šta ih je mučilo, radosti i brige - porodica, otrgnutost od mladosti, škola, devojke, njihova hrabrost.

U jednom delu pročitano je pismo upućeno porodici poginulom kapetanu, koji je žrtvovao svoj život da bi spasio svoje vojnike.

"Ovim pismom mi vojnica sa Košara, želimo da vas izvestimo o smrti našeg kapetana koji se časno borio u akciji zauzimanja neprijateljskog položaja. Pokušao je da izvuče ranenje vojnike upkros neprijateljskim snajperima. Morao je da se pridigne da bi ih izvukao i tako svoj život izložio opasnosti. Pre nego što je poginuo, rekao je da se ne sme odustati od akcije bez obzira na žrtve... Uspešno smo se stacionirali na granici, a naš kapetan će zauvek ostati u vašim srcima. Živela Srbija, do konačne pobede".

Vladimir Ivić, tada 20-togodišnji pripadnik 5. bataljona Vojne policije prisetio se tih dana 1999. godine, kada je sa jedinicom krenuo ka rejonu Košare, prema karauli.

"Graničarima je laknulo kada su nas videli, a jedini oslonac su nam bili obučenost i znanje na nepoznatom terenu. Svi smo bili kao jedan, iako zasuti kišom granata i metaka, hrabro smo držali položaj, ne dajući neprijatelju da napreduje", rekao je Ivić svedočeći o uzasu kroz koji su prošli.

Noću su im, kaže, neprijatelji bili i magla, glad i zima, a vojnici su, često mokri do gole kože, pravili krevete od granja i približavali se jedan drugom da se zagreju.

Vladalo je drugarstvo, a nekad je i po njih 15 delilo jednu konzervu mesnog nareska.

"Napad je počeo u zoru, trajao ceo dan. Nedostaje municije, ali ne posustajemo... Iako neiskusni, nema panike, junački se borimo", priča Ivić.

Tokom bitke ginule su hrabre starešine, među kojima i komandir negove jedinice.

"Na Ðurđevdan nas zasipaju granatama toliko precizno, da je svaki put neko bio ranjen.. Gubimo starešine, ginu momci ... skoro da nema nikoga ko nije ranjen, oni koji su manje ranjeni izlače druge", prisetio se Ivić.

Kasnije su, kaže, saznali da su neprijateljima naneli veće gubitke nego što su oni naneli vojsci naše zemlje i da su zaustavili da neprijatelji pređu na teritoriju Srbije.

"Neki od boraca ostali su da zauvek brane karaulu. Nikada ih nećemo zaboraviti".

Komandant borbene grupe 63. padobranske brigade Vidoje Kovačević rekao je da je bitka na Košarama vremenom postala simbol hrabrosti i odlučnosti u odbrani otadžbine i naroda.

Dolazak u rejon Košara dao je veliku moralnu i psihološku podršku građanima i pripadnicima jedinica koje su se tu nalazile, rekao je Kovačević.

Bitka na Košarama koja se vodila na surovom terenu, u teškim vremenskim uslovima i protiv brojnijeg i tehnički opremljenijeg neprijatelja je praktičan primer Njegoševih reči da "boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka", jer su pripadnici vojske svakodnevno, nadljudskim naporima uspeli da spreče šiptarske terorističke snage.

"Košare su primer kako vojničko umeće, snaga, volja, želja, jedinstvo, ali iznad svega moral, mogu da nađačaju nadmoćnijeg neprijatelja. Ona ni u kom smislu ne predstavlja vojnički poraz, već su se jedinicke vojske povukle posle Kumanovskog sporazuma", rekao je Kovačević.

Dodao je da je veteranima drago što država u poslednjih nekoliko godina neguje sećanje na bitku i ceni žrtvu koju su borci podneli.

Birka na Košarama, zajedno sa onom na Paštriku, zaustavila je NATO pohod na SRJ, ali i prodor albanskih snaga, a za taj veliki uspeh, zaslužni su obicni vojnici, borci i starešine taktickih jedinica.

Prisutnima se obratio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

"Dugo sam pisao ovaj govor, dugo birao svaku reč...i posle upoznavanja sa dvojicom vojnika sa Košara shvatio sam da ovaj govor možda ne bi dovoljno dobro dočarao ono što su naši junaci tamo proživeli. Uvek sam govorio da smo pobedili...ali više nisam siguran. Čija je to pobeda bila? Da li je to bila pobeda jedne male slobodarske zemlje i jednog malog slobodarskog naroda. To oni nikada neće razumeti. Mi imamo te naše srpske sinove, koje svi oni zajedno nemaju u svih 19 zemalja koje su našu zemlju pokušavale da pokore", rekao je Vučić.

"Tačno 67 dana je trajala bitka na Košarama, i tačno 108 života je poklonjeno bez ikakvog žaljenja. Pokazali su da je otadžbina važnija od života, i postavili su svoja tela između otadžbine i neprijatelja, slobode i ropstva. Prosečno su imali manje od 25 godina, i to treba da zapamtimo, zbog Srbije odbili su da imaju više. To se radi bez pitanja, ćutke...Opet danas i na ovom mestu nemamo pravo na tišinu i ponosan sam što više ne ćutimo i što se dičimo svojim junacima. Dvadeset godina ćutanja je bilo previše, dvadeset godina naše sramote. Nemamo više pravo da ćutimo i da nam obrazi crvene", rekao predsednik.

Vučić je rekao da njihova smrt nije bila politička pobeda, već pobeda duha i hrabrosti. Predsednik Srbije je rekao da ono zbog čega se divi svim tim ljudima i njihovim porodicama jeste to što nisu tražili lažni razlog da se izvuku iz nevolje.

"Ostali su da se bore i da poginu oni za svoju zemlju. Nije mrtav oni koji je poginuo već onaj koji je zaboravljen, a naš je zadatak da oni nikada ne budu zaboravljeni."

Predsednik Srbije izjavio je da su se u Srbiji u prethodnih 15-20 godina "stideli da govore o junaštvu naših junaka" ne bi li se "dodvorili onima koji su ubijali naš narod samo da bi se održali na vlasti"

."Na ovom mestu nemamo prava na tišinu, ponosan sam što više ne ćutimo, što se dičimo junacima, glasno govorimo o njima, dvadeset sramotnih godina je bilo previše", kazao je Vučić.

Vučić je kazao da je na paradi održanoj povodom Dana pobede 10. maja u Nišu osetio mržnju prema sebi i ljudima koji su u njoj učestvovali.

"Kada su se prvi put pojavili borci, krenuli su da nas napadaju sa svih strana. Možda je to bilo prvi put, ali biće i svakog sledećeg Dana pobede, oni su dali sve za našu Srbiju", dodao je Vučić.
Pogledaj vesti o: Vojska Srbije

Nastavak na B92...