Izvor: Blic, 16.Nov.2017, 18:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Etiopija: Život skriven od huka savremenog doba
Čim smo sleteli na aerodrom u Adis Abebi, iznenađujemo se dobrim putevima, sređenom infrastrukturom i gradom nalik na mnoge evropske gradove. Pijace su pune hrane, voze se novi, savremeni automobili, autobusi i kamioni. U oči upadaju natpisi na - kineskom! Od vodiča saznajemo da je to posledica brojnih kineskih investicija u Etiopiji. Kinezi ulažu u puteve, infrastrukturu, prave fabrike, postavljaju telekomunikacione sisteme... Deca u Etiopiji uglavnom su nas pitala da li smo Kinezi... >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Bahir Dar je grad u blizini izvora Plavog Nila. Izvire kao vodopad, a onda će ova reka da se sa Belim Nilom spoji u moćni Nil. Ovde ljudi žive hiljadama godina. Oko nas su plodna polja, puno zelenila. Hotel takođe prevazilazi očekivanja. Lepe i čiste sobe, profesionalna usluga. Na putu ka vodopadima skrećemo sa glavnog puta i ulazimo u krajolik koji smo očekivali. Jednostavne kuće bez struje, prašnjavi putevi, dosta stoke uz put, bosonoga deca... Često viđamo i civile koji nose stare modele „kalašnjikova“. To je lokalna policija. Lokalni vodič kaže da pošto je zemlja velika i podeljena na puno plemena i lokalnih zajednica, vlada naoružava lokalce koji postaju policija. Pitam ga da li je bezbedno za turiste. Kaže - jeste, videćete i sami. Stvarno, do kraja puta nikakvu neprijatnost nismo imali.
Veče u baru
Veče provodimo u baru gde se služi taj, lokalno piće nastalo fermentacijom meda, a ukusa sličnog bozi i pivu. Toči se u velikim keramičkim bocama i ne štedi se. Publika sedi na niskim stolicama, po centru prostorije je pobacana sveža zelena trava i u centru stoji pevač, koji svira instrument sličan guslama i peva o svakodnevnim temama. Iako ne razumemo jezik, oseća se da je u pitanju improvizacija, a često se šali na račun gostiju, pa se svi u kafani smeju, dobacuju, igraju, skaču i daju ritam udarajući u bongose, stolove ili udaraljke koje su svuda po kafani. Živa atmosfera, kao na nekom stadionu i jako gostoljubivi domaćini koji nas zovu da igramo uz afroritmove do ranog jutra.
Put nastavljamo do Godnara. Stižemo u luksuzan hotel na vrhu brda odakle se pruža fantastičan pogled na grad Godnar i zelena brda koja ga okružuju. Godnar, nekada prestonica etiopijske imperije, grad je čuven po palatama iz srednjeg veka. Malo stariji stanovnici Godnara znaju da smo pravoslavci kada kažemo da smo iz Srbije. Crkve i dvorci iz srednjeg veka podsećaju na evropske. Ogroman kraljevski bazen i kraljevska bašta ukazuju na bogatstvo i moć iz XVII veka, a sam centar grada podseća na Italiju zbog kolonijalnih građevina iz doba kada su Italijani kontrolisali Etiopiju.
Lalibela je kompleks pravoslavnih crkava klesanih u stenama. Etiopija je prihvatila hrišćanstvo u IV veku, a ove crkve u monolitnim stenama rađene su po uzoru na crkve u Jerusalimu. Lokalno stanovništvo Lalibelu naziva i drugim Jerusalimom jer kažu da je dosta sveštenika prešlo u Lalibelu posle osvajanja Jerusalima od sultana Saladina u XII veku. Lalibela je smeštena na obroncima Semijenskih planina, na 2.500 metara nadmorske visine, a ceo kraj oko Lalibele nazivaju afričkom Švajcarskom zbog prelepih planina i dolina koje je presecaju. Ovo je i mesto hodočašća za sve pravoslavne Etiopljane, kojih ima nešto više od 40 odsto u ukupnoj populaciji. Otprilike toliko ima i muslimana, a ostalo su katolici i ljudi drugih vera.
U paklu Dalola
Iz Lalibele idemo do grada Makelea, komercijalnog centra Etiopije i polazne tačke za odlazak u jedno od svetskih prirodnih čuda - Danakil depresiju. Vozimo se džipovima pored karavana kamila kroz slanu pustinju i pored slanih jezera satima, spavamo pod otvorenim nebom u pratnji vojske jer smo blizu granice sa Eritrejom, sa kojom Etiopija nije u baš prijateljskim odnosima. Narednog dana idemo na piknik u fluorescentnu zemlju kratera vulkana Dalol. Ovde su fluorescentna sumporna jezera ostala kao posledica vulkanske eksplozije. Jezera okružuju mali gejziri, vreli potoci, oblaci sumpornih isparenja, i to sve na 50-100 metara ispod površine mora. Temperatura vode u jezerima je 60-70 stepeni Celzijusovih i pored visoke temperature vazduha na vreloj zemlji, dobijamo utisak da smo zaista u paklu...
Erta Ale je još aktivan vulkan na severoistoku zemlje. Okružuje ga pustinja, ali i sumporna jezera Danakil depresije... Noć provodimo u vojnom kampu. Ka vulkanu krećemo sa zalaskom sunca. Pre toga jedemo jednostavnu, ali čini se nikad ukusniju jaretinu. Posle dvočasovnog pešačenja, stižemo do jezera lave. Šetamo do vulkanskog jezera koje kipti na pet metara od nas. Tu svima zastaje dah. Hodamo po okoreloj lavi, ona puca pod našim nogama.
Čudan miks straha za život i ushićenosti od lepote i moći prirode.
Kraj sveta
Sa severa Etiopije letimo na jug, u Omo dolinu, a sve u organizaciji Jungle Tribe. Ovo je jedno od mesta na planeti gde civilizacija dolazi poslednja. Na granici sa Kenijom žive jako primitivna stočarska, nomadska, plemena koja nisu civilizovana. Tu ljudi žive u prirodi i sa prirodom, bez tehnologije, struje, puteva, pošte, doktora. Žive i zavise od prirode. Ovde žive Hameri, Karo, Bana, Mursi i mnoga druga plemena. Neka se farbaju pepelom po telu da bi izgledali opasnije, neki buše usne da bi izgledali lepše... Muškarci su naoružani mačevima, noževima, batinama i puškama. Žene su ukrašene perlama, perjem, bojama iz prirode...
Jedno veče noćili smo sa Hamerima u šatorima. Zaklali su tri koze za nas, ispekli ih, celo pleme je došlo, pevali smo do duboko u noć i skakali oko vatre sa njima. Sutradan smo išli na ceremoniju preskakanja bivola, zapravo čin inicijacije, kada dečak postaje muškarac. Pre toga živi mesec dana u divljini, a samo sestre mogu da mu donose mleko da preživi. Ako je dovoljno žilav, imaće pravo na porodicu i svoju stoku. Na dan inicijacije preskače bivole, a kada preskoči bar sedam bivola, postaje muškarac...
.jpg)
