Izvor: B92, 17.Apr.2017, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Ništa ne iznenađuje, strongmeni su opet u modi"
Odluka građana Turske da Erdoganu na referendumu dodele velika ovlašćenja samo je deo rastućeg trenda ka "autokratskim strongmenima", piše "Gardijan".
Novinar i urednik Sajmon Tisdal u autorskom tekstu na sajtu "Gardijana" navodi da je ta odluka teško razumljiva za Evropljane "naviknute na tradicionalne oblike demokratskog pluralizma":
"Ipak, daleko od toga da je reč o odstupanju – Turska prati >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << rastući trend za autokratskim 'strongmen' liderima koji ima odjeke širom sveta".
Tisdal tu ističe da su se razvijene zemlje često rugale diktaturama u Latinskoj Americi tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka i navodi primere Horhea Videla u Argentini, Augusta Pinočea u Čileu i Anastasija Somoze u Nikaragvi.
Takođe, navodi i da su "afrički velikani" Mobutu Sese Seko iz Zaira i Mengistu Hail Mariam iz Etiopije isto prošli, kao i je "saveznik koji je postao neprijatelj" Josif Staljin na Zapadu viđen kao "najgora vrsta totalitarnog despota".
"Kraj Hladnog rata i raspad Sovjetskog saveza delovali su kao da će uvesti svet u doba otvorene parlamentarne demokratije. Predsednik SAD tokom devedesetih Bil Klinton često je pričao o 'nepovratnom maršu demokratije'. Ta procena sada deluje optimistična, a jedini očigledan razlog je uspon Donalda Trampa", navodi Tisdal.
Kako kaže, mnogi koji bi da postanu autokrate Trampov uspon vide kao signal da je "strongmen liderstvo ponovo u modi", kao i da "SAD – najuticajniji čuvar međunarodnog reda – više nije prioritizovati demokratske standarde, ljudska prava i slobodu govora".
"Lideri poput Erdogana vide način na koji je Tramp pobedio i zaključuju da demokratija može da bude ono što vi želite da bude", ističe Tisdal.
Ipak, kako ističe, takozvani sistem "upravljene demokratije" ruskog predsednika Vladimira Putina u velikoj meri je odgovoran za sve.
"Ovaj pristup drži Putina na vlasti u Rusiji, bilo kao premijer ili kao predsednik, od 2000. godine. Način na koji funkcioniše jeste da održavate izbore sa očiglednim izborom tako da postoji iluzija demokratskog procesa, a rezultat je poznat unapred", piše Tisdal.
Prema njegovim rečima, "strongmen lideri" u Angoli, Ugandi, Zimbabveu, Maleziji, Tajlandu, Burmi, Belorusiji, Azarbejdžanu, centralnoj Aziji i Kini su svi profitirali iz toga:
"Poput Putina oni jačaju samopouzdanje svojih glasača potiskivanjem kredibilnih opozicionih partija, kontrolom medija i pričom o imaginarnim spoljnih pretnjama".
Tisdal ističe da prvi korak ka demokratiji naročito nije napravljen u jednom delu sveta – na Bliskom istoku.
"Tamo gde se prava demokratija dogodila, poput u Egiptu 2011. godine, brzo je prekinuta. Nije slučajnost što egipatski lider Abdel Fatal al Sisi vidi Trampa kao drugara i uzora", piše Tisdal.
Takođe, on navodi da strongmen lider nisu uvek onakvi kakvi deluju.
"Severnokorejski diktator Kim Džong Un je toliko moderni Mao koliko i mešavina između Olivera Hardija i Musolinija. Na Filipinima prošle godine glasači su mislili da biraju razumnog predsednika. U Rodrigu Duterteu dobili su Džonija Rotena sa pištoljem".
Kako kaže, sirijski predsednik Bašar al Asad je "tužan slučaj".
"Voli da misli o sebi da je igrač. U stvarnosti je mršavi štreber kojeg su kinjili u školi. Čaplinovski 'Veliki diktator' – čak ima i male brkove – opstanak duguje lutkarima iz Moskve i Teherana".
Na kraju teksta Tisdal navodi da ni Evropa "nije imuna na tendencije ka strongmenima.
"Viktor Orban u Mađarskoj savršeno igra ulogu malog Napoleona. U Francuskoj glasači flertuju sa varijacijama na temu –liderki u obliku Marin le Pen", ističe on.
Tisdal navodi da se kao razlog za to može navesti više faktora - ekonomski strahovi, globalizacija, nesigurnost prouzrokovana terorizmom, strah od gubitka nacionalnog identiteta i problemi višepartijskih sistema.
.jpg)
