Izvor: MozzartSport.com, 21.Jan.2021, 09:35

INTERVJU – Željko Brkić: Serija A je babaroga za mlade igrače, trebalo je da idem na Svetsko prvenstvo

"Obično sam pehove imao kad sam dostizao vrhunce, kada je trebalo da napravim iskorak u karijeri, kada sam bio u najboljoj formi, uvek mi se tada nešto dešavalo", priznaje golman Vojvodine u razgovoru za Mozzart Sport

(Od specijalnog izveštača iz Antalije)

U Vojvodinu se vratio pre gotovo četiri meseca, ali na prvi nastup i dalje čeka. Zapravo, bez utakmice je već više od tri i po godine. Preciznije, još od kraja maja 2017, kada je u nastupao za Paok. >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << Od tad ni minut na gol-liniji. Sve je ukazivalo na to da je čekanju došao kraj. Trener Vojvodine Nenad Lalatović planirao je da golmanima podeli minutažu na pripremama u Beleku i Željko Brkić je trebalo da podeli minutažu sa Goranom Vuklišem protiv Zorje, međutim, ponovo se povredio.

"Dogodio se jedan peh na treningu pred utakmicu prilikom izbacivanja jedne lopte rukom. Bacio sam loptu četrdeset-pedeset metara i osetio sam baš oštar bol u predelu boka, koji me je presekao. Pokušao sam da nastavim trening, ali nisam mogao. Doktoru se čini da je manja ruptura u pitanju. Peh koji me je baš iznervirao. Naravno, niko ne voli kad se njemu desi, ali takve stvari se dešavaju. Baš dugo nisam branio. Sećam se poslednje utakmice, pre tri i po godine je to bilo, protiv Panatinaikosa u Grčkoj", počinje Brkić razgovor za Mozzart Sport.

Posle raskida ugovora sa Paokom više od dve i po godine tragao je za klubom. Od povrede leđa dugo se oporavljao, nije mogao da izađe na teren i samim tim ponude nisu stizale. Pritom je tada već zagazio u četvrtu deceniju života. U takvoj situaciji mnogi bi pomislili na odustajanje, s tim da se rođeni Novosađanin u više navrata susretao sa sličnim situacijama, te je umeo da se postavi na pravi način.

"Nisam baš razmišljao o završetku karijere, jer sam uspeo da se uspešno oporavim, iako je oporavak trajao dugo. Godinu dana sam u Grčkoj izgubio samo na traženju dijagnoze, odnosno rešenju za moj problem, koji nije pronađen na kraju. Nakon raskida ugovora sa Paokom morao sam sam da tražim rešenje. Na sreću sam uspeo i vrlo brzo sam se posle toga oporavio. Opet, u modernom fudbalu je mnogo kada neko ne igra godinu-dve, tako da ni posle oporavka nisam imao priliku da se negde stabilizujem, da mi se ukaže prilika. Za to vreme sam trenirao da ostanem vitalan, radio sam na sebi, nijednog trenutka se nisam opustio."

Ipak, proces se odužio, nije bilo naznaka da će se skrasiti, što je Brkića navelo da na trenutak razmisli o kačenju kopački o klin. Srećom, u pravi čas pozvala je Vojvodina i Željko se vratio svojoj drugoj kući.

"Kako je vreme prolazilo, bilo mi je jasnije da verovatno od toga neće biti ništa i da je verovatno to-to, da je došao kraj moje karijere. Ali stigao je poziv Vojvodine. Na kraju nije moglo bolje da se desi nego da se vratim u svoj klub. Pitali su me da li bih mogao i želeo, bio sam zatečen, nisam znao šta da kažem, ali sam pristao, naravno. Što se kratkoročnog plana tiče, voleo bih da ova prognoza ostane na tome, da ne bude više od tri-četiri dana. Biće još utakmica pred kraj priprema gde bih mogao da zabeležim i nastup. Za dalje, kao što sam i prvog dana rekao, ništa se nije promenilo. Tu sam da pomognem na sve načine, kako god treba."

Na Karađorđu je i počeo seniorsku karijeru. Doduše, juniorsku je počeo u čuvenoj školi fudbala Mike Radosava, zanimljivo, ne kao golman. Među stative je stao sasvim slučajno.

"Počeo sam da treniram fudbal sa šest godina u školi fudbala SPC Vojvodina u novembru 1992. pod vođstvom Mike Radosava. U to vreme jedna od malobrojnih škola fudbala, a po kvalitetu mogu da se usudim da kažem najjača u Jugoslaviji, rame uz rame sa Partizanovom. Danas su iz tih škola svi ili vrhunski treneri, predavači, doktori. Zoran Grujić, Miroslav Smajić, Slavko Molnar. Posle samo godinu dana sam se sasvim slučajno samoprekomandovao na golmana. Na jednom treningu je falio golman, stao sam na gol, kažu da me par lopti pogodilo, jedna, druga, treća, odbranio sam i posle tog treninga, na svim sledećim kad bi igrali fudbal, svi su mene želeli na golu da vide. Sećam se da mi je tad prijalo poštovanje i popularnost ostale dece i vrlo brzo sam kupio golmanske rukavice."

Ispostavilo se to kao ispavna odluka. Brkićev CV poprilično je bogat – dugogodišnje iskustvo u Seriji A, reprezentativni nastupi, sve začinjeno trofejom Kupa Grčke sa Paokom, međutim, stiče se utisak da je moglo i bolje. Posebno jer je početkom prethodne decenije napravio transfer u jednu od najjačih evropskih liga. Ali, povrede su ga prečesto sputavale i ostaće sinonim njegove karijere, pune uspeha i padova.

"Nije to lako uopšte. Uglavnom su to bile ozbiljne povrede i dugo, po nekoliko meseci me odvajale sa terena. Nije bilo prijatno, i onda se ponovo vraćati, dokazivati sve. U nekoliko navrata mi je i uspevalo, što stvarno nije lako. Vraćao sam se jednom, drugi, treći, četvrti put, ali to je obeležilo moju karijeru. Slažem se apsolutno. Imao sam finu karijeru, ali znajući gde sam bio, šta sam mogao i šta je bilo preda mnom, što se kaže čekalo je na mene, da se ukrcam na voz. Na kraju nije tako ispalo. Neka ostane da je to žal za tim, ali opet, zahvalan sam i na ovome, jer neki ne dođu u priliku da urade ni to što sam ja, imaju manje sreće ili im se neke stvari koje su se meni kasnije dešavale, njima dogode malo ranije, pa ne dođu u tu priliku. Da imam žal i setu, imam, ali uvek mi nakon toga ide druga misao koja poništi prvu, tako da sam zahvalan."

Posle uspešne pozajmice u Sijeni, sve je u Udinezeu išlo po planu. Sačekale su ga kvalifikacije za Ligu šampiona, grupna faza Liga Evrope i zacementirana pozicija među stativama. I onda je krenulo, peh za pehom, i Brkić je izgubio mesto u ekipi.

"Ponovo okolnosti. Jedna povreda, potom i druga, nakon toga i privatni problemi, otac mi je preminuo i sve desilo u roku od par meseci. To je išlo tako brzo, bilo je neverovatno. Sve što je moglo da krene loše dogodilo se tad i posle dve godine sam izgubio mesto u Udinezeu. Pola godine sam bio rezerva i potom sam otišao u Kaljari."

Na Sardiniji je ponovo "stao na noge". Tamo je trebalo da bude spasilac, tadašnji trener Đanfranko Zola konstantno ga je obasipao komplimentima, ali je Brkić stigao tek na polusezoni i Kaljariju nije bilo spasa.

"Došao sam dosta kasno, nismo uspeli da zadržimo status prvoligaša. Bilo je dobrih utakmica, igara, kojima mogu i treba da budem zadovoljan. Posle toga sam se vratio u Udineze, jer mi je istekla pozajmica. Nisam u tom trenutku razmišljao o ostanku u Kaljariju, oni su ispali u drugu ligu i mislio sam da mogu da nastavim da branim u Seriji A."

Poslednja stanica na Čizmi bio je Karpi. Ulazak u prvi rang, ambiciozan projekat, ali…

"Situacija je tamo bila specifična. Posle par kola su sklonili 15 igrača koji su bili standardni, među kojima je bio i Marko Borijelo, do tog momenta najbolji igrač i strelac Karpija. Svi smo bili sklonjeni i šansa je data italijanskim igračima koji su prethodnih godina igrali standardno. Takva je bila politika kluba, verovatno su videli da će biti jako teško, pa su želeli na polusezoni da se reše nekih plata, da olakšaju budžet, jer su videli da ne ide kako su zamislili. Došlo je do tog tumbanja i završio sam u Grčkoj."

Gledano sa ove distance, posle svega što je na Čizmi prošao, Brkić smatra da je pamentije do Serije A stići zaobilaznim putem.

"Jako teško takmičenje. Možda i najteža liga u Evrope je Serija A. To znaju igrači koji su igrali tamo. Izuzetna je na fizičkom, taktičkom i tehničkom nivou, igrač mora da bude kompletan. Veliki je i pritisak, što takođe treba prevazići. Pokazalo se u prošlosti da su se mnogi mladi igrači tamo izgubili, nisu se snašli, tako da je ona ostala "liga babaroga" za mlade igrače. U poslednje vreme se to malo promenilo, sve je više mladih igrača u Seriji A, ali je to vrhunski kvalitet igrača. Ne bih je odmah preporučio mladim igračima. Možda bi bolje bilo da do nje dođu okolnim putem, kao što su kroz karijeru išli Dušan Tadić i Sergej Milinković-Savić."

Nešto pre Italijana, Brkićev kvalitet prepoznao je i FSS. Konkretno, Radomir Antić, i vrlo verovatno je i taj poziv uticao na transfer u Udineze koji je usledio, ali golman Vojvodine priznaje da ga je iznenadilo što nije stigao ranije, odnosno što se njegovo ime nije našlo na spisku putnika za Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi.

"Samim tim što me uveo u najjaču selekciju koju je imala naša država u poslednjih 20 godina, koja je otišla na Svetsko prvenstvo sa igračima koji su igrali 2009/10, sa kapitenom Vidićem, Stankovićem, sigurno da je to jedan od faktora koji su dalje uticali na moju karijeru. Ali mogu da kažem da posle toga nisam otišao na Svetsko prvenstvo, iako mislim da je trebalo da idem. Nažalost, nisam i tada sam opet ušao u minus fazu. Jer sve je bilo idealno, moj status, igrači su me prihvatili i odjednom se desila ta odluka. Prihvatio sam je sportski i korektno, ali ne mogu da kažem da nije ostavila na mene negativan utisak. Ipak, to je fudbal i svi igrači, stariji i mlađi, prolaze kroz to, što je normalno, tako da ni za čim ne žalim i sve razumem. Ostaje žal za Svetskim prvenstvom, ali se kasnije nastavila reprezentativna karijera", zaključuje Brkić intervju za Mozzart Sport.

Tagovi:

Tagovi:

Nastavak na MozzartSport.com...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta MozzartSport.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta MozzartSport.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.