Izvor: Vostok.rs, 06.Feb.2011, 17:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kavkaz i Centralna Azija: da li je neminovna eksplozija po bliskoistočnoj „matrici“?
06.02.2011. -
Krajem januara 2011. godine, katarski informativni kanal „Al-Džazira", objavio je poverljiva dokumenta koja se odnose na tok mirovnih pregovora o bliskoistočnom problemu, koji se vode tokom poslednjih decenija između Palestinaca i Izraelaca pod striktnim patronatom Vašingtona (1). Za arapsku, a i za svetsku javnost, najzanimljiviji je period od 2007. do 2009. godine, kada je, prema obelodanjenim materijalima, palestinska strana pristala na ozbiljne ustupke >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Izraelu u vezi pitanja koja ranija nisu podlegala bilo kakvom razmatranju sa palestinske strane. Radi se o faktičkom odustajanju od zahteva za potpunim povratkom izbeglica i njihovih potomaka, a takođe, što ima najveći značaj, o pristanku da se Izraelu prepusti kontrola nad svim (uz jedan izuzetak) regionima Istočnog Jerusalima. Čak i u vezi najbolnijih pitanja statusa svetih mesta za mojsijevce i muslimane, izražena je spremnost da se traga za „kreativnim putevima" rešavanja problema. U toku palestinsko-izraelskih pregovora postignuta je čak i saglasnost (mada tek delimična) o pitanjima međudržavnog razgraničenja, jevrejskih naselja i bezbednosti.
Međutim, kako se vidi iz dokumenata, nade u skorije regulisanje sahranile su principijelne razlike oko četiri krupne jevrejske enklave, koje Palestinsku državu lišavaju jedinstvene teritorije i omogućavaju Izraelu da kontroliše pristup značajnom delu, u regionu deficitarnih, vodnih resursa. Značajnu ulogu u vezi sa neuspehom pregovora imali su i nedostatak legitimiteta aktuelnog palestinskog rukovodstva na čelu sa Mahmudom Abasom (mandat Abasu istekao je još 2009. godine, a rast popularnosti pokreta HAMAS, kako u Sektoru Gaze tako i na Zapadnoj obali Jordana, postiže se maltene isključivo silom). Nakon serije bombastičnih skandala sa problemom legitimiteta državnog rukovodstva suočava se, ne u tako zaoštrenom obliku, i vladajuća elita Izraela (2).
Iskustvo beskonačnog „regulisanja" palestinsko-izraelskog konflikta moglo bi postati predmet pažljivog proučavanja u zemljama ZND. Raznovrsni pregovarački formati, čiji je zvanični cilj – prevladavanje zastarelih međuetničkih konflikata, pretače se u kanal uticaja na unutrašnju i spoljnu politiku postsovjetskih država po bliskoistočnoj „matrici". Karakterističan je primer – Karabahski konflikt, koji već treću deceniju utiče na unutarpolitičke procese u Jermeniji i Azerbejdžanu i određuje vojno-političku „temperaturu" na Južnom Kavkazu. Stepen militarističke retorike ovde se dosledno podgreva, a tome ne smetaju čak ni pokušaji ruske diplomatije da ublaži eksplozivno opasnu atmosferu putem izrade šema bilateralne saradnje i sa Jerevanom (osiguranje bezbednosti, investicija), i sa Bakuom (energetika i druge vrste ekonomske saradnje). Interes Rusije za osiguranje stabilnog mira na Južnom Kavkazu uslovljen je njenim životnim interesima: svako obnavljanje borbenih operacija oko Nagornog Karabaha može dovesti do veoma ozbiljnih posledica minimum na Severnom Kavkazu, gde kompaktno živi mnogobrojna jermenska i azerbejdžanska dijaspora (3).
Paralelno sa razvojem događaja sve se glasnije čuje pitanje: ne ulaže li Moskva previše napora (političkih, resursnih i, najzad, imidž-karaktera) u rešavanje evidentno nerešivog Karabahskog problema? (4) Pri tom se najčešće ispušta iz vida da se za 20 godina odnos snaga na Južnom Kavkazu principijelno promenio: samo Moskva, nego i drugi centri moći, već imaju značajne mogućnosti za ostvarivanje uticaja i u Bakuu, i u Jerevanu, a da ne govorimo o Tbilisiju. Kao i na Bliskom Istoku, politički režimi su na Južnom Kavkazu permanentno nestabilni. Rezultati, čak i gruzijskih reformi, koje su gromoglasno reklamirali njihovi ideolozi, sasvim su protivurečni (5). Jermenija se, istovremeno sa otvorenim jačanjem američkog uticaja (6), suočava sa sve većom količinom socijalno-ekonomskih problema, koji prete da se vremenom pretoče u kvalitet. Što se Azerbejdžana tiče, uz svu prividnost unutrašnje stabilnosti u zemlji, javne debate o osetljivom pitanju o nošenju hidžaba (7) i hapšenju lidera Islamske partije, upućuju na zabrinjavajuće trendove.
Sve prisutnija je opasnost da države Kavkaze, Centralne Azije, pa i Ukrajina, vremenom mogu ponoviti sudbinu onih zemalja Bliskog Istoka, koje su sinhronizovano zahvaćene burnim revolucionarnim događajima. Praktično nije moguće odvojiti unutrašnje razloge za nemire u Egiptu, Jemenu i Jordanu od delovanja spoljnih faktora. (8) Iza naizgled neočekivanih događaja naziru se konture dugotrajne pripreme.
Godine 2003. na mig iz Vašingtona počela se razvijati infrastrukura takozvane „inicijative bliskoistočnog partnerstva" – kancelarije američkih predstavnika u Ujedinjenim arapskim emiratima i Tunisu, jačanje personala američkih ambasada, itd. Glavni zadatak tih struktura bio je uspostavljanje humanitarnih kontakata, organizovanje različitih konkursa i izložbi, putovanja novinara i arapskih društvenih radnika u SAD u cilju „proučavanja demokratije" u mestu njihovog boravka (9).
Godine 2004. u Maroku je održan „Forum budućnosti", uz učešće tadašnjeg državnog sekretara SAD Kolina Pauela. Ideja foruma sastojala se u prioritetnoj pažnji od strane SAD prema razvoju oblika građanske demokratije u zemljama Bliskog i Srednjeg Istoka, uključujući stvaranje orijentisanih na omladinu nevladinih organizacija, stimulisanje razvoja malog i srednjeg biznisa, a takođe pažnja na mnogobrojne iseljenike iz odgovarajućih država, koji su se nastanili u SAD i Evropi (10). A socijalna nejednakost, siromaštvo i druge društvene nedaće Istoka, čije je iskorenjivanje predlagano putem „promovisanja demokratije", u značajnoj meri su produbljivane neokolonijalnom politikom Zapada. Na primer, pomoć u namirnicama, na kratkoročnom planu smekšava socijalnu napetost, dok na dugoročnom planu smanjuje stimulanse za razvoj poljoprivrede i negativno se odražava na položaj seoskog življa.
Međutim, najpogubnije socijalne posledice proizveli su programi pomoći MMF i MBRR, usmereni u strukturnu modernizaciju ekonomika. Od kraja 70-ih godina ti programi su nuđeni zemljama u razvoju, koje su osećale ekonomske teškoće. Uslov za dobijanje kredita bio je ostvarivanje značajnih promena u ekonomiji – smanjenje uloge državnog sektora, smanjenje deficita državnog budžeta na račun štednje na socijalnim rashodima, odustajanje od regulisanja cena, povećanje uloge privatnog biznisa, korigovanje povećanih deviznih kurseva, itd. Zemlje koje su prve osetile posledice realizacije uslova takve vrste (Egipat, Tunis, Maroko), reagovale su na njih narodnim pobunama i neredima još u periodu od 1977. do 1984. godine.
Proučivši posledice realizacije tih programa, 1990. godine, eksperti OUN su zaključili da su na taj način „mnogi napori zemalja u razvoju u pravcu poboljšanja kvaliteta života bili svedeni na nulu". Odustajanje od supstituisanja cena prehrambenih proizvoda u polovini zemalja u razvoju, koje su dobile kredite za strukturnu modernizaciju ekonomije, došlo je do smanjenja situiranosti u odnosu na standardne potrebe u proračunu po glavi stanovnika. U zemljama u razvoju zbog tih strukturnih reformi pojavila se nova socijalna kategorija – „novi siromasi" – državni službenici i radnici preduzeća državnog sektora, koji su izgubili posao posle likvidacija gubitaških preduzeća ili onih preduzeća koja su ostvarivala male prihod (ali najčešće potrebnih zemlji), zbog smanjenja državne administracije, ukidanja dotacija i supstitucija naučnim, kulturnim, sportskim i drugim socijalnim ustanovama i organizacijama (11).
Nisu li ti ljudi i njihovi direktni potomci, koji su ostali bez sredstava za egzistenciju i bez bilo kakvih perspektiva u svojim zemljama, i postali „udarna snaga" pobuna i makar za sada ne javne, ali zato ništa manje ozbiljne religiozne motivacije? (12) Naličje tih „reformi" je neviđeno socijalno raslojavanje (uključujući totalnu zavisnost vladajućih klasa od Zapada), čudovišna korupcija, pogubni rast nezaposlenosti i drugi atributi društvene situacije, svojstveni zemljama „razvijenog liberalizma..." (13).
Iz iskustva antišahovske revolucije u Iranu od pre više od tri decenije poznato je da su zapadne službe, koje su pokušavale da manipulišu ajatolahom Homeinijem, bile potpuno posramljene. Homeini je zaigrao svoju igru i odmah po dolasku na vlast drastično se okrenuo protiv SAD. Kao musliman on je iskoristio „nevernike" za svoje ciljeve. Danas iranski mediji pozdravljaju predvečerje nove islamske revolucije u zemlji „poslednjeg faraona" – davnašnjeg saveznika SAD i protivnika Irana Hosni Mubaraka (14). Uostalom, za sada nije jasno hoće li egipatska „Braća-muslimani" sa njihovim tesnim vezama u Londonu krenuti putem svojih šiitskih prethodnika...
Još pre nekoliko godina bivši princ Jordana Al Hasan ben Talal je primetio da „Bliski Istok tone u pučinu nemilosrdnog nasilja i konflikata, za koje nema razumnog objašnjenja... Stiče se utisak da je on bezvredan region, nesposoban da se iskobelja iz baruštine krize i zastoja" (15).
Zapadnocentrična „perestrojka" u državama Bliskog Istoka u duhu „sustižućeg razvoja" preokrenula se u neuspeh. Pokušaji da se reprodukuje taj „bliskoistočni model" u zemljama Kavkaza i Centralne Azije preokrenuće se u nove konflikte, u produbljivanje socijalnog raslojavanja i na kraju u društvenu eksploziju. Od odgovora na pitanje je li intelektualna elita sposobna da ponudi alternativu razvoja tih zemalja, koja odgovara sociokulturnim i privrednim tradicijama njihovih naroda, danas zavisi mnogo, kao nikada do sada.
Arešev Andrej Grigorjevič je ekspert Fonda strateške kulture, Centra za proučavanje Kavkaza i Centralne Azije u Institutu za Istok RAN
______________________________________
(1) Agenti CIA nalazili su se čak i u sastavu takozvane Službe za obezbeđenje pregovora pri Organizaciji za oslobođenje Palestine (vidi: Kožeurov S., Epštajn Alek D. Stare granice «novog» mirovnog procesa: uz vanplansku publikaciju tajnih dokumenata o palestinsko-izraelskim pregovorima 2007–2008 godine // http://iimes.ru/rus/stat/2011/28-01-11.htm), a o najtešnjoj saradnji sa SAD i Izraelom da i ne govorimo.
(2) Neki komentatori, pozivajući se na nedavne štrajkove izraelskih diplomata, izvode čak senzacionalne zaključke, možda prevremene, ali u karakterističnom za savremeni Bliski Istok „revolucionarnom duhu".
(3) I to u situaciji povećanja nesigurnosti u društvu nakon događaja na Manježnom trgu i eksplozije na aerodromu Domodedovo.
(4) Dodatno situaciju podgrevaju povremeni talasi glasina o tobože neminovnoj obnovi rata uz navođenje konkretnih termina, pravaca udara itd.
(5) Vidi: Epifancev A. Reforme u Gruziji. Analiza gruzijskih reformi. Jesu li one primenjive u Rusiji? // http://www.apn.ru/publications/article23547.htm
(6) Vidi na pr: Pronađi razliku: Maksim Bakijev i Mikael Minasjan // http://1in.am/rus/foreign_fanalysis_2110.html
(7) MUP u hidžabu vidi ozbiljan problem// http://www.aen.ru/index.php?page=brief&article_id=59743. Aktualizacija «islamskog faktora» može se negativno odraziti na dinamiku situacije oko Karabaha.
(8) Prema posmatranjima nekih stručnjaka, tradicionalni francuski uticaj u Tunisu aktivno je potiskivan tokom poslednjih decenija od strane Amerikanaca, što samo potvrđuje težnje SAD da kontrolišu pojas severnoafričkih država, koji snabdeva Evropsku uniju energoresursima.
(9) Vidi: Vavilov A. «Demokratsko mesijanstvo" SAD na Bliskom Istoku // http://www.rau.su/observer/N2_2008/110_117.pdf
(10) Samo je iz Tunisa v pojedinim periodima godišnje odlazilo trbuhom za kruhom, uglavnom u zemlje EU, po 100 hiljada građana (tojest, oko 1 % stanovništva zemlje – i to pri tom, čto se u Tunisu beleži jedan od najnižih u regionu pokazatelja priraštaja stanovništva. Vidi: „Jasmin" – revolucija u Tunisu // http://tv.expert.ru/video/svz_230111/.
(11) Vidi: Socijalni lik Istoka. M.: IV RAN [otv. ured. R. Landa]. – 1999. - S. 347.
(12) Rast radikalnog islamizma svuda na Bliskom Istoku vodi ka pogoršanju položaja hrišćanskih manjina, što je još jedan faktor koji negativno utiče na lokalna društva.
(13) Vidi na pr: Lunev R. Živimo nekako po tuđim zakonima. Kako je rusko zakonodavstvo postalo otisak američkog // http://www.stoletie.ru/obschestvo/zhivem-to_po_chuzhim_zakonam_2011-01-13.htm; Ivlejev B. Kako bi smo želeli da radimo" Samo u decembru prošle godine bez posla je ostalo 378 hiljada Rusa tp://www.stoletie.ru/obschestvo/kak_zhe_khochetsa_rabotat_2011-01-25.htm
(14) Mesamed V. Iran i poslednji događaji u Egiptu// http://iimes.ru/rus/stat/2011/30-01-11b.htm
(15) Bliski Istok: rat ili mir. Krieg oder frieden im nahen Osten // Internationale Politik.-- Bonn, 2001. - N 8. - S. 1-38. Cit. iz: Socijalne i humanitarne nauke. Domaća i strana literatura. Serija 9: Proučavanje Istoka i afrikanistika. Referentni časopis. 2002. № 3. S. 68.
Izvor: Fond strateške kulture, srb.fondsk.ru
.jpg)
