Izvor: B92, 19.Feb.2015, 17:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je izgledalo povlačenje iz Debaljceva
Kada je stiglo naređenje o povlačenju, ukrajinski vojnici u Debaljcevu su napusti položaje, bacili municiju i pobegli u konvoju kamiona pod vatrom. Međutim, za Ilju Andruškog, jednog od 30 pripadnika ukrajinskog Lviv bataljona, jedini način za beg bio je peške. Tekst "Vašington posta" opisuje sa lica mesta povlačenje Ukrajinskih vojnika iz Debaljceva.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
“Nije bilo šanse da mislimo o naređenju kada je ono stiglo”, kaže 33-godišnji Anrdruško.
“Trčali smo kroz polja i šume nekih pet kilometara. Onda smo jednostavno stopirali bilo koje vojno vozilo koje je htelo da nas pokupi”, ističe on.
Nakon nekoliko nedelje opsade, skoro potpuno opkoljeni pobunjenicima dok su tražili pojačanje koje nikada nije stiglo, njihov bio je na rubu propasti. Skoro pa im je ponestalo hrane i vode, a municije je bilo sve manje i manje.
Zadužen od polovine januara za odbranu okoline strateški važnog železničkog grada Debaljceva, bataljon se suočavao sa najgorim borbama u onoj zoni Ukrajne u kojoj se vode najveće borbe – i to bez komadanta. Kako navode, napustio ih je pre oko nedelju dana, ali je raznet minom dok je bežao.
Trebalo im je više od četiri sata da pređu prvih 16 kilometara od Debaljceva do Svetlojarska, tačke za hitne slučajeve i vojna vozila koja su prenosila vojnika, naročito ranjenike u bazi i bolnici u Artemivsku, udaljenu 30 kilometara uz put.
Do srede popodne Andruško i većina njegovih saboraca bili ugurani u nekoliko soba u hotelu Ukrajina u centru Artemivska, gde su, šetajući napred-nazad po hodnicima, čekali vesti o ostaku njihovog bataljona.
“Ostavili smo sve u Debaljcevu. Izašli smo samo sa odećom koja je bila na nama”, kaže Andruško dok go do pojasa na grudima pribijen uz grudi drži pištolj u futroli.
Nekoliko trenutaka kasnije skinuo je i pantalone koje je dao svom drugu, 29-godišnjem Volodimiru Trukanu, čiji poslednji par je uništen tokom bežanja.
Dok stoji na drugom spratu hotelskog lobija samo u donjem vešu, sa pištoljem na grudima, Andruško zabacuje ramena, izbacuje vazduh iz grudi i viče svom drugu Romanu koji se leči od potresa mozga.
“Ko smo mi?”
Andruško i Roman u glas viču: “Lavovi!” – simbol njihovog bataljona koji Andruško ima tetoviran na grudima.
Povlačenje preko noći u sredu iz Debaljceva ostavila je vojnike i fizički i mentalno iscrpljene. Iako je povlačenje bilo neophodno, kako navode vojnici, kasno je stiglo.
“Trebalo je da to uradimo ranije”, ističe 39-godišnji Volodimir Makarenko, vodnik prve klase koji je bio na prvim linijama fronta. Prema njegovim rečima, uvek je postojao rizik da će Debaljcevo postati “novi Ilovajsk” – gde je preko hiljadu vojnika poginulo u opsadi tokom leta.
“Da se nismo povukli, ništa dobro ne bi bilo od ovoga”, kaže Makarenko.
Međutim, povlačenje je za mnoge bila velika sramota i tačka ključanja frustracija sa vojnim komadantima koji su, kako vojnici veruju, zabrljali odbranu opsade.
“Rusi dolaze, a ovo je moja Ukrajina – Ukrajina ili smrt” navodi snajperista Trukan.
“Ali naši komadanti su nas napustili. A ukrajinski mediji su ponavljali ono što govore u Kijevu – da smo imali sve onda ne bismo bili okruženi. To su sve laži”, istče Trukan.
Frustracija više od 1.000 vojnika koji su u sredu preplavili Artemivsk mogla bi da ima ozbiljne posledice po ukrajinsku vojsku u nastavku sukoba protiv proruskih separatista, što je nešto što svi veruju da će se desiti.
Vojnici koji su se u sredu povlačili sa prve linije fronta opisuju povlačenje kao taktički potez , što je ista terminologija koju koristi politčko vođstvo Ukrajine. Međutim, povlačenje je dovelo do toga da su mnogi izgubili veru u sposobnost njihovih lidera da vode buduće bitke ili čak da pregovaraju o respektabilnom mirovnom sporazumu.
“Od trenutka kad su potpisali mirovni sporazum, situacija je počela da se pogoršava”, navodi Maksim Timočko o prekidu vatre koji je trebalo da stupi na snagu u nedelju. Timočko je pravni pomoćnik komadanta 40. bataljona koji je imao zaduženje da čuva železnicu u Debaljcevu.
Ukrajinski predsednik Petro Porošenko pokušao je u sredu hitnim putom u Artemivsk da malo podigne moral vojske, gde se u vojnoj bazi susreo sa komadantima i rukovao sa vojnicima u vojnoj bazi.
Međutim, njegova poseta nije rešila ključna pitanja za većinu vojnika: Šta dalje? I zbog čega bi verovali da će buduće borbe rezultirati drugačije.
Za sada, vojnici širom Aremivska čekaju dalja naređenja – da uzmu odmor kod kuće, da se vrate na prvu liniju fronta ili, možda, da se pripreme za odbarnu grada koji im je novi domaćim, dok se neki pribojavaju da bi proruski pobunjenici mogli uskoro da krenu na Artemivsk.
Takođe čekaju informaciju o tome šta se desilo stotinama vojnika koji se nisu pojavili. Ubijeni, zarobljeni ili izgubljeni.
U jednom trenutku, dok su vojnici Lviv bataljona opisivali svoje bekstvo, vrata na stepeništu hotela su se otvorila. Vojnik u maskiranoj uniformi, i dalje sa šlemom i pancirom, je uleteo u hotelski lobi pozdravljajući se sa ostalima.
“To su poslednji od naših ljudi”, reče Trukan dok je išao da se pozdravi sa 29-godišnjim Jurom Ručkom koji se odvojio od grupe.
“Vup. Vup. Vup”, uzviknuo je Ručko, oponašajući zvukove pucnjeva koje je izbegao uz put.
“Imao sam sreće. Mnogo naših prijatelja je ostalo tamo. Čak ni njihova tela nisu pokupljena”.
.jpg)
