Izvor: VOA, 07.Maj.2019, 06:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ekstremizam u Srbiji - kompleksan odnos desnice i vlasti

Srbija je danas podložna mnogim vidovima ekstremizma, koji se mogu sprečiti edukacijom i liberalnim reformama, smatraju analitičari čija su istraživanja, rađena uz podršku OEBS-a, sada objedinjena u knjizi „Ekstremizam i nasilni ekstremizam u Srbiji“. Knjiga, u izdanju Univerziteta Kolumbija, predstavljena je na Univerzitetu Džons Hopkins u Vašingtonu. Dok je zapadne organizacije i donatore proteklih godina brinulo da li će se na Balkanu „zapatiti“ nasilni ekstremizam inspirisan Islamskom državom, u mnogim zemljama regiona, a posebno Srbiji, direktnija pretnja je bila druga vrsta ekstremizma – ultradesničarski nacionalizam, ističu analitičarke koje su radile na ovom istraživanju. Urednica knjige „Ekstremizam i nasilni ekstremizam u Srbiji“ Valeri Peri kaže da različite forme ekstremizma hrane jedna drugu, a nijedna ne postoji u vakuumu. “Oko 40, 45 odraslih muškaraca je iz Srbije otišlo da se bori u Siriji i Iraku- dok se istovremeno procenjuje da je između 60 i 300 ljudi otišlo da se bori u istočnoj Ukrajini, u Donbasu. Postoje velike sličnosti kada je reč o tome šta ljude motiviše na takav korak, ali nažalost, oni se drugačije gledaju u društvu, kada je reč o tome kako se sudski procesuiraju kada se vrate u Srbiju i da li se njihovo učešće vidi kao sramota ili razlog za ponos što su se, kako se doživljava, borili na pravoj strani“, kaže za Glas Amerike Peri. Ekstremističke grupe koriste narative o događajima iz prošlosti da bi pravdali svoje nasilje i svoj identitet, navodi Nike Ventholt sa Univerziteta u Gronigenu. Ona ističe da su za ekstremne desničare četiri glavna neprijatelja - jugoslovenski komunisti, fašisti, međunarodna zajednica i muslimani, ali je centralni i najveći neprijatelj - Zapad. U Srbiji, desničari se ograđuju od politike predsednika Vučića, ali i profitiraju od nje, primećuje Ventholt.  „Oni stalno naglašavaju ideju slabih, unutrašnjih elita u Srbiji koje se ne suprostavljaju EU i Zapadu, izdaju srpski patriotizam, dok ujedno profitiraju od institucionalizacije radikalnog, desničarskog govora i dešavanja u Srbiji na najvišem političkom nivou“. ​Desnica privlači ljude nudeći im novu budućnost, novi san, dodaje Ventholt. “Te stranke dobro znaju kako da privuku ljude, da im pokažu, na neki način, izlaz. Ali, istovremeno, ne treba da precenjujemo njihovu veličinu. Zapravo, veći su problem stranke za koje mi na Zapadu mislimo da su umerene, ali nisu baš tako umerene. Ekstremističke partije je lako identifikovati, ali ove umerenije stranke, koje se i same udvaraju ekstremnim gledištima - to je vrlo problematično”. ​Politička sociološkinja Ana Dević kaže za Glas Amerike da srpske vlasti “samo na rečima” suzbijaju ekstremizam i govor mržnje. „Dovoljno je pogledati koliko traju sudski procesi, na primer Mladenu Obradoviću (lideru zabranjenog ultradesničarskog pokreta Obraz) , kako se presude njima praktično suspenduju i kako te kazne nikome ništa ne znače... To su osobe spremne na akcije, kao što je ne samo govor mržnje nego i fizički napadi, pretnje ubistvom, najčešće preko internet portala. To ukazuje da naši organi reda i najpre političke elite nisu zabrinute zbog takvog stanja u društvu, zbog jednog popularnog raspoloženja, koje toleriše takve stavove, i stvara čak jedan frivolan odnos u društvu da je sasvim okej smatrati da je sopstveni narod superioran u odnosu na sve ostale, a da se u isto vreme zalaže za očuvanje tradicije antifašizma. Mi, dakle, nemamo nikakav zvaničan stav naših elita po tom pitanju osim onoga što se na engleskom zove „lip service“, a vidimo da sa druge strane nadležne organizacije EU ne vrše nikakav pritisak u tom smislu, osim što povremeno govore o nedostatku medijskih sloboda“. "Dveri" i nova desnica Desničarski pokret Dveri učestvuje u protestima protiv predsednika Vučića, dok novije desničarske stranke, po svemu sudeći, imaju drugačiji odnos s vlašću, primećuje Dević.  „Kada govorimo o Dverima, reč je o umivenoj desničarskoj organizaciji, koja iz svog interesa da opstane u parlamentu donekle 'ošišala' uglove svoje ideologije i koja se, što je vrlo interesantno, ne izjašnjava po pitanju ostalih radikalnih desničarskih grupa u Srbiji, tako da ih možemo otpisati možda u tom smislu. Ali ima drugih grupacija, kao što je nova, kišobran organizacija radikalne desnice, čijem su osnivačkom skupu prisustvovali predstavnici, jedan sasvim sigurno, vladajuće stranke. Postoje za sada prilično opskurne desničarske grupe kao što je Nacionalna avangarda, na čijem su osnivanju takođe bili predstavnici vlasti". „Slučaj Šešelj“ i nedostatak moralnog liderstva Očigledan primer širenja govora mržnje u srpskom društvu, kako preko društvenih medija tako i iz zgrade paralmenta, jeste lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj. Valeri Peri smatra da taj slučaj nije jedinstven samo za Srbiju, ali da se u opasnoj retorici ogleda novija istorija Balkana.  “Postoji velika debata da li govor treba cenzurisati, da li bi trebalo da snažniji otpor tim komentarima potekne od predsednika, premijerke, poslovnih lidera i vlade, ili se samo pušta da to prolazi, dozvoljava se uz utisak da nema razloga za brigu. Potrebno nam je veće moralno liderstvo. Lideri treba da to osude i kažu da Srbija treba da bude društvo za sve građane. No, vidimo takve pojave i u Evropi i Severnoj Americi. Ono što možemo je da podržimo snažnije edukativne programe, da bismo obezbedili da mladi ljudi budu medijski pismeni, da razlikuju govor mržnje od običnog, političkog govora, da prepoznaju kada im se servira propaganda i lažne vesti, a kada su prijemnici pravog novinarstva. To zaslužuje više pažnje i u Srbiji, regionu i na globalnom nivou”, smatra Peri. “Šešelj nije jedini slučaj, ali je poseban. Međunarodna zajednica je propustila priliku da nešto učini sa njim i sada sa njim mora da se suoči domaća javnost. Njemu više nije stalo do pravila parlamenta, to elementarne pristojnosti i volela bih da vidim da srpski parlament ustane i objavi - ne možemo tolerisati takvu vrstu ekstremizma u parlamentu. To možda ne bi bilo rešenje, jer bi on mogao da nastavi sa tom vrstom govora van parlamenta, ali za mene je najveći problem kada ekstremistička gledišta ulaze u mejnstrim. Šešelj je strašan primer kako te stvari dospeju u 'udarni termin', primećuje Nike Ventholt.   Saradnja srpske i ruske radikalne desnice Srpska desnica ima partnera koji prolazi prilično neopaženo što se tiče Zapada, a to je ruska radikalna desnica - kaže Ana Dević koja se tom temom pozabavila u svom poglavlju knjige. “Mi smo u našem projektu bili najpre zaduženi da istražujemo islamistički fundamentalizam i terorističke akcije s tim u vezi i to govori dovoljno o tome kuda su sve oči uprte kada je reč o finansiranju radikalne desnice ili radikalnog ekstremizma. To što se radikalna desnica i njene veze sa Rusijom nalaze, kako vi kažete 'ispod radara' je upravo time i uzrokovano. Znači, radikalna desnica, koja u Srbiji podrazumeva i potencijalnu borbu za vraćanje otetih teritorija, to se naprosto ne definiše kao radikalna varijacija politike koja može da vodi nasilju. I u tom smislu naravno njihove (desničarske) međunarodne veze sa Rusijom i drugim državama nisu predmet ničije pažnje“. Rešenja - edukacija i decentralizacija Američka analitičarka Valeri Peri ističe da izazovi sa kojima se Srbija suočava nisu svojstveni samo njoj. „U svakoj zemlji postoji izazov nasilja, uticaj društvenih medija i pojačana polarizacija društva. Brine me kada ljudi posmatraju sve sa aspekta kontra-terorizma ili policijskih i sudskih mera, da možete da hapšenjima i sudskim procesima pronađete rešenje. Potrebni su efikasnije obrazovanje, obuka iz istorije, društvena podrška ugroženim grupama“, kaže ona. „Srbija je veoma centralizovana. Gradonačelnici se ne biraju na izborima, šefovi policija se predlažu iz Beograda, direktori škola... Ako lokalne zajednice ne mogu direktno da razgovaraju o pretnjama sa svojim gradonačelnicima i šefovima policije - nikada neće biti otporne na ekstremizam. To je glavna preporuka vladi Srbije - efikasna decentralizacija je jedini način da se sprečavaju te pretnje“.   Ana Dević podseća na značaj građanskog društva. „Srbija ima prilično dobro trenirane aktere u sferi civilnog društva. Vidimo brojne organizacije koje, nažalost, nemaju pristup javnom prostoru, jer je potpuno prenaseljen medijskim organizacijama koje imaju podršku vlasti, ali pojedinačno imamo mnogo predstavnika ciivlnog društva koji ukazuju na propuste i probleme, koji se tiču toga da je naša vlast patron ili poluvidlijivi patron radikalne desnice. Ali kada bi bilo moguće da se pojavi jedna 'kišobran grupa' za sve te aktere, to bi bila dobra budućnost. Da li će ovi protesti koji traju već nekoliko meseci označiti pojačanu potrebu i dovesti do takvih kišobran pokreta, ostaje da se vidi“, zaključuje Dević.

Nastavak na VOA...