Izvor: B92, 17.Apr.2019, 23:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Anđelina ima cerebralnu paralizu, majka je, sistem joj ne pruža podršku
Anđelina Trifić iz Trstenika, boluje od cerebralne paralize. Dva puta je pobedila smrt.
Prvi put na samom rođenju, kada je majčin porođaj krenuo naopako, a nju jedva izvukli iz stomaka. Bebin mozak ostao je bez kiseonika i posledica toga je njena bolest. Drugi put je pobedila smrt sa tri i po godine – kada su u teškoj saobraćajnoj nesreći poginuli njeni roditelji, a ona ostala nepovređena.
Odgajili >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << su je i odškolovali baka i deka, pružili joj vaspitanje, obrazovanje i puno ljubavi. Naučili je da bude borac, da nikad ne klone duhom, da se ne predaje. I nije – tamo gde je bilo najteže, odnela je najveću pobedu – postala je majka Aniti, Bogdanu I Emi.
Anđelinini roditelji su činili sve kako bi ublažili njeno stanje, odnosno osposobili je koliko god je to moguće. Vodili su je gde god je trebalo kako bi joj pomogli. Tako se podrazumevalo i da će leto biti rezervisano za more.
Imala je tri i po godine i još nije prohodala. Roditelji su verovali da će joj u tome dosta pomoći morska voda. Radovali su se putu. Anđelinina mama je insistirala da pođe i baka, želeći da joj na moru saopšti da je ponovo trudna.
Negde kod Bjelog Polja, kamion je iznenada prešao na njihovu stranu puta. U direktnom sudaru, na licu mesta su poginuli Anđelinini roditelji, dok je ona ostala nepovređena. Baka je zadobila teške telesne povrede, ali je preživela. Posle više meseci oporavka, izašla je iz bolnice i zajedno sa dedom preuzela potpunu brigu o maloj Anđelini.
Baka i deka su preuzeli sve obaveze oko nje, izborili se za starateljstvo nad njom. Stalno su je vodili na terapije, na vežbe, vežbali joj mišiće. Prohodala je sa 5 i po godina.
U školi, svi su se ponašali prema njoj ravnopravno, nikad se nije osetila ugroženo. Od petog razreda je već osetila zadirkivanja. To je period kada zadirkuju i decu koja nemaju nikakvih problema, tako da nije to tragično shvatala.
Fakultet pamti kao lep period. Imala je i društvo, ponekad je izlazila sa njima. Ali je bila fokusirana na školovanje. To je bila prilika i da se malo osamostali. Jer, baka je uvek bila tu da joj donese, prinese, a sada je morala sve sama.
Anđelina nije mnogo razmišljala o ljubavnom životu, pre svega jer je brinula o baki i deki. Ljubišu je upoznala preko društvenih mreža. Anđelina mu je rekla za svoju bolest, pretpostavljajući da će Ljubiša da odustane od susreta. Ali nije.
Ljubiša je znao šta ga čeka, ali nije ni jednog momenta pomislio da odustane. Njegovi su negodovali, ali im je on rekao da ima oči, da sve vidi, da mu to ne smeta I da je to –to. I nije više bilo razgovora te vrste.
Anđelina je brzo ostala trudna. Iako joj je želja od detinjstva bila da bude majka, sve jedno je imala strahove kako će proteći trudnoća. Nije brinula da li će dete biti zdravo, jer njena bolest nema veze sa genetikom. Brinula se kako će nositi, kako će se kretati I ostalo.
Retko se osobe sa invaliditetom kao njenim odlučuju za potomstvo, tako da nije mogla da sazna mnogo iz nečijeg iskustva.
Onog momenta kada je prvi put postala majka, suočila se sa novim problemom – apsolutnim odsustvom podrške državnog sistema nje kao osobe sa invaliditetom koja je postala roditelj. Otkrila je da zakon u Srbiji uopšte nije predvideo da žene sa cerebralnom paralizom ili bilo kojim invaliditetom postoje kao majke, pa ih sistem kao takve i ne prepoznaje.
Anđelina ne može od države da obezbedi neophodnu pomoć u podizanju deteta, ne može da ostvari pravo na pravo na personalnog asistenta, pa je njen muž morao da da otkaz na poslu da bi zajedno brinuli o detetu.
Ne postoji ni finansijska podrška države za nju kao bolesnu majku, uz pomoć koje bi mogla da obezbedi pomoć oko bebe. Ako nemate pomoć porodice ili prijatelja koju ste sami sebi obezbedili, majčinstvo u njenom slučaju gotovo je nemoguća misija.
Sve tekuće stvari oko bebe preuzeo je Ljubiša – prepovijanje I kupanje deteta, nošenje I ljuljanje. Plus većinu kućnih poslova.
Pošto je to sve iziskivalo mnogo vremena, Ljubiša je morao da da otkaz u firmi da bi se posvetio bebi. Doneli su tu odluku, jer nikada nisu razmišljali o finansijskom momentu kao najvažnijem.
Anđelina, inače, nema pravo na banjsko lečenje, iako je njena bolest ozbiljna i trajna. Komisija je procenila da joj nije neophodan boravak u banji. A baš su uporne vežbe koje je ceo život radila I dugi boravci po rehabilitacionim centrima zaslužni za to što Anđelina danas stoji na svojim nogama.
Za njeno stanje je neophodno da ona ide u banju, ali je komisija RFZO procenila da ona nije kandidat, jer njeno telesno oštećenje nije 100 posto.
Ipak, sa tim oštećenjem, bila je i na Beogradskom maratonu, čak je dobila i medalju za učešće.
Aktivna je i u Udruženju osoba sa invaliditetom u Trsteniku, koje je sama pokrenula.
Ima troje dece, divnu porodicu, kada beba stasa, nada se i nekom poslu.
.jpg)
